Nema više dece jer se sve više ljudi boji života
NEMA VIŠE DECE. NI SUTRA, NI IKADA VIŠE
Nova granica za one koji se boje života naziva se hirurška sterilizacija. Sada je to novi modni trend: neskriven, antiljudski, koji ima i sledbenike.
Sada postoji kategorija ljudi, društveno prepoznatljivih, koji su već postali i predmet socioloških i psiholoških istraživanja, i koji sebe pronalaze u odrednici „slobodni od dece“ (eng. childfree). Slobodni, zato što nemaju decu i ne žele da ih imaju jer su tako svesno odabrali, a ne zbog neke fiziološke nemogućnosti da imaju decu ili iz razloga vezanih za okolnosti u kojima žive.
I to zato što deca zapravo izazivaju stres, strašni su prenosioci zaraze, odgovorni su za nedostatak zaposlenja za žene , pa čak i za klimatske promene. Dakle, odrasli koji su dovoljno svesni da prepoznaju tako očigledne istine, treba da budu u stanju da shvate da je neophodno izbegavati prisustvo dece u picerijama, na krstarenjima, u hotelima i tako dalje.
Da li je nemoralno razmnožavati se u doba klimatskih promena?
Imati decu je, inače, izbor koji nikako nije moralno neutralan, o čemu svedoče sve hitnija pitanja koja postavlja nekoliko američkih novina: „Slučaj protiv dece“, Njujorker (2012); „Da li bi trebalo da imamo decu u doba klimatskih promena?“, NPR (2016), „Moramo da razgovaramo o etici rađanja dece u svetu koji se zagreva“, Voks (2019).
Dok je debata otvorena, a ekofeministkinje, uprkos činjenici da su i same majke, ne nalaze ništa bolje za prevazilaženje anksioznosti uzrokovanih majčinstvom od mikrodoza psihodeličnih pečuraka, ima onih koji još „imaju vremena” da izbegnu katastrofu – ako ne na planetarnom, barem na ličnom nivou – i koji su odlučili da otklone opasnost od nastanka te katastrofe i tako i nama omoguće predah. Bolje rečeno, odlučili su se na tri mala reza: dva u blizini stomaka i jedan neposredno iznad pupka, taman toliko da hirurg ubaci kameru, a zatim izvadi jajovode i tako definitivno i nepovratno steriliše pacijentkinju.
Priče o svakodnevnim sakaćenjima
Ovo nije horor priča – Noć veštica je uveliko prošla – već ogoljena i sirova priča o samosakaćenju, kom je sve više mladih žena spremno da se podvrgne, navodi jedno američko istraživanje, kako bi sebi omogućile izvesnost života bez dece. Dok čitamo pojedinačna svedočenja, nailazimo na izuzetno značajne detalje: Rejčel Dajmond (31), tiktokerka, koja samu sebe opisuje kao „manekenku sterilizacije”, oduvek je „mislila da neće imati sopstvenu porodicu […], terapeut kog je našla na internetu nekoliko meseci nakon diplomiranja pomogao joj je da shvati da su pljuske po turu koje je dobila u detinjstvu za nju bile toliko duboka trauma da se zbog toga plaši autoriteta kao što je njen otac. Odlučila je da sama nikada neće želeti da postane autoritet. Baš nikada.” Zbog toga je uklonila jajovode, i to iskustvo prepričala svojim pratiocima – kojih ima 64.000.
Izabel, 28, samoproglašeni antinatalista (osoba koja je protiv rađanja – prim. prev.), navodi da je „moralno pogrešno donositi dete na svet. […] Koliko god da ste vi dobri, ono će i dalje patiti“. Volela bi da sačeka do 31. godine da se podvrgne bilateralnoj laparoskopskoj salpingektomiji – potrebnoj za sterilizaciju – ali „s obzirom na Zakon o otkucaju bebinog srca“ (Izabel živi u Teksasu), „ne mogu da rizikujem da zatrudnim a da nisam u mogućnosti da abortiram.” Već su u toku pripreme za „proslavu sterilizacije”: slavlje uz suši i alkohol, kao znak radosti zbog mogućnosti da se ne „protraći” život.
