Немала група српских лингвиста и даље својата хрватско национално писмо
Та смишљена обмана не може да има други циљ него да наноси директну огроману штету српском националном ћириличком писму, да оно губи огроман десетовековни национални културни и општеидентитетски значај за Србе и да, иако је српско писмо одавно оцењеном и од немалог броја истраживача у свету за модерно, најсавршеније, најлепше и најчитљивије писмо по многим својим одликама, да се оглашава и даље као “застарело”, “просто” и у свету “простачко писмо”, какве су му карактееристике давали све до данас још живи комунисти и српски аутошовинистички башибозук
Да нормалан зналац (нисам сигуран како би то написале у ж. роду “родноосетљиве даме”: можда “зналица”!) не поверује. Немала група српских лингвиста наставља да својата (не неку другу, него баш) хрватску абецеду (гајицу) и да је зове “српско латиниЧНо писмо”. (Да се многи Срби питају, никад не би узимали ништа што је хрватско после Јасеновца и других масовних гробница Срба, зверски убијених и закопаних из неописиве мржње, као и полумилионског протеривања Срба са својих огњишта и из станова само за четири године, од 1991-1995. Поготово не би узимали од њих њихово латиничко национално писмо, састављено зато да би се оно у окупацијама, а данас и изван окупација насилно наметало Србима у њиховом хиљадугодишњем планском и асимилаторском полатиничавању, али и зато да би Хрвати имали нешто видно у преузетом вуковском језику Срба за “хрватски стандардни језик”.)
Ових дана у Прометејевом Појмовнику српских лингвистичких термина, објављеног тек минуле 2023. године, може се прочитати на 23. страни ова реченица: „Стандардни редослед у српској латиничНој абецеди од 30 слова је следећи: a b c č ć d d? đ e f g h i j k l lj m n nj o p r s ? t u v z ?.“
Нормалан зналац (“зналица”) мора да постави питање ауторима Појмовника: Марини Николић, Весни Ђорђевиђ, Јовану Јовановићу, Слободану Новокмету, Јелени Јанковић, Ивани Безруков(ој), Бојани Томић, Анети Спасојевић, Миљани Чопа, Јанку Ивановићу, Милици Рабреновић, Јовани Иваниш, али, свакако, и рецензентима овог рукописа проф. др Милошу Ковачевићу (можда је он, из поверења, дао бланко потпис за штампање овог могуће важног дела из српске лингвистике?), проф. др Софији Милорадовић, проф. др Жарку Бошњаковићу, проф. др Божу/и Ћорићу, проф. др Милану Стакићу, проф. др Николи Рамићу, проф. др Михаилу Шћепановићу, проф. др Вељку Брборићу, проф. др Јасмини Московљевић Павловић, проф. др Слободану Павловићу, проф. др Ани Јањушевић Оливери, проф. др Милану Ајџановићу, проф. др Блаженки Мартиновић, проф. доц. др Александри Лончар, др Ђорђу Оташевићу и др Марини Сапсојевић – више је рецензената од аутора: 16:11) – да ли сви они, свесно, као научници лингвисти, тврде да је Гајево латиничко писмо стварно било и остало: “(опште)српска латиниЧНа абецеда”? Ако мисле да то Гајево писмо јесте (опште)српска абецеда, морамо да их питамо још нешто. На пример, по којој је то научној логици оно што је састављао из два-три маха Гај за Хрвате – „српска латиниЧНа абецеда“, кад се зна да је Вук предлагао Гају да је поправи (измени) тај алфабет чак у 13 знакова, а Гај и Хрвати одбили да то учине, осим у једном једином Ђурином предложеном и усвојеном знаку?
НЕ ПОСТОЈИ (ОПШТЕ)СРПСКО ЛАТИНИЧКО ПИСМО
Зна се тачно зашто је мали део Срба (католика, наравно) прешао на латиничко писмо, зна се како су и зашто они асимиловани у Хрвате, зна се да Срби православци нису никада састављали латиничко писмо за себе, јер су већ имали ћириличко писмо (па им нису требала два писма да се међусобно деле још и по писму), зна се зашто се Србима намеће латиничко писмо још од црквеног раскола (1054), зна се зашто су сви окупатори Срба и највећи злочинци над њима забрањивали ћирилицу и наметали им баш хрватску абецеду (наравно, пре свега, зато што је та абецеда састављана тако да би (као пандан) могла да замени српску ћирилицу да би била плански наметана у писању српског језика уместо српског ћириличког писма у коначној Вуковој варијанти). И како, онда, наведена замашна група српских лингвиста и још већа група наведених рецензената у реченом Појмовнику мирно научно запише да је то „српска латиниЧНа абецеда“ (па и да пише одредницу “латиниЧНа” са ЧН иако је Одбор предложио да се то пише са ЧК, а та група лингвиста поштује предлог Одбора само за „ћирилиЧКо писмо“, али не и у синтагми „латиниЧНо писмо“.
