Нема ништа од унапређења квалитета живота грађана Србије

Критика Стратегије научног и технолошког развоја Србије од 2021. од 2025. године (1)

Овај текст је покушај да се наведу неки основни појмови о томе шта је стратегија, шта она треба (мора) да садржи и чему она служи. Да је реч о веома озбиљној и важној ствари и да писање Стратегије не сме да се схвати само као додавање још једне стратегије позамашној бројки од више од две стотине стратегија, колико их Србија тренутно има, односно само као испуњавање једне од обавеза тек реда ради.

Опште напомене о Стратегији

У Сажетку ове Стратегије пише да „Стратегија научног и технолошког развоја Републике Србије за период од 2021. од 2025. године, са мотом „Моћа знања“, представља регулаторни инструмент за унапређење квалитета живота грађана Србије помоћу науке и технолошког развоја.“ Нормално је да, заведен овако јасним опредељењем аутора Стратегије, пажљиви читалац, најзад поверује да је ово прва Стратегија науке која ће да „унапреди квалитет живота грађана Србије“, па очекује да у самој Стратегији нађе и види како ће то „наука и технолошки развој да унапреде квалитет живота грађана Србије“. Један од пажљивијих читалаца је и аутор овог текста и он вам каже да и не покушавате то да пронађете у поменутој Стратегији јер тога у Стратегији уопште нема. То је једна уобичајена, веома омиљена и тако често (зло)употребљавана фраза у самом уводу текста, да све што се ради, чини се да би се „унапредио квалитет живота грађана Србије“.

Аутори поменуте Стратегије то „унапређење живота грађана Србије помоћу науке и технолошког развоја“, уопште нису имали на уму јер им је једини циљ био да се напише Стратегија која ништа, од свега што би наука могла и требало да уради, не планира. Једини циљ био је да се направи Стратегија пуна општих места која ће омогућити ауторима Стратегије, а и осталим истраживачима, лагодан живот, као и у претходних 9 година, колико је трајао претходни пројектни циклус.

Кад се нема јасан план ни стратегија све изгледа уплетено као овај нерешиви хаотични облак

Неколико речи о ономе што су аутори Стратегије пропустили да ураде. Најпре треба да се каже која реч о томе шта је то стратегија, зашто се она доноси и чему служи. Сама реч стратегија потиче од грчке речи „стратегос“ (грч. стратос – војска, аго – водити, στρατηγός – стратегос = војсковођа). Много касније, односно почетком 19. века појам стратегија почиње да се користи за шире значење. А то је, према Оксфордском речнику (Oxford Dictionary), „план деловања направљен да би се постигли дугорочни или укупни циљеви“.  Мериам-Вебстеров речник (MerriamWebster Online Dictionary) дефинише стратегију као „промишљени план или методу за достизање посебних циљева, обично у дужем периоду“. Или као „науку и вештину упошљавања политичких, економских, психолошких и војних снага народа или групе народа за добијање максималне подршке за усвојену политику у миру или у рату“.

Веровали или не: Србија има чак 237 „стратегија“

А кад се зна шта је стратегија, онда мора да се, пре писања Стратегије, сагледају многе ствари: (1) које су краткорочне и дугорочне потребе земље (друштва), (2) постојеће стање у области, друштвеној делатности или привредној грани за које се праве планови развоја или стратегије, (3) који је редослед решавања тих потреба јер постоји неки логичан редослед решавања потреба, као и која су неопходна средства или да се решавање тих потреба прилагоди расположвим средствима, (4) која су расположива природна богатства за решавање сагледаних потреба, (5) која су расположива средства у јавним (државним) фондовима, односно који су начини да се та средства у неком разумном року обезбеде. (6) који расположиви научни и стручни кадар и које специјалности су неопходни за решавање сагледаних потреба. И не само за решавање, већ и за каснију примену и потпуно коришћење неке од сагледаних потреба, (7) Усклађеност с плановима развоја и стратегијама у другим друштвеним делатностима и привредним гранама, (8) усклађеност планова развоја и стратегија са европским и светским токовима, да не би дошло до заостајања земље (друштва) у односу на развијени свет, (9) који су стварни рокови за решавање сагледаних потреба, (10) која је и колика употребљивост (применљивост) остварених резултата који ће се добити решавањем сагледаних потреба, на краћи или на дужи рок, (11) које је стање опште техничко-технолошке оспособљености привреде (друштва) и њене могућности да употреби (примени, искористи) добијене резултате, (12) која је општа корист од остварења сагледаних потреба (општа корист, уложена средства, време уложено за то, број будућих корисника).