Poput nje, Darlin Nikel, kojoj je 31 godina – čini se da je prekretnica od trideset godina na neki način značajna za odluku o „radikalnoj bezdetnosti“ – već godinama pokušava da ukloni jajovode: izgleda da nije lako dobiti povoljno mišljenje lekara za takvu intervenciju, s obzirom na „veliku stopu predomišljanja“. Ali mladi ljudi s kojima smo razgovarali ne mare za ovu hipotezu: Čelsi (25) iz Sakramenta, kaže da joj se „deca gade“ i dodaje da su jedini rizici koje procenjuje u vezi sa operacijom vezani za mogućnost infekcije ili promene raspoloženja usled anestezije. „Za čime da žalim?“ ona pita: „Što ću biti previše srećna? Previše slobodna?“
Sofija (19), studentkinja komunikologije, smatra da je mnogo efikasnije da se podvrgne sterilizaciji nego da primenjuje bilo koju „privremenu“ vrstu kontracepcije: „Uradiću ovu invazivnu stvar jednom, odmoriti se nekoliko dana i nikada više neću o tome da razmišljam.“ Sofija nikada nije imala emocionalno, pa čak ni seksualno iskustvo, ali se ne brine zbog mogućnosti da će se predomisliti: „Nema smisla žaliti za onim što ne možete da promenite“, kaže ona i zadovoljava se time da mogućnost da će jednog dana imati partnera koji će želeti decu nazove „misterijom”. S druge strane, naježila se kada ju je anketar pitao šta ima na umu za svoju budućnost: „Malo je teško pitati nekoga ko ima devetnaest godina i nije završio fakultet kakav život želi da ima“. Važno je steći izvesnost „slobode“: a to šta će ona učiniti s njom predstavlja problem kojim će se kasnije pozabaviti.
Nerazdvojni saputnici: individualizam i strah
Šta je zajedničko ovim ženama, ovim pričama? Pre svega, dva elementa.
Prvo, strah. A strahovi ispitanica značajni su u detaljima: „strah od trudnoće, strah od autoriteta, strah od preeklampsije (stanje u trudnoći koje može da dovede do neželjenih ishoda za majku i bebu), strah od postporođajne depresije.” Pa čak i strah od rasizma, kako kaže Rejčel Dajmond, belkinja koja je u vezi s crnim partnerom: „Ne bih mogla da kažem ‘Razumem kako ti je’ kada bi [dete] došlo kući iz škole gde su ga maltretirali zbog kose ili boje kože“. Prosto da se čovek zapita kako su ovi mladi ljudi, koji su toliko uplašeni, uopšte u stanju da se svakodnevno suočavaju sa životom, i to ne pred nekim apokaliptičnim ili tragičnim scenarijima, već jednostavnim svakodnevnim okolnostima, koje su apsolutno slične onima s kojima će se morati suočiti čak i ako ne rode decu. Fizička nelagoda, bolest, razočarenje, poniženje: rađanje dece može povećati verovatnoću takvih iskustava, ali ako eliminišete decu iz svoje budućnosti, ništa vam ne garantuje da ćete biti zaštićeni od svake životne poteškoće. Koje će druge zidove ove osobe morati da podignu, koja druga ograničenja će morati sebi da nametnu, koje druge amputacije će smatrati „efikasnijim“ da bi se osećale „bezbedno“ u životu lišenom svake sigurnosti?
Drugi: individualistički ishod utilitarističkog morala. Štaviše, to što se ovi mladi ljudi pridržavaju etičkog principa po kom se „tvoja sloboda završava tamo gde počinje moja“ i „ono što je dobro poklapa se s maksimizacijom profita – oličenog u zadovoljstvu, zadovoljenju preferencija ili slično – za najveći broj osetljivih pojedinaca“ izgleda da se sasvim podrazumeva, te ono čak nije ni predmet rasprave. Ako sloboda podrazumeva neograničenu dozvolu za delovanje u privatnoj sferi, koja je praćena veoma strogim obrascima javnog ponašanja kako bi se izbegao bilo kakav „prekršaj“ protiv trećih lica, i ako se svrha delovanja uvek procenjuje prema posledicama u smislu „blagostanja“ većine, onda je individualizam najočigledniji i, zaista, razuman ishod. U stvari, što je manje pojedinaca uključenih u ishode svojih postupaka, to će više biti moguće prepustiti se bilo kom trenutnom impulsu, bez potrebe da se uzmu u obzir posledice koje će ta radnja imati na druge. Ko je taj koji ograničava dozvolu da se s vremena na vreme odabere ono što vam padne na pamet, više od krhkog i potrebitog pojedinca, prema kom prepoznajemo višestruke dužnosti odgovornosti i brige?
Najzad sterilne. I šta sad?
Precizno psihološko iskorenjivanje čak i najmanje mogućnosti neumitnog vezivanja za potrebe i htenja drugog ljudskog bića deluje kao ohrabrujuća perspektiva, kada više nema nade ni u kakvo istinsko dobro na ovom svetu. Ostaje problem kako „provesti vreme“, sada kada smo oslobođene tereta trudnoće i roditeljstva: Rejčel Dajmond i njen partner rešili su taj problem tako što su usvojili Ru, anemičnog pitbula „s posebnim potrebama“. Njihov mali dom, pun akcionih figurica iz serijala Zvezdani ratovi, pretrpan je predmetima i igračkama za pse, koje pomažu Ru da prevaziđe traumu budući da je pas „odgajan za borbu“. Ru se plaši drugih pasa, a Rejčel svojim rečima kaže da je staranje o psu – „j**eno ogroman posao“.
Izvor: IFN
