Nemala grupa srpskih lingvista i dalje svojata hrvatsko nacionalno pismo

Ta smišljena obmana ne može da ima drugi cilj nego da nanosi direktnu ogromanu štetu srpskom nacionalnom ćiriličkom pismu, da ono gubi ogroman desetovekovni nacionalni kulturni i opšteidentitetski značaj za Srbe i da, iako je srpsko pismo odavno ocenjenom i od nemalog broja istraživača u svetu za moderno, najsavršenije, najlepše i najčitljivije pismo po mnogim svojim odlikama, da se oglašava i dalje kao “zastarelo”, “prosto” i u svetu “prostačko pismo”, kakve su mu karakteeristike davali sve do danas još živi komunisti i srpski autošovinistički bašibozuk

Da normalan znalac (nisam siguran kako bi to napisale u ž. rodu “rodnoosetljive dame”: možda “znalica”!) ne poveruje. Nemala grupa srpskih lingvista nastavlja da svojata (ne neku drugu, nego baš) hrvatsku abecedu (gajicu) i da je zove “srpsko latiniČNo pismo”. (Da se mnogi Srbi pitaju, nikad ne bi uzimali ništa što je hrvatsko posle Jasenovca i drugih masovnih grobnica Srba, zverski ubijenih i zakopanih iz neopisive mržnje, kao i polumilionskog proterivanja Srba sa svojih ognjišta i iz stanova samo za četiri godine, od 1991-1995. Pogotovo ne bi uzimali od njih njihovo latiničko nacionalno pismo, sastavljeno zato da bi se ono u okupacijama, a danas i izvan  okupacija nasilno nametalo Srbima u njihovom hiljadugodišnjem planskom i asimilatorskom polatiničavanju, ali i  zato da bi Hrvati imali nešto vidno u preuzetom vukovskom jeziku Srba za “hrvatski standardni jezik”.)

Ovih dana u Prometejevom Pojmovniku srpskih lingvističkih termina, objavljenog tek minule 2023. godine, može se pročitati na 23. strani ova rečenica: „Standardni redosled u srpskoj latiničNoj abecedi od 30 slova je sledeći: a b c č ć d d? đ e f g h i j k l lj m n nj o p r s ? t u v z ?.“

Normalan znalac (“znalica”) mora da postavi pitanje autorima Pojmovnika: Marini Nikolić, Vesni Đorđeviđ, Jovanu Jovanoviću, Slobodanu Novokmetu, Jeleni Janković, Ivani Bezrukov(oj), Bojani Tomić, Aneti Spasojević, Miljani Čopa, Janku Ivanoviću, Milici Rabrenović, Jovani Ivaniš, ali, svakako,  i recenzentima ovog rukopisa prof. dr Milošu Kovačeviću (možda je on, iz poverenja, dao blanko potpis za štampanje  ovog moguće važnog dela iz srpske lingvistike?), prof. dr Sofiji Miloradović, prof. dr Žarku Bošnjakoviću, prof. dr Božu/i Ćoriću, prof. dr Milanu Stakiću, prof. dr Nikoli Ramiću, prof. dr Mihailu Šćepanoviću, prof. dr Veljku Brboriću, prof. dr Jasmini Moskovljević Pavlović, prof. dr Slobodanu Pavloviću, prof. dr Ani Janjušević Oliveri, prof. dr Milanu Ajdžanoviću, prof. dr Blaženki Martinović, prof. doc. dr Aleksandri Lončar, dr Đorđu Otaševiću i dr Marini Sapsojević – više je recenzenata od autora: 16:11) – da li svi oni, svesno, kao naučnici lingvisti, tvrde da je Gajevo latiničko pismo stvarno bilo i ostalo: “(opšte)srpska latiniČNa abeceda”? Ako misle da to Gajevo pismo jeste (opšte)srpska abeceda, moramo da ih pitamo još nešto. Na primer, po kojoj je to naučnoj logici ono što je sastavljao iz dva-tri maha Gaj za Hrvate – „srpska latiniČNa abeceda“, kad se zna da je Vuk  predlagao Gaju da je popravi (izmeni) taj alfabet čak u 13 znakova, a Gaj i Hrvati odbili da to učine, osim u jednom jedinom Đurinom predloženom i usvojenom znaku?

NE POSTOJI (OPŠTE)SRPSKO LATINIČKO PISMO

Zna se tačno zašto je mali deo Srba (katolika, naravno) prešao na latiničko pismo, zna se kako su i zašto oni asimilovani u  Hrvate, zna se da Srbi pravoslavci nisu nikada sastavljali latiničko pismo za sebe, jer su već imali ćiriličko pismo (pa im nisu trebala dva pisma da se međusobno dele još i po pismu), zna se zašto se Srbima nameće latiničko pismo još od crkvenog raskola (1054), zna se zašto su svi okupatori Srba i najveći zločinci nad njima zabranjivali ćirilicu i nametali im baš hrvatsku abecedu (naravno, pre svega, zato što je ta abeceda sastavljana tako da bi (kao pandan)  mogla da zameni srpsku ćirilicu da bi bila planski nametana u pisanju srpskog jezika umesto srpskog ćiriličkog pisma u konačnoj Vukovoj varijanti). I kako, onda, navedena zamašna grupa srpskih lingvista i još veća grupa navedenih recenzenata u rečenom Pojmovniku mirno naučno zapiše da je to „srpska latiniČNa abeceda“ (pa i da piše odrednicu “latiniČNa” sa ČN iako je Odbor predložio da se to piše sa ČK, a ta grupa lingvista poštuje predlog Odbora samo za „ćiriliČKo pismo“, ali ne i u sintagmi „latiniČNo pismo“.

