Ne idu svi na mitarstva
1990. godine u selu Gornja Bukovica kod Valjeva umrla je veoma lako Borka Kolarević, na rukama svoga muža Svetozara, iako je slabo marila o svojoj duši i spasenju, i pored svih grehova, šest puta je izvršila pobačaj.
Međutim, nekoliko narednih noći posle sahrane, u kući su se događale neobične stvari. Neko je naložio jaku vatru u šporetu, čulo se neobično škripanje, što je uznemirilo i njega i njegovog sina s kojim je živeo. Svetozar zbog toga javlja u manastir Ćelije da se odsluži za nju 40 Svetih Liturgija. Posle toga više nije bilo neobičnih događaja.
Posle odsluženih 40 Svetih Liturgija Svetozar je video u snu svoju ženu: telo joj je ležalo na grobu, glava joj je bila pod nogama, u raspadanju, i bile su je napale neke muve.
Ponovo je dao u Ćelije da se odsluži 40 Svetih Liturgija.
Posle svega, shvativši ispraznost ovog života, i želeći da pokuša da spase molitvama i podvigom dušu svoje žene, jer je na osnovu otkrivenja u snu pretpostavljao da je otišla u pakao, 1991. godine Svetozar odlazi u manastir Kaonu kod Šapca.
I jedne noći, dok je još bio iskušenik, javi mu se žena u snu. On se jako obraduje i pita je: Znaš li ti, Borka, da sam ja otišao u manastir, i da se svaki dan molimo za tebe na Svetoj Liturgiji? Ona je ćutala. Zatim ju je upitao: Borka, kada si otišla od nas, da li si išla na mitarstva? Ona reče: Ne, na mitarstva idu samo oni koji idu na suđenje (za vreme zemaljskog života, ona nije verovala u zagrobni život, i nije ni znala šta su mitarstva, a iz ovog odgovora se vidi da zna).
A kako je tamo, Borka, kod vas? Kod nas je mrak. Imam samo pola kvadratnog metra u tamnici u paklu – reče. Doći ću ja kod vas, kad umrem – reče Svetozar. Kako ćeš ti doći kod nas kad je ovde mrak? – odgovorila je. A kako si ti, Borka, došla ovamo? – upita Svetozar. Ima jedan koji nas pušta. I posle toga viđenje je prestalo.
Posle dve godine žena mu se ponovo u snu javila, uhvatila ga za mišicu desne ruke i rekla mu: Čitaj! I on je počeo u snu da govori molitvu Oče naš. I probudio se, nastavljajući da govori na javi u snu započetu molitvu. Iz ovog javljanja je shvatio da treba još više da se moli za nju, da bi joj pomogao.
Zbog toga, da ne bi nikad zaboravio na njene muke, i da bi bio revnosniji u molitvi, isekao je karton od pola kvadratnog metra, i stavio u svoju keliju, da bi ga stalno podsećao na njeno pakleno stanje.
Sada se Svetozar zove Simon, ima 69 godina, i nalazi se u manastiru Lelić kod Valjeva. Živi u molitvenoj nadi da će se Gospod ipak smilovati na dušu njegove žene Borke. Priređivaču ove knjige je rekao da slobodno može da stavi njihova imena, da ne bi neko pomislio kako su to izmišljene ličnosti. Nada se da će možda neko, čitajući ove reči, shvatiti da je namerni pobačaj dece veliki, smrtni greh, i da ga neće učiniti, i da će zbog toga i Gospod da se smiluje na dušu njegove Borke. Čitaoče, ako se moliš, onda stavi u svoj pomjanik i ime počivše Borke Kolarević, ne bi li i tvoja molitva umilostivila Milostivog Gospoda.
Iz ovog događaja i javljanja pokojnice, vidi se da ne idu svi kršteni pravoslavci na mitarstva, nego samo oni koji imaju šansu da kroz njih prođu. Veliki grešnici odmah idu u pakao. Većina Srba danas primi sveto krštenje, ali ga svojim grešnim životom pogazi, ne misleći o svojoj duši, o životu posle smrti, o tome da se treba kajati za svoje grehe i pričešćivati. I posle takvog života šta može da očekuje? Samo paklene muke.
(Zapisano o Usekovanju glave Svetog Jovana Krstitelja, 29.08./11. 09.1999. godine u manastiru Lelić kod Valjeva)
Iz knjige „Laž je da posle smrti nema života“