Слика стања српске стратегије научног и технолошког развоја

Сваки покушај да све наведено нађете у понуђеном тексту предлога Стратегије, остаће без успеха. Тога у овој Стратегији, једној од 237 стратегија колико их има Србија, нема.

Потребан је образац за писање стратегија

Да би се избегла произвољност у писању Стратегије, аутор овог текста је предлагао,  још приликом израде Стратегије (2010-2015), да се да се направи образац за писање стратегија. Дакле, није потребан образац за писање примедби на текст Стратегије, већ је потребан образац за писање Стратегије. Тај образац би садржао све елементе, сва питања и редослед којим мора да се одговара на постављена питања. Једино тако би се добиле стратегије уједначене по обухватности и ширини, по заснованости, по остварљивости и по користи коју треба да донесе њихово спровођење. Овако како се досад радило, очигледно није добро јер је свака нова Стратегија потпуно занемаривала све што је претходним стратегијама било планирано и увек се почињало од нуле. А за све то су потрошене силне паре и изгубљено драгоцено време. Кућа никад не може да се сагради до крова, ако свака гарнитура поруши све што је претходна гарнитура урадила, па увек креће испочетка, а никад не стигне до краја.

Оно што би овакво усвајање јединственог обрасца за писање Стратегије донело јесте избегавање да свака група, која се прихвати писања Стратегије, пише Стратегију најпре за себе и за своје сараднике, пријатеље, а затим и да отаља ту обавезу. Никад до сада није направљена озбиљна анализа шта су то донеле претходне стратегије за паре које су уложене у њихово спровођење и да ли то што је постигнуто њима заиста толико и вреди или су највећу корист од свега тога имали добро распоређени појединци и групе које су правиле стратегије према својим потребама. Шта су порески обвезници Србије добили за силне паре које су уложили у финансирање неупотребљивих стратегија и колико је, да се послужим омиљеном фразом и аутора ове Стратегије, „унапређен квалитет живота грађана Србије помоћу науке и технолошког развоја“? И да ли је стварно вредело улагати толики новац у погрешно осмишљене стратегије?

Расипање државног новца због незнања и погрешне стратегије

Да су се аутори Стратегије запитали чему служи Стратегија, можда би макар покушали да понешто од онога чему би требало да служи Стратегија, унесу у предложени текст. Стратегија, поред осталог, треба да наведе како да се избегне стихијност, произвољност и неравномерност у развоју. У претходним набавкама опреме за институте, било из донација, било преко ЈУП-а, поједини институти, чији су запослени били у комисијама које су одлучивале о додели средстава, себи су и својим институтима доделили највећи део расположивих пара. Многи институти остали су ускраћени у тим набавкама.

Како направити ваљану и остварљиву стратегију

Да би се „унапредио квалитет живота грађана Србије помоћу науке и технолошког развоја“, како су аутори навели, неопходно је да се на нивоу државе, региона или општина праве планови развоја, а затим и стратегије за остварење тих планова. При томе мора да се води рачуна да та стратегија буде у складу с природним одликама, друштвеним приликама и стварним могућностима земље (друштва). Кад је реч о природним одликама земље, најважнија су њена природна богатства (минерална богатства, реке, језера, бање, термалне и минералне воде, флора и фауна и др.) Како да се те природне одлике земље на најбољи начин искористе, да би се добили најбољи резултати. Осим тога, при прављењу Стратегије мора да се води рачуна о економској моћи земље (друштва), степену развоја, култури, традицији, демографској слици, верским приликама, геополитичкој ситуацији. Кад се све то узме у обзир, може да се зна шта, како и колико може да се планира, да се направи ваљана и остварљива Стратегија која треба да донесе бољитак.

Све набројано мора да се има на уму да би се направила добра Стратегија. Ниједна српска стратегија не може да буде копија било које стране стратегије (као што је то била претходна Стратегија), зато што мора да се води рачуна о нашим посебностима. Из страних стратегија могу да се виде само методолошки приступи, начини сагледавања и решавања проблема, да се сагледају светски токови и тежње.