SUMNJA U NAJAVLJENI NOVI PRAVOPIS

Kako od lingvista koji i danas tvrde (ne samo u rečenom Pojmovniku) da je gajica – „srpsko latiniČNo pismo“ očekivati da će u novom srpskom pravopisu normalno rešiti pitanje pisma srpskog jezika, da će (is)poštovati gotovo opštu svetsku praksu (jednoazbučje) i normalan stav prvi Člana 10. Ustava Srbije, u čijem smo se normalnom predlogu izborili ne lako (B. Brborić i „Ćirilica“) da su „u službenoj upotrebi srpski jezik i ćiriličko pismo“ i to narod većinski podržao, gde se ne spominje nikakvo drugo, alternativno – ćirilici, primarno ili sekundarno – pismo.

Sumnju pojačava posebno činjenica da su jezičke institucije (lingvisti u njima) izabrali da pitanje pisma i u novom pravopisu rešava onaj koji je u važećem još pravopisu (str. 15) zapisao da „ćirilica u srpskom jeziku nije egzistencijalno ugrožena“ i da „nema štete po srpsku kulturu i srpski identitet“ da se i dalje Srbi međusobno dele i razlikuju po pismu u svom jeziku i, zatim, na 17. strani naveo sastav dvaju pisama za pisanje srpskog jezika: srpsko ćiriličko pismo i, alternativno, tuđe latiničko pismo, uz namerno izbegavanje pravog naziva hrvatsko pismo imenovanjem tog naziva sinonimski, opisno galimatijusom od čak šest reči plus jedna polusloženica: “latiničko pismo iz vremena srpsko-hrvatske jezičke zajednice” (str. 17 važećeg Pravopisa). Iako je na prethodnoj str. 15. Pravopisa “podržavao” ćiriličko pismo pišući o njegovom “dugom ranijem potiskivanju” – kao da srpsko ćiriličko pismo danas nije potisnuto i kao da nije poznati lingvista, na primer, Miloš Kovačević u svojoj knjizi Borba za ćirilicu i srpski jezik  (2018, str. 127) zapisao istinu: “Ćirilica je danas toliko potisnuta latinicom da joj prijeti  potpuni nestanak.” Sigurni smo da je to glavni redaktor Pravopisa (izdanja iz 2010) znao i pre 2010. jer je bio među najvrednijim članovima “Ćirilice” u Stručnoj grupi i govorio je o srpskom pismu da se mora rešiti pridobijanjem za to celog lingvističkog “esnafa” od kojeg zavisi sudbina ćirilice. A onda je ustuknuo pa je u Pravopisu 2010 (str. 15) izumeo u svetskim okvirima originalan način za davanje “prednosti ćirilici” u šizofrenom dvoazbučju, s tim da se u pisanju srpskog jezika koristi: “prvo ćirilica, pa latinica”.

Čudno je, možda, što za takav “izum u spasavanju ćirilice” nije bio njegov autor predložen od srpskih dvoazbučnjaka i okorelih mrzača svega srpskog (naročito pisma) za Nobelovu nagradu. Istina, za to je dobio Nagradu Izvršnog veća Vojvodine na predlog Matice srpske.

SRPSKA ĆIRILICA SE NAJBOLJE PROTERUJE SRPSKOM IZDAJOM OD LINGVISTA I VLASTI

Lingvista M. Kovačević je ranije pisao o „katastrofalnim izdajama u srpskoj filologiji“ (što se pokazalo naročito krajem 20. veka) u svojoj knjizi Srpski jezik i srpski jezici (2003, videti str. 31. i dalje od nje) , a sada izbegava da daje bilo  kakvu ocenu srpske stogodišnje „izdajničke lingvistike“, pogotovo u oblasti srpskog nacionalnog pisma. Shvatamo zašto to izbegava danas da čini, ali mi u “Ćirilici” i “Srpskoj azbuci”, koji slično mislimo kao Kovačević o nekim tragičnim činjenicama u srpskoj lingvistici, nemamo potrebe da izbegavamo da kazujemo šta tačno mislimo o najvećim promašajima u srpskoj lingvistici, jer je Istina Božja zapovest.

Navedeni Pojmovnik srpsskih lingvističkih termina njbolje potvrđuje ada većina srpskih lingvista još nikako ne uspeva da izvuče svoju nojevsku glavu iz debelog mulja nataloženog u srpskoj stogodišnjoj jezičkoj nauci (poznatoj pod nazivom serbokroatistika). Taj mulj je posebno vidan u srpskom jeziku preplavljenom u Srbiji i kod Srpstva izvan Srbije hrvatskim nacionalnim latiničkim pismom koje su svi veliki okupatori Srba uvek nametali Srbima posle oštrih zabrana ćirilice zakonima, naredbama, uredbama… Danas nema formalnih okupatora da zabranjuju srpsku ćirilicu zakonima i pisanim naredbama. Sada su dovoljni srpski lingvisti i srpske vlasti koji drže na snazi protivustavno rešenje pitanja pisma (dvoazbučje) u srpskom pravopisu i u dvama zakonima koji su protivustavni, ali i, u odnosu na svetsku praksu, originalno krajnje apsurdni (o čemu smo detaljno pisali u knjizi Srpski ćirilicocid (2022).

Autor: Dragoljub Zbiljić – pisac 17 knjiga o polomima u srpskom jeziku i progonima ćirilice i osnivač prvog Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!