Nebraća Poljaci
Iz vesti koju je agencija Beta objavila 21. februara 2015. godine, pod naslovom Ako ruska čizma zagazi u Poljsku, izućemo je, moglo se saznati da je Leh Valensa (1943), predsednik Poljske od decembra 1990. do decembra 1995. godine, uključujući se valjda u vojne i političke rasprave o nekim tadašnjim (ne)prilikama u Ukrajini, u izjavi za poljsku televizijsku stanicu TVN24 ocenio „da je Rusija unapred poražena zato što pribegava politici kakvu je Evropa napustila sredinom prošloga veka“. Valensino umovanje polazi od stava da „Evropa ne želi rat nuklearnim oružjem, ne želi da ratuje“, dok su Rusi „zaostali u tom svom starom stilu“. I onda, da bi Rusiju „postavio na svoje mesto“, Valensa sasvim ozbiljno zaključuje: „Ako bi ruska čizma nezvana zagazila na poljsko tlo, odmah tražim najbolje oružje i pucam. Ako bi Putin hteo da ruska čizma nagazi na poljsku zemlju, poražen je, čizme ćemo mu skinuti“.
Valensine meditacije odraz su neizmerne poljske mržnje prema svemu što je rusko (i pravoslavno), te može biti korisno da se, uz pisanje o ovovremenom sukobu u Ukrajini, ukaže i na poljski odnos prema Srbima i srbskom pravoslavlju.
Rimokatolici
Poljaci jesu slovenski narod, od starine srbsko pleme, ali su pre toga rimokatolici.
Zločini u Buni
Uverljivo svedočanstvo o poljskom učešću u madžarskoj revoluciji, a protiv srbske Bune 1848/49. godine, ostavio je Miloš S. Milojević (1840-1897), književnik, politički radnik i istoričar izvorne srbske škole:
„Mi bi njihovih… nedela tisućima mogli nabrojiti, kao i zakono propisanim pravilama potvrditi po kojima se imaju uništiti sve narodnosti živeće u tako zvanoj Madžarskoj, i po kojima moraju izgubiti jezik, vjeru narodnost i t. d. pa se preliti u Madžare… Mi nećemo ovde navoditi utamanjenih preko 100.000 duša Srba za vreme dvogodišnje borbe Madžara i večne im braće i sajuznika, a u to vreme nebraće i krvnika srbskih, Poljaka, koji… učiniše jade i pokore u zemljama našeg naroda. Mi nećemo napominjati pavših nekoliko tisuća, ako ne i desetine tisući, Srba iz današnje kneževine, koji pomagaše braći svojoj u Austriji. Nećemo spominjati 87.000 pavših naših rođenih graničara za austrijsku i madžarsku korist, a protivu poslednjih. Nećemo spominjati ni 46. crkvi i monastira u Bačkoj i novosadskoj episkupiji, 57. u temišvarskoj, 11. u vršačkoj i 1 u budimskoj episkupiji, svega dakle 115. koje crkvi, a koje manastira, što slavni Madžari, sa svojom braćom, a našom tada po radu nebraćom… Poljacima razoriše i utamaniše, za vreme dvogodišnje borbe Srba sa ovima. Tako isto nećemo navoditi ni zverska i bogomrska dela madžarska učinjena za vreme dvogodišnje borbe Srba sa ovima kao: nabijanje živih ljudi i žena na kolja; sečenje i nabijanje na plotove ograda školskih glava srpskih učitelja i nevine dečice srpskih đaka; sečenje duvana na čelima zarobljenika; natrpavanje slame, smole, sena i t. d. u čakšire ranjenih Srba, iz kneževine, pa zapalivanje ovih sprava i t. d. na živim i ranjenim ljudima; obezčašćivanja, haranja, palenje građana, zavoda i t. d. i svetih hramova i oltara… paranja živih teretnih (trudnih) žena i vađenja iz ovih žive dece…“
Naoružavanje
Početkom devedesetih godina 20. veka, tokom rata protiv Republike Srbske Krajine, i iz Poljske je stizalo oružje u Hrvatsku. Samo u jednom navratu isporučeno je 16.500 „kalašnjikova“ i devet miliona metaka, u vrednosti 12,5 miliona dolara.
