Некада смо освајали слободу, данас пристајемо да будемо робови

”То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. …”[1]

Дирљиве речи француског маршала говоре о народу који је пре сто година живео на овој земљи, који је знао да цени слободу и био увек спреман да се за њу бори. Тај народ је успео, као ниједан у свету, да после повлачења краља, парламента и војске из земље и три године сурове окупације поново освоји слободу. Цео свет је одао признање до тада невиђеном надчовечанском подвигу;  војска која је била пред уништењем после Албанске голготе, чије преживеле страдалнике називаху  ”мртви који ходају”, чудесно се преобразила у силу која ослободи не само своју земљу, него у свом славном и незаустављивом ослободилачком налету сруши три царевине. Поново је слава Србинова засијала у пуном сјају, а као много пута раније показали смо да можемо бити поробљавани, али никада поробљени.

       Данас, на тој истој земљи којом су ходали велики људи, чија је свака стопа заливена крвљу оних који су се борили за слободу, живе њихови потомци, мали људи који не цене слободу и жртву часних предака. Уместо да сами управљамо својим животом и земљом од Бога нам датом, ми смо прихватили да будемо обични робови који су умислили да су слободни, а којим управља Запад преко евроунијатске колонијалне управе. Уместо да будемо људи  који се боре за веру, породицу и отаџбину, постали смо нељуди који ћутке прихватају издају Бога и рода, уништење земље и породице и наметање западног антихришћанског понашања. Уместо да прославимо оне који су прославили име Србиново својим личним примером, ми допуштамо да нас понижава, вређа и прети нам шачица евроунијата.

      Да ли су Срби у Првом светском рату поднели толике жртве за слободу да би ми данас све то издали и предали? Да ли су они проливали своју крв, да би ми данас њихову слободну и традиционалним наслеђем  пребогату земљу претворили у место где влада похлепа, идитоизам и наказност, односно слику пакла? Ти див-јунаци који су ослободили своју земљу, доказали су да нема те силе која се, уз Божију помоћ, не може победити. Они су нама оставили земљу и слободу, а шта ми остављамо нашим потомцима осим  будућности без наде. Веру и јунаштво заменили смо проклетом равнодушношћу која води самоуништењу. Зар није дошло крајње време да кажемо гласно и јасно себи и другима: Доста је било, ово се више не може трпети, ми смо људи, а не овце за клање!

     Колонијална евроунијатска управа врши отворену издају, пљачку и терор, што значи да је дошао последњи час када народ потлачен, жељан слободе, истине и правде треба с пуним правом да узме ствар у своје руке и да брани Уставни поредак, целовитост земље и своје право на нормалан живот. Доста је било одступања, време је за наступање! Као што су наши часни преци пре сто година пробили фронт које су држале Централне силе, тако и ми данас треба да пробијемо вишеобразни фронт које држе колонијалне издајничке снаге и ослободимо Србију! Срби, не предајте се, верујте и борите се храбро и одлучно!                                  Према својим могућностима супротстављајте се евроунијатском хаосу и тиранији Запада. Часни преци гледају на нас и очекује да покажемо веру, храброст и чојство, а потомци очекују да им оставимо земљу у којој ће живети слободно!

”Учинимо што до нас стоји, остало ће дати Господ”


[1] Франше д’Епере, француски маршал

”Учинимо што до нас стоји, остало ће дати Господ”

Грешни раб Божији                                                                                                Горан Живковић