Кад се направи таква стратегија, неопходно је се сачини детаљан прорачун, да би се видело колико је пара неопходно да би се спровела таква стратегија, колика би корист од њеног спровођења могла да настане или колика штета и у којим областима. Због тога се праве годишњи и укупни планови, који садрже прилив и трошење пара за спровођење појединих делова Стратегије, чиме се и одређује динамика извршења Стратегије.

Шта садржи ова Стратегија?

Стратегија има укупно 151 страну, од чега је 65 страна Стратегија, 43 стране чине тзв. Акциони план, а 43 стране су прилози (укупно 5) уз Стратегију. Из овога би могло да се закључи да је реч о озбиљном документу. Али, ако се пажљивије погледа текст изложен јавној расправи, може да се види да је у ових 108 страна текста, сама Стратегија изложена на 15 страна јер су уводни део и анализа ефеката написани на преосталих 50 страна.

Већ у Сажетку, на првој страни текста Стратегије, аутори пишу: „На основу детаљне анализе претходног стања, Стратегија научног и технолошког развоја Републике Србије за период од 2021. до 2025. године предвиђа развој окружења у коме актери научно-истраживачког и иновационог система могу начинити искорак у квалитету и утицају. На темељу овог механизма, дефинисан је општи циљ Стратегије да се развој Републике Србије убрза кроз унапређење квалитета и ефикасности науке, технолошког развоја и иновација и даље интеграције у Европски истраживачки простор.“

Творци Фонда за науку Србије: Владимир Поповић, доскорашњи државни секретар Министарства за науку, премијерка Ана Брнабић, директорка Фонда Милица Ђурић – Јовичић  и бивши министар Младен Шарчевић

Све су ово опште фразе које ништа не значе. Прво, нема детаљне анализе претходног стања, већ су само дати статистички подаци, а нигде се не врши анализа зашто нешто из претходне Стратегије није остварено или је само, како аутори пишу, делимично остварено.

Друго, Стратегијом се не „предвиђа развој окружења у коме актери научно-истраживачког и иновационог система могу начинити искорак у квалитету и утицају“, већ се одређују циљеви који треба да се постигну, рокови за достизање постављених циљева и средства да се они постигну.

Треће, о каквом то механизму пишу аутори поменуте Стратегије, кад се у претходној реченици говори о „предвиђању развоја окружења“? Да ли је икоме јасно шта уопште значи или може да значи „предвиђање развоја окружења“?

Смешна тврдња да се целокупни успех српске науке огледа у доношењу два закона

У даљем тексту се наводи да је Стратегија конзервативна и прогресивна у исто време. Даље се наводи да „Стратегија обезбеђује нове механизме (опет механизми, зар? примедба Б.С.) за ефикасно реаговање на друштвене изазове и приоритетне технологије“. Опет општа места јер се у даљем тексту Стратегије нигде не помињу никакви „механизми“ ни „приоритетне технологије“.

Да није извршена детаљна анализа претходног стања, признају и сами аутори Стратегије јер већ у Уводу пишу: „У том смислу, у претходном стратешком периоду су постигнути значајни успеси.“

А колики су и који су то успеси српске науке, следи из следеће реченице: „Унапређен је правни оквир доношењем нових закона, , извршена је структурна реформа, повећан буџет и основане нове институције. Створени су предуслови за убрзани развој науке у Србији и већи допринос развоју друштва…“ Дакле целокупни допринос српске науке у протеклом петогодишту, огледа се у доношењу два закона. Па све то је, ваљда, посао Министарства и његових стручних служби. Зар је целокупна српска наука и њен допринос сведен на ово неколико правно-административних послова?

Додуше, ни претходна Стратегија није ништа посебно садржала о томе шта је требало да ради српска наука у протеклих 5 година, осим да настави још 5 година, после истека рока пројектима, да ради на истим пројектима. Да ће да се и у наредних 5 година настави са истом праксом, види се већ из наведеног да се „предвиђа развој окружења у коме актери научно-истраживачког и иновационог система могу начинити искорак у квалитету и утицају“.

Како то да је ауторима Стратегије промакло да уоче једну велику нелогичност насталу у току остварења претходних стратегија, коју наводи и председница Владе у свом приступном излагању (28.10.2020.), користећи податке из извештаја Националног савета за науку и технолошки развој за 2019. годину, да 97,7% укупних резултата научно-истраживачке делатности чине објављени радови.