СУМЊА У НАЈАВЉЕНИ НОВИ ПРАВОПИС
Како од лингвиста који и данас тврде (не само у реченом Појмовнику) да је гајица – „српско латиниЧНо писмо“ очекивати да ће у новом српском правопису нормално решити питање писма српског језика, да ће (ис)поштовати готово општу светску праксу (једноазбучје) и нормалан став први Члана 10. Устава Србије, у чијем смо се нормалном предлогу изборили не лако (Б. Брборић и „Ћирилица“) да су „у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“ и то народ већински подржао, где се не спомиње никакво друго, алтернативно – ћирилици, примарно или секундарно – писмо.
Сумњу појачава посебно чињеница да су језичке институције (лингвисти у њима) изабрали да питање писма и у новом правопису решава онај који је у важећем још правопису (стр. 15) записао да „ћирилица у српском језику није егзистенцијално угрожена“ и да „нема штете по српску културу и српски идентитет“ да се и даље Срби међусобно деле и разликују по писму у свом језику и, затим, на 17. страни навео састав двају писама за писање српског језика: српско ћириличко писмо и, алтернативно, туђе латиничко писмо, уз намерно избегавање правог назива хрватско писмо именовањем тог назива синонимски, описно галиматијусом од чак шест речи плус једна полусложеница: “латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице” (стр. 17 важећег Правописа). Иако је на претходној стр. 15. Правописа “подржавао” ћириличко писмо пишући о његовом “дугом ранијем потискивању” – као да српско ћириличко писмо данас није потиснуто и као да није познати лингвиста, на пример, Милош Ковачевић у својој књизи Борба за ћирилицу и српски језик (2018, стр. 127) записао истину: “Ћирилица је данас толико потиснута латиницом да јој пријети потпуни нестанак.” Сигурни смо да је то главни редактор Правописа (издања из 2010) знао и пре 2010. јер је био међу највреднијим члановима “Ћирилице” у Стручној групи и говорио је о српском писму да се мора решити придобијањем за то целог лингвистичког “еснафа” од којег зависи судбина ћирилице. А онда је устукнуо па је у Правопису 2010 (стр. 15) изумео у светским оквирима оригиналан начин за давање “предности ћирилици” у шизофреном двоазбучју, с тим да се у писању српског језика користи: “прво ћирилица, па латиница”.
Чудно је, можда, што за такав “изум у спасавању ћирилице” није био његов аутор предложен од српских двоазбучњака и окорелих мрзача свега српског (нарочито писма) за Нобелову награду. Истина, за то је добио Награду Извршног већа Војводине на предлог Матице српске.
СРПСКА ЋИРИЛИЦА СЕ НАЈБОЉЕ ПРОТЕРУЈЕ СРПСКОМ ИЗДАЈОМ ОД ЛИНГВИСТА И ВЛАСТИ
Лингвиста М. Ковачевић је раније писао о „катастрофалним издајама у српској филологији“ (што се показало нарочито крајем 20. века) у својој књизи Српски језик и српски језици (2003, видети стр. 31. и даље од ње) , а сада избегава да даје било какву оцену српске стогодишње „издајничке лингвистике“, поготово у области српског националног писма. Схватамо зашто то избегава данас да чини, али ми у “Ћирилици” и “Српској азбуци”, који слично мислимо као Ковачевић о неким трагичним чињеницама у српској лингвистици, немамо потребе да избегавамо да казујемо шта тачно мислимо о највећим промашајима у српској лингвистици, јер је Истина Божја заповест.
Наведени Појмовник српсских лингвистичких термина нјбоље потврђује ада већина српских лингвиста још никако не успева да извуче своју нојевску главу из дебелог муља наталоженог у српској стогодишњој језичкој науци (познатој под називом сербокроатистика). Тај муљ је посебно видан у српском језику преплављеном у Србији и код Српства изван Србије хрватским националним латиничким писмом које су сви велики окупатори Срба увек наметали Србима после оштрих забрана ћирилице законима, наредбама, уредбама… Данас нема формалних окупатора да забрањују српску ћирилицу законима и писаним наредбама. Сада су довољни српски лингвисти и српске власти који држе на снази противуставно решење питања писма (двоазбучје) у српском правопису и у двама законима који су противуставни, али и, у односу на светску праксу, оригинално крајње апсурдни (о чему смо детаљно писали у књизи Српски ћирилицоцид (2022).
Аутор: Драгољуб Збиљић – писац 17 књига о поломима у српском језику и прогонима ћирилице и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“
Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!
