Мишљења

Не постоји било каква смислена критика студентских захтева, нигде и ни од кога

Фото: Тањуг

НEMA „АЛИ“

Овога пута, заиста нема. Вратимо ствари на почетак.

Надстрешница Железничке станице у Новом Саду се срушила, петнаесторо људи је погинуло, двоје је тешко повређено. По свему што је засигурно познато, рушење надстрешнице није несрећан случај, него непосредна и ужасавајућа последица свеопште корупције, владавине незнања, грамзивости, лицемерја, неодговорности, а у највишим инстанцама недвосмислене криминализације. Ово није први случај трагичних последица корупције и једновлашћа, али је кап која је, коначно, прелила чашу.

Када су студенти Факултета драмских уметности позвали надлежне на одговорност, физички су их напали потврђени и евидентирани припадници владајућих структура. То су чињенице, које су непосредан повод за блокаде факултета, средњих школа, и прикључивање народа и разних струковних и грађанских удружења протестима.

Студентски захтеви НИСУ испуњени. На делу је прилично невешта контрола штете, која више има за циљ мобилизацију оних који начелно подржавају власт или су, због година или статуса, несклони да поразмисле о било каквој промени, чак и када је „дотерало цара до дувара“. У њихове мотиве немам живаца нарочито да улазим, осим начелне констатације да је на делу или користољубље, или страх. Постоји само једна категорија оних којима се, можда, вреди позабавити – а то су људи „тешкомислени“, који од дрвета не виде шуму.

Но, осврнимо се најпре на покушаје власти да санира гнев који је изазвала. Она то чини на предвидиве начине: покушајима поткупљивања (кредити студентима за стан), претњама (батинаши, „лојалисти“, откази, неоправдани изостанци), сатанизацијом општег („жути“, „ђиласовци“, „НАТО плаћеници“) и сегментираног типа (усмереног на појединце који су тенденциозно таргетирани у протесту, а за које се устврдило да су „власници хрватског пасоша“, да „сматрају Сребреницу геноцидом“, да су припадници или активисти прозападних странака). Власт се позива и на проблеме у глобалним околностима (конкретизовано са НИС-ом), забринутост за будућност учесника протеста (како ће надокнадити пропуштене факултетске обавезе) – што све сведочи о генерализованој стрепњи за будућност, мада не за студенте или за Србију, него за њих саме, њихове политичке позиције и њихову слободу.

НЕ ПОСТОЈИ било каква смислена критика студентских захтева, нигде и ни од кога. Свакоме ко није инхерентно зао или непомериво глуп, јасно је да је истина, правда и част утемељила студентске захтеве.

Критика је усмерена само на периферне ствари попут питања организације, или бављења идентитетом особа које подржавају протесте, или еквилибристиком макијавелистичког типа а која се, на неком далеком штапу, позива на некакву још даљу корист за Србију. На исти начин је и подршка студентима којекаквих политичких пијавица, које настоје да се закаче за домаћина (који није политички актер) али усисају, на послетку, и његову крв, једнако неморална као и поступци власти. Они већ сада говоре о „дану после“, а да већ деценијама, и активним учешћем у политичком животу, нису успели да постигну више од тога да себе огаде јавности, тако да и студенти имају потребу да се од њих ограде.

У јавности је представљена слика у којој студенти, инструисани од спољног фактора, траже смену власти. То је апсолутна неистина. Студенти траже одговорност за трагедију – која није требало да се догоди, да се поступало одговорно и по закону. Но, када се командна линија одговорности доведе до послетка, то ће доиста значити да је целокупна власт одговорна за климу у којој је пад надстрешнице био могућ, а такође је могуће да се таква трагедија заташка и објасни у коначници законом гравитације.

Ако бисмо се држали закона логике и моралних закона, не бисмо смели да имамо никакву недоумицу око тога да ли подржавамо студенте, или не. Кога доводи Н1 на интервјуе, нема везе са тим. Да ли су студенти претежно потомци средње класе, а не радништва, опет нема везе са тим. Да ли је Путин ботоксирани диктатор или чувар традиције, нема везе са тим. Да ли је Ђилас лопов или кловн, нема везе са тим. Да ли свет треба да буде уни- или мултиполаран, нема везе са тим. Да ли смо петог октобра појели … или нисмо – опет, нема везе са тим.

У светлу ове две претходне тврдње, још једна напомена: видели смо на Славији транспарент – „Београд је ОПЕТ свет“. Да ли смо га тачно разумели? Свет двехиљадитих није исти као и свет двехиљадедвадесетих. Данашњи свет је свет мултиуполарности, евроскептицизма, посткорона свет, свет умрежености, свет изводљиве директне демократије, свет свести о наднационалном капиталу који је наднационална власт. Да ли ми, маторе прдоње, заиста верујемо да студенти то не знају и да било ко може да их изигра?

Верујем да присуствујемо рађању аутентичног покрета који не може да се пореди ни са једним искуством које смо имали. Заправо, изгледа ми да смо сведоци рађања новог света који истовремено васкрсава вредности инхерентне људском роду, а које смо ми први заборавили – а то су заједништво, част, једнакост, правда за свако људско биће – и оно које је далеко од нас, и оно које се са нама се слаже, и оно, од којег никакве непосредне користи немамо.

А ако бисмо ми били ти који ће га релативизовати, онда то значи да у нама првима постоји нешто изнад Истине, Пута и Живота – наша мала удобност и правица, наша мала скепса која у другоме види лицемера какви смо, заправо, ми сами.

Аутор: Ива Радовић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!