А „резултати научно-истраживачке делатности Републике Србије који могу бити од интереса за привреду су на ниском нивоу“, наводи председница Владе. Како ће то српска наука да „унапреди живот грађана Србије помоћу науке и технолошког развоја“, ако је само 2,3% резултата остварено кроз патенте и техничка решења?

Ни статрегијске игрице нису једноставне за реализацију , а камоли прављење државне стратегије

У Стратегији нема ни речи о томе, иако аутори помињу детаљну анализу претходног стања, о томе како је претходним стратегијама и пратећим документима Министарства српска наука усмерена на основна (или како то многи воле да кажу фундаментална) истраживања. А што је још горе, ништа од тога ни овом Стратегијом није предвиђено да се мења.

Нема планова ни објашњења, промашаји на сваком кораку

И национални оквир за доношење Стратегије ограничен је на неколико, углавном, општих стратегија (о одрживом развоју, о „паметној специјализацији“, о развоју интелектуалне својине, о индустријској политици, о подршци малим и средњим предузећима). И одмах би аутори овакве Стратегије могли да одговоре на питање: како ће Стратегија, као „регулаторни инструмент за унапређење квалитета живота грађана Србије помоћу науке и технолошког развоја“, да унапреди квалитет живота грађана Србије, ако не садржи и стратегије свих министарстава?

А оне нигде нису ни поменуте у тексту Стратегије, а још мање да је било шта из тих стратегија ушло у Стратегију науке. Нема ни објашњења како је претходним Стратегијама и пратећим документима инжењерски део научно-истраживачког кадра отеран у основна истраживања.И ко треба да се, уместо њих, бави научно-истраживачким радом у техничко-технолошким наукама?

Аутори Стратегије наводе члан 12. Закона о науци и истраживањима да се „општи интерес у научноистраживачкој делатности остварује путем институционалног финансирања и других програма од општег интереса“. Тако стоје ствари у теорији. А нема ни речи о томе који је то општи интерес остварен кроз претходне стратегије.

Уместо користи – штета: Новоосновани Фонд за науку прави велику штету  српској науци делећи неодговорно новац

Наводе и члан 3. Закона о Фонду за науку Републике Србије, који прописује „да се научноистраживачке и развојне активности реализују преко научних, технолошких и развојних програма у оквиру којих се реализују пројекти ради остваривања циљева садржаних у стратегији научног и технолошког развоја Републике Србије“. Опет чиста теорија. И опет нема ни речи о томе кроз које то програме и пројекте је остварен „општи интерес“, тим пре што се, према закону „финансирање пројеката спроводи на начин који обетбеђује конкурентност и квалитет резултата, ефикасност примене истраживања, отвореност и доступност резултата програма и пројеката…“

Програм ПРОМИС – слика катастрофалног рада Фонда за науку Србије

Рекло би се, све је тако добро, да боље не може да буде. Али, само у теорији. А ако се погледа како изгледа први од тих програма под називом ПРОМИС, видеће се да то никакве везе нема са оним што је тако слаткоречиво написано у Закону. Аутори наводе и делове Закона о планском систему Републике Србије, којима се прописује „обавеза извештавања о спровођењу планских докумената, као и сходна примена обавезе спровођења анализе ефеката на прописе и на вредновање учинака тих прописа“.

Аутори Стратегије уопште нису радили у складу са овим Законом јер нису урадили ништа од онога што овај Закон прописује. После навођења неких докумената, аутори Стратегије су извукли закључак: „…у наредном периоду веома је важно изградити и ојачати капацитет националног иновационог система у целини који ће на ефикасан начин омогућити повезивање науке и привреде и пружити подршку восокоиновативним МСПП…“ Аутори и ове Стратегије били су благонаклони према институтима и универзитетима, они ће и у наредних 5 година само да јачају, заједно с „капацитетом националног иновационог система“.

У Прегледу и анализи постојећег стања аутори Стратегије наводе да су „неки од кључних циљева остварени креирањем нових законских решења чиме је значајно измењено стање научноистраживачког и иновационог система…“ А ти „кључни циљеви“ су усвајање два закона. Као што се види, научно-истраживачки и иновациони системи (а то је 123 универзитета и факултета, 65 института и 8 института у саставу САНУ) су пуних 5 година напорно радили и остварили „кључне циљеве“.