Najveći deo hrvatskog oružja bio je ruskog porekla a nabavljano je, uglavnom, u zemljama bivšeg istočnog bloka, preko kompanija registrovanih u Nemačkoj. Najveći snabdevači bili su Madžarska, bivša Čehoslovačka i Poljska. Vremenom, Madžarska i Čehoslovačka sve više su se povlačile iz takve trgovine, te je najveći deo „posla“ preuzela Poljska. Radilo se, kako je krajem 1992. godine objavila jedna nemačka televizijska stanica, o privatnim firmama u Poljskoj, sa kojima stupaju u kontakt trgovci iz Nemačke. Na tržištu Poljske moglo se, prema tim vestima, nabaviti šta se god želelo, a Hrvatska je za te potrebe bila spremna da uloži preko milijardu dolara. Dokumentacija koja je pratila isporučivano oružja uglavnom je glasila na nepostojeće kupce u Grč-koj, na Kipru i Malti (Dnevnik Novi Sad, broj 16617, 1. februar 1993).
Leh Valensa hoće rat
Parlamentarna skupština Evropske konferencije za bezbednost i saradnju (KEBS), na svom zasedanju održanom 5. jula 1992. godine u Budimpešti, u delu završnog dokumenta posvećenog Jugoslaviji, glavnim krivcima za sve što se dešavalo u Bosni i Hercegovini proglasila je Srbiju i bivšu Jugoslovensku narodnu armiju, ali je dala i „recept“ za dalje delovanje takozvane međunarodne zajednice: pružena je puna podrška sankcijama Saveta bezbednosti UN, uz sugestiju da se preduzmu i druge mere ukoliko sankcije ne dovedu do rezultata; nije rečeno kakvih rezultata, ali su se imale na umu mere koje je Leh Valensa nagovestio nekoliko dana ranije: vojnu intervenciju.
Papa voli krstaške ratove
Sredinom avgusta 1992. godine, rimski Espreso komentarisao je poziv koji je papa Jovan Pavle Drugi (u svetu Karol Jozef Vojtila, 1920-1978-2005, Poljak, rimokatolički svetitelj od 2014), preko kardinala Anđela Rafaela Sodana (1927), uputio Zapadnoevropskoj uniji i Severnoatlantskom savezu (NATO) da svojim trupama povedu krstaški rat protiv Srba. U tekstu pod naslovom „Protiv srpskih nevernika“, ističe se najpre da Vatikan prema Hrvatskoj ima odnos iste pristrasnosti kao i prema Poljskoj, pošto obe ove države i nacije smatra bedemom katoličanstva u borbi sa pravoslavljem. Deo tog komentara, zanemarujući namernu ili slučajnu grešku o Srbiji kao zaraćenoj strani, prenosimo i ovde:
„U oružanom konfliktu između Hrvatske i Srbije, papa je takođe zauzeo stav da se Hrvatska bori za svetu stvar nezavisnosti (kao i Poljska) i Sveta Stolica je, informišući o ovom sukobu, uvažavala izvore samo jedne strane, katoličke hrvatske… Srpska svedočenja o zločinima nisu za Vatikan bila ni prijateljski niti pouzdani izvori… Vatikan već više od godinu dana vodi kampanju, u kojoj nastoji da usmeri zapadne zemlje u vojnu akciju protiv ‘srpskog ekspanzionizma’. Pri tome, papin teoretičar, ministar inostranih poslova Vatikana Žan Luj Turan, dodeljuje Hrvatima paćeničku ulogu Avelja, koga treba zaštititi od srpskog brata Kaina. Šta više, papa naglašava u hrvatstvu predvodničku ulogu katoličanstva i pri tom jasno stavlja do znanja da mu islam u Bosni ne smeta, već samo pravoslavlje“ (Dnevnik Novi Sad, broj 16455, 20. avgust 1992). Ugledni rimski list Koriere dela sera napisao je tada da je Džordž Buš Stariji (1924), američki predsednik od 1989. do 1993. godine, pristanak za svoje ofanzivne akcije na Balkanu dobio od pape Vojtile, samim tim što je „poljski papa procenio da Hrvatska zavređuje jedan rat“.
Ima li se u vidu takvo delovanje vodećih vatikanskih institucija, s razlogom je mitropolit zagrebačko-ljubljanski g. Jovan (Pavlović, 1936-1982-2014), još jula 1992. godine, u intervjuu italijanskom listu Il đornale, ukazao na pogubnu politiku „jednog konzervativnog i nacionalistički orijentisanog pape“. O posledicama takve politike govorio je i mitropolit crnogorsko-primorski g. Amfilohije (Radović, 1938-2020), koji je u emisiji „Gost Tanjuga“ rekao da je papa Vojtila „unazadio ekumenizam i zaustavio proces zbližavanja katoličke i pravoslavne crkve“.
