Не заборављамо, не опраштамо: Мученичка смрт породице Обрадовић

Мученичка смрт породице Обрадовић представља један од најужаснијих злочина који су почињени током последњег рата на подручју вишеградског рејона. Домаћин Миломир Обрадовић, његова супруга Зора и њихово двоје деце – Данијела (18) и Дарко (16) као и зет Горан заробљени су, страховито мучени и на крају ликвидирани у лето 1992. године. Убијени су заједно са својим кумовима и рођацима који су се скривали заједно са њима. Миломиров и Зорин зет Горан Перовић, који је убијен након заробљавања, био је супруг њихове најстарије ћерке Добриле која је једина из фамилије Обрадовић избегла масакр будући да се тада налазила у Београду. Била је у поодмаклој трудноћи и пред порођајем. Горан је сво време био уз њене родитеље, сестру и брата а заједно су и страдали.

Овај монструозни злочин је почињен у ноћи између 4. и 5. јула 1992. године на локалитету Водице, у месној заједници Козићи. У Вишеградском рејону током муслиманске агресије убијено је преко 600 Срба, док је на подручју Горњег Подриња ликвидирано више од 2250 становника српске националности, међу којима и 80 деце. Прва жртва је био пензионер Ранко Баранац, који је убијен још 12. јануара 1992. пре званичног почетка рата и то док је прослављао крсну славу.

Стотине жена и девојчица је силовано и злостављано, српски цивили су живи спаљивани по својим кућама, масакрирани, клани, стрељани или живи бацани у Дрину.

Данијела Обрадовић имала је само 18 година када је извршен напад на њено село. У загрљају оца, мајке и брата осећала се потпуно сигурно и заштићено. Нису ови поштени и добри људи ни сумњали да ће зликовци, и то што је најгоре њихове прве комшије са којима су до рата идилично живели, извршити напад на њихово село и починити прави покољ. Никоме то није падало на памет, нарочито због чињенице да је Миломир био изузетно угледан и поштован међу свим својим комшијама, и Србима и Муслиманима. И Данијела је имала пријатеља међу свим нацијама. Једноставно речено, тада се није ни гледало ко је какве вероисповести и националности.

Петог јула 1992, око четири часа ујутро, муслимани су напали село и збег код Шљедовића. Добро познати покличи „Аллаху екбер“ и „Текбир“ проламали су се шумом. Несрећни људи опет нису могли поверовати у зле намере својих комшија. Опколили су Обрадовиће и одмах их поробили. Пред почетак напада, кажу сведоци, Обрадовићи су били будни. Одмах су били опкољени и ухваћени у клопку. А онда је започео крвави пир, злочин који је по својој свирепости изненадио целу Рогатицу и суседне општине.

Врисци и запомагања оџвањали су шумом, мајка и ћерка молиле су муслиманске војнике да их поштеде. И Миломир је молио своје предратне комшије да му поштеде децу и да никоме не науде. Међутим, узалуд! Миломира су муслимански војници завезали за храст и приморали га да гледа како се иживљавају над његовим најмилијима.

Злочинци нису имали милости ни према коме. Уживали су у својим садистичким акцијама. Дарко, дечак који тек што је загазио у 15-у годину живота, преплашено је посматрао злочинце. Речи су му застале у грлу, није имао снаге ни да проговори. Сузе и страх у очима преплашених људи стапали су се са кишом која је те летње ноћи тако снажно падала. Као да је најављивала зло! Ни све молитве, запомагања, молбе ни преклињања нису утицали на нападаче да промене своју одлуку и ослободе ове недужне људе који се никада нису никоме замерили. Криви су што су Срби и православци, то им је био једини али смртни грех!Осамнаестогодишња Данијела је прошла све муке овога света. Чини се да ни најгори хорор филмови нису имали такве сцене, какве је ова млада девојчица доживела те летње, паклене ноћи. Према наводима рогатичких Срба, муслимански војници су девојчицу мучили, иживљавали се на њој и вишеструко је силовали. Оца, мајку и брата су натерали да све то гледају. Након тих тортура, муслимани су девојчици ножевима распарили стомак, извадили део материце и оставили је да умире у најстрашнијим мукама.

Мученичка смрт Данијеле Обрадовић је од симбола страдања српског становништва у овоме крају. Сурово убиство породице Обрадовић никада није било интересантно медијима, невладиним организацијама, а још мање Суду и Тужилаштву који упркос бројним доказима и изјавама сведока нису још увек никога процесуирали.

Извор: Једна је Србија

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!