Доношење два нова закона је омиљена тема аутора Стратегије, па то стално понављају. Ти закони нису само „кључни циљеви“, већ и „институционални оквир“, па је „достигнут консензус у научној заједници да се стратешко опредељење од флексибилног, али фрагментисаног пројектног приступа ка системском оснаживању институција у науци и технолошлом развоју“. Посебно место у том „институционалном оквиру“ заузима Фонд за науку, који се као велико достигнуће и откриће помиње на више места, а детаљније у Прилогу 2.

Фотографија за понос или срамоту: углавном средовечни добитници силних милиона из пројекта ПРОМИС са руководством Фонда за науку Србије

А да су аутори Стратегије иоле упознати с досадшњим радом Фонда, можда би другачије писали о њему. Највећа и за сада једина ствар коју је Фонд урадио јесте да је подмладио српску науку јер је у програму ПРОМИС поделио 9 милиона кредитских пара, углавном „младим“ научницима зашлим и у пету деценију живота.

Уопште, оснивање Фонда за науку је победа интересних група, које су, измештањем из Министарства, и потпуно преузеле расподелу пара намењених науци у Србији. Порески обвезници Србије, захвални за досадашње „унапређење квалитета живота грађана Србије помоћу науке и технолошког развоја“, одлучили су да узму (од Светске банке) кредит од 9 милиона евра да би финансирали рад на слободне теме својих „младих“ и „изврсних“ истраживача.

Улога Министарства завршила се добијањем кредита, а органи Фонда (директор, петочлани Управни одбор и петнаесточлани Научни савет), успели су да овај кредит поделе пријатељима и познаницима, њиховој родбини. Наравно, при томе су, пратећи светске токове у заштити животне средине, одлучили за рециклажу, у овом случају неких пројеката (после деветогодишњег рада, омогућили су неким „младим“ и „изврсним“, али времешним истраживачима још 2 године „масног“ финансирања да би дорадили своје деветогодишње пројекте. И логично је било да се очекује да ће сваки од чланова УО и Научног савета да додели паре својима.

Вођство Фонда за науку Србије: они су разделили новце пријатељима, познаницима и њиховој родбини:  др Вујо Дрндаревић, председник УО, др Милица Ђурић – Јовичић, директорка Фонда и чланови УО др Јован Бабић, мр Гордана Даниловић – Грковић и  др Момчило Павловић

Председник Научног савета, иначе академик, осоколио је академике да покупе и ове паре из конкурса ПРОМИС. А пошто они нису могли да се провуку као „млади“ и „изврсни“, убацили су својју родбину и пријатеље. Тако су се неки академици организовали и заједно са својим породицама јурнули су у освајање фондовских пара.

Нико не контролоше рад Фонда за науку

А ако се мало прелиста списак пројеката одобрених за финансирање из кредита, може да се види колико су интересне групе моћне и како све промене закона, о којима се пише у Стратегији, њима и даље само добро (паре) доносе. Млади, али истински млади и добри (изврсни) истраживачи могу из овога да извуку поуку за свој будући рад и напредовање: боље им је да буду добро постављени (у неку од интересних група), него да буду добри истраживачи и научници. Неко ће можда да се запита ко уопште контролише рад Фонда за науку Србије, ако су се већ догодиле овакве ствари. Одговор је нико. Фонд још увек нема Надзорни одбор.

На интернет страни Фонда за науку може да се види да нема података о члановима Надзорног одбора („ускоро више информација о члановима НО“). И неће га ни имати, док се највећи део пара не подели међу интересним групама. А кад се паре поделе „младим“, а времешним и „изврсним“, али добро сврстаним истраживачима можда ће и да се именују чланови Надзорног одбора. Али, паре ће већ бити раздељене, па „над просутим млеком, не вреди плакати“.

Надлежни из Министарства морали би да се запитају како је могуће да су млади (до 50 година) и „изврсни“ истраживачи углавном из институција (градова) у којима су запослени (или били запослени) чланови Управног одбора и Научног савета Фонда или њихова родбина и пријатељи. Да су само тамо „млади“ и „изврсни“ истраживачи.

И да све остале истински младе и „неизврсне“ истраживаче скине са списка Министарства, чим је Фонд за науку, уз наводну помоћ рецензената из иностранства, дошао до закључка да они нити су млади, нити изврсни.