Pa se sa sigurnošću može reći da je tadašnja američka administracija Džordža Buša Starijeg (čiji se predsednički mandat upravo okončavao), preko svog državnog sekretara Lorensa Iglbergera, i Vatikan, čiji je vrhovni šef bio papa Vojtila iz Poljske, preko državnog sekretara Anđela Sodana, žurila da zaokruži svoje „diplomatske“ misije i usmeri ih jednim jedinim kolosekom; u kojem bi ih pravcu to moglo odvesti, ali ne samo njih, ni jedni ni drugi nisu kazivali (Dnevnik Novi Sad, broj 16584, 30. decembar 1292).
Što će Srbima ljudska prava
U brizi kako da doprinese izgonu, kažnjavanju, demonizovanju, blokadi, i ostalom, našao se i Tadeuš Mazovjecki (1927-2013), od 1989. do 1990. godine predsednik vlade Poljsk, a kasnije specijalni izaslanik Komisije Ujedinjenih nacija za prava čoveka, zadužen za ljudska prava na području bivše Jugoslavije. Nekoliko pojedinosti iz prvog njegovog izveštaja o ljudskim pravima, bolje reći: o kršenju ljudskih prava, objavljeno je u varšavskom dnevnom listu Gazeta viborča. Najpre, zbog toga što mu je dat kratak rok, on kaže da je prikazao samo situaciju u Bosni i Hercegovini, a da će ostala jugoslovenska područja posetiti kasnije. Ovo drugo možda je i želeo, ali prvo mu nije ni bilo istina jer i sam kaže da mu nije bilo dozvoljeno da poseti srednju Bosnu pod muslimanskom kontrolom.
Kako se iz izveštaja vidi, on se bavio ljudskim pravima i u krajevima u kojima nije bio (ili je, možda, bio, ali nije želeo da saopšti ono što njegovim nalogodavcima nije odgovaralo), što znači da mu istinoljubivost nije jača strana. Kad je već tako, on je u prvi plan smestio stav da „prema prikupljenim svedočanstvima na terenima Bosne i Hercegovine, kao i Hrvatske, koje kontrolišu Srbi, politika etničkog čišćenja sprovodi se otvoreno“, te za razna zlodela okrivljuje „pretežno paramilitarne jedinice srpskih ekstremista“. Po sopstvenom priznanju, on je takav zaključak izvukao iz izjava „nepristrasnih posmatrača“; to zaista može biti istina jer njegovi „posmatrači“ sve Srbe „nepristrasno“ nazivaju „ćetnicima“, a on, kao navodni poznavalac „srpske vojne terminologije“, iz toga je zaključio da se ne radi o pripadnicima redovne vojske (Dnevnik Novi Sad, broj 16467, 1. septembar 1992).
Namenske snage UN
Dolazak mirovnih snaga UN na područje Republike Srbske Krajine (s proleća 1992), kojima je osnovni zadatak bio da razdvoje zaraćene strane, pokazao je da je odbrana srbskog naroda ostavljena nekim nepoznatim političkim interesima komandanata tih „plavih šlemova“. Posledice su bile tragične. Kako se moglo čuti od Sime Ivanše iz Ravnih Kotara, ustaše su tokom te „zaštite u njegovom kraju ubile više od hiljadu muškaraca, žena i dece. Upitan na pres-konferenciji u Beogradu kako se to dogodilo i zašto, on je objasnio:
– Zato što smo verovali Unproforu. Dali smo mu naše teško naoružanje. Kada su ustaše krenule na Zemunik, naši ljudi su se branili samo kratkim oružjem. Topovi su bili zaključani. Dok smo mi izvukli teško naoružanje, zauzeli pozicije, prošlo je šest sati. Za to vreme hrvatske snage su ušle duboko na našu teritoriju i masakrirali civile i pripadnike milicije.
Prema kazivanju dr Milana Miljevića, člana Nacionalnog vijeća Bosanske i Kninske krajine, pripadnici poljskog i francuskog bataljona otvoreno su stali na ustašku stranu:
– Neki su čak minobacačima gađali Drniš i Zemunik, dok su drugi mirno gledali kako ustaše masakriraju nedužne civile. Zbog toga je dvadeset jedan srbski milicioner bio isečen na komade, svi su sahranjeni u zajedničku grobnicu. Srbi su zahvaljujući tim lažnim mirotvorcima, ostavljeni kod Benkovca na milost i nemilost hrvatskim snagama (Dnevnik Novi Sad, broj 16615, 31. januar 1993).
Za kraj
Ovo tek zarad makar i podalekog uvida u poljsku državnu politiku prema ovovremenom rusko-ukrajinskom vojnom sukobu.
Autor: Ilija Petrović, istoričar