Чудо од дрскости: Председник Научног савета Фонда за науку (академик др Стеван Пилиповић)  усмерио је паре из кредита ка родбини својих колега академика и ка свом бившем факултету
Епохално открића: Војводина најшумовитији крај Србије

Руководство Фонда, већ при првом свом значајном послу, дошло је до епохалног открића: да је Војводина најшумовитији крај Србије, па је истраживачима из Новог Сада (одакле је, сасвим случајно, председник Научног савета) доделило два пројекта о шумама. С којом математичком прецизношћу је председник Научног савета Фонда (академик др Стеван Пилиповић)  усмерио паре из кредита ка родбини својих колега академика и ка свом бившем факултету.

Сами аутори Стратегије наводе да нису остварене три кључне „мере“: јачање основних истраживања, увођење усмерених основних истраживања и унапређење техничко-технолошких истраживања

Дакле, претходна стратегија је остварена доношењем два закона, како наводе аутори Стратегије. А из табеле о остварености мера из претходне Стратегије, може и да се види колико је та Стратегија успешно остварена. Од 34 набројане „мере“, остварено је само 10 „мера“. То значи да је успешност остварења претходне Стратегије била изврсних 29,41%. То значи да је мање од трећине предвиђених и планираних „мера“ остварено. Довољно је да се види да аутори Стратегије наводе да нису остварене три кључне „мере“: јачање основних истраживања, увођење усмерених основних истраживања и унапређење техничко-технолошких истраживања. А у остварене мере ушле су и неке чисто административне, као што су промена модела финансирања нучноистраживачке делатности, успостављање Фонда за подстицање истраживања, унапређење законског оквира за развој људских ресурса, обезбеђивање приступа међународној истраживачкој инфраструктури…

Успешност остварења планираних „мера“ само 17,64 %

Ако се те, чисто административне „мере“ одузму од укупно остварених „мера“, онда се добија да је остварено само 6 од укупно планиране 34 „мере“, па је успешност остварења планираних „мера“ само 17,64 %. Успешно, нема шта. Тако барем кажу аутори Стратегије.

Пошто је претходна Стратегија тако успешно остварена (с непуних 18%), прионуло се на доношење нове Стратегије. Али, сад аутори Стратегије не желе да понове исту грешку, да планирају нешто што неће да буде остварено. Због тога су се одлучили да ништа новом Стратегијом не планирају. Односно, да план буде тако уопштен, да се на крају увек може, у неком извештају, да каже како је план из Стратегије успешно и у потпуности остварен.

Тек на 45. страни текста, аутори Стратегије саопштавају који су циљеви ове Стратегије. Планиран је „један општи циљ“ и „5 посебних циљева“. Општи циљ Стратегије у наредних 5 година јесте да „научно-технолошки и иновациони систем доприноси убрзаном развоју Републике Србије кроз унапређење квалитета и ефикасности науке, технолошког развоја и иновација и даље интеграције у Европски истраживачки простор“. Аутори су сматрали да, пошто је реч о општем циљу Стратегије, тај циљ треба да буде што уопштенији. И успели су у томе. Да ли овакав циљ може да буде уопштенији? Не, не може, ово је најуопштенији општи циљ.

Наведено је још 5 посебних циљева: (1) „обезбедити неопходне услове за динамични развој научноистраживачког система“ (буџетско финансирање, развој људских ресурса, јачање научноистраживачке структуре); (2) „повећати ефикасност и кохерентност коришћења ресурса научноистраживачког система“; (3) „неговање врхунског квалитета науке и технолошког развоја и јачање конкурентности привреде“; (4) „фокусирање истраживања на друштвене изазове и приоритете“; (5) „јачање међународне сарадње“.

Оперативни тим Фонда на науку који је уигран као швајцарски сат у сулудој деоби милиона евра

Како само лепо звуче (звече) уоштене фразе, које ништа не значе: динамични развој научноистражибвачког система, ефикасност и кохерентност коришћења реурса, фокусирање истраживања на друштвене изазове и приоритете.

Први посебни циљ је задужење за министра финансија, што и сами аутори Стратегије наводе у тзв. Акционом плану. Код „јачања научноистраживачке инфраструктуре“ требало би да се води рачуна о томе ко је и колико пара до сада добио за набавку опреме, како из донација, тако и кроз ЈУП. Неки институти су, због тога што су њихови запослени били у комисијама које су одлучивале о додели пара, добили огромне паре, а други баш ништа. Ово је сад прилика да се исправи та грешка. Министарство би морало да израчуна колико је коштао који рад. Видело би се су неки радови (публикације) плаћени по више хиљада евра, а да су други радови публиковани са 0 евра набављене опреме.

Заблуде аутора стратегије

Занимљиво је да је из једне од претходних стратегија преузет 4. посебни циљ. Тамо је била реч о „фокусу и партнерству“, а овде се наводи као „фокусирање истраживања на друштвене изазове и приоритете“. Опет један од циљева који неће бити остварен. Ту се говори о „развоју врхунске науке“ у Србији. И наводи се да „механизам којим се ова врста фокуса може постићи у научноистраживачком и иновационом систему већ је успостављен кроз компетитивну компоненту финансирања…, пре свега кроз програме Фонда за науку и Фонда за иновациону делатност…“

Учено речено, нема шта. Ово су уобичајене фразе које се годинама провлаче кроз све стратегије, а које ништа не значе. Да је овде реч о преузетим фразама, види се из навода да „упоредо са развојем врхунске науке у Републици Србији…. неопходно је фокусирати истраживања…“

Наравно да је и овде реч о претеривању. Тамо где је врхунска наука, тамо је и висок технолошки ниво земље. Није врхунска наука само публиковање у научним часописима, па били они и врхунски. И кад све остане само на тим публикацијама. Једина корист од такве публикације јесте што се у неком годишњем извештају покаже боља статистика. И сами аутори Стратегије о томе пишу: „Најразвијеније државе се од других разликују по квалитету науке, степену технолошког развоја и последично по конкурентности њихове привреде“.

Оно што је очигледно, кад је реч о постављеним циљевима Стратегије, јесте да су друштвене и хуманистичке науке потпуно запостављене или боље речено изостављене.

На крају аматер- министар финасија, одлучује о додели средстава

И оно што је најважније за извршење Стратегије, финансијска средства. „За спровођење Стратегије и Акционог плана, средства ће бити обезбеђена у буџету Републике Србије за 2021. годину, у складу са билансним могућностима и лимитима које утврди Министарство финансија за наредне године и одговарајућше разделе…“

СИТНИШ: Ако министар финансија  буде одређивао висину средстава у буџету биће добро да остане и оволико колико има у овом котлићу за Стратегију научног развоја Србије

Преведено на српски језик, то значи да је кључна особа за спровођење ове Стратегије, министар финансија. Али, овако изражена резерва, може да буде и добар изговор за све што неће бити урађено из ове Стратегије, из ових или из оних разлога, кривац ће бити министар финансија. А Стратегија ће бити само списак нечијих жеља.

Акциони план, који је написан на 43 стране, представља само образац који тек треба да се попуњава. Овде је највећи део табела потпуно празан или садржи само године извршења. Могуће је да аутори Стратегије мисле да ове колоне треба попуни Министарство финансија. Тако је целокупно извршење Стратегије стављено министру финансија у задатак.


ОПЕТ ЗАБОРАВЉЕН: Српски научни великан Слободан Јовановић није ни поменут

На крају Стратегије дато је укупно 5 прилога. У Прилогу 1 набројани су „великани са наших простора (који су) померали границе сазнања и покретали технолошке револуције“. А међу њима нема Павла Савића, Бранислава Петронијевића, Слободана Јовановића…

Пре него што је овај текст Стратегије пуштен у јавност, морао је да прође језичку редакцију Института за српски језик. И претходне две стратегије патиле су од исте бољке. Нимало не служи на част Министарству да овако језички и стилски недорађен текст пусти у јавност.

Аутор: Др Бранислав Симоновић, научни саветник

Извор: https://izmedjusnaijave.rs/%d0%bd%d0%b5%d0%bc%d0%b0-%d0%bd%d0%b8%d1%88%d1%82%d0%b0-%d0%be%d0%b4-%d1%83%d0%bd%d0%b0%d0%bf%d1%80%d0%b5%d1%92%d0%b5%d1%9a%d0%b0-%d0%ba%d0%b2%d0%b0%d0%bb%d0%b8%d1%82%d0%b5%d1%82%d0%b0-%d0%b6%d0%b8/

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!