Nauku o srpskom jeziku, ali i srpsko školstvo u celini, valja spasavati od „bolonjske pameti“
Javljaju novine da je zaštitnik građana „tražio izmene krovnog prosvetnog zakona“, ali se čini da se njegovi predlozi, ipak, svode tek na malo „grublju kozmetiku“. Mislim da bi taj zakon trebalo spaliti i doneti drugi – kojim bi školi trebalo vratiti dostojanstvo i obavezu da neguje sve one vrednosti kojima se ona obeležavala od Svetoga Save do „komunističkih svetaca“ – koji su je bacili na đubrište.
STRADANJE NAUKE O SRPSKOM JEZIKU
Na Petoj interkatedarskoj konferenciji u Tršiću (Politika, 25. jun 2024) objavljeno je da je „Bolonja razbila jedinstvo studija srbistike“, a istinitija bi bila informacija da je – razbila srbistiku.
Neka to pokaže jedno prosto poređenje: na početku prošlog veka na studijama srbistike polagana su tri ispita, pre 64 godine potpisnik ovih redova položio ih je deset, a ovi novi majstori od srpskoga jezika (zovu ih masterima) polažu ih šezdesetak. I sa tri i sa deset ispita Srbi su imali školu koja je pripremala kadrove i za nastavu srpskog jezika (u osnovnim i srednjim školama) i za nauku o srpskom jeziku po najvišim naučnim standardima. Ovi novi majstori za srpski jezik zajedno sa svojim „bolonjskim učiteljima“, bacili su na đubrište i srpski jezik i srbistiku.
Neka i to pokažu neke činjenice.
Prva. Novi kasapi srpskog jezika „kolju ispod repa“: oni kao na „nauku“ gledaju i na pravopis, a zaboravljaju da se kandidat koji to ne zna ne može ni upisati na studije srpskog jezika (pravopis se uči u osnovnoj školi, a onaj master koji to ne nauči ne bi mogao završiti ni srednju školu).
Druga. Ne može se zamisliti nastava istorije srpskog jezika bez osnovnih znanja o staroslovenskom jeziku, niti uporedna gramatika slovenskih jezika bez uvida u osnovna obeležja makar kojega od tih jezika, niti se norma i kultura standardnog jezika može predavati u prvom semestru, niti se dijalektologija može povezati s akcentologijom, niti se „akademskom pisanju“ mogu poučavati oni koji još nisu ovladali pravopisom, niti koja se naučna pamet skriva u „Uvodu u leksikografiju“ budući da je leksikografija zanat, a nauka je leksikologija, da je – itd.
Treća. Ne zna se ni koja se lingvistička pamet širi u okviru „kurseva“ ‘Učenje i nastava’, ‘Veština komuniciranja’, ‘Medijska pismenost’, ‘Metodika razvoja govora’, ‘Sociolingvistika obrazovanja’, ‘Upotrebna vrednost prozodijske norme’, ‘Zaštita životne sredine’, ‘Dikcija i javni nastup’, ‘Interkulturalno razumevanje i komunikacija’ – itd.
Četvrta. Mnoge su pojedinosti u rasporedu kurseva, blago rečeno, nerazumljive: akcentologija se ponekad vezuje s ‘Dijalektologijom’, ponekad se od nje odvaja, a nikako da se „sastavi“ s ‘Fonetikom’, ‘Norma i kultura standardnog jezika’ našli se u prvom semestru dok je ‘Uporedna gramatika’ pomerena u osmi, ‘Dijalekatski tekstovi’ odvajaju se od ‘Dijalektologije’, kursevi iz književnosti na grupi za jezik „razvučeni“ su na svih osam semestara“, a događa se da u njenom četvrtom semestru nema nijednog predmeta iz jezika. A nekad se znalo: opšti i istorijski kursevi držani su u početnim semestrima, književni kursevi na jezičkim katedrama (i jezički na književnima) završavani su u petom ili šestom semestru, a poslednji semestri bili rezervisani za osvetljavanje opštijih modernih aspekata i jezika i literature.
Peta. Novo vreme donelo je i „rascvat“ nekih „novih“ jezika: „bošnjačkoga“ od 27. sept. 1993. i „crnogorskoga“ od 21. maja 2006 (a mogli bi im se dodati i „hrvatski“ od 5. sept. 1900. i „makedonski“ od 2. avg. 1944 – koji se nisu smeli pominjati) pa sad i njih valja malkice osmotriti. „Bošnjački“ se najbolje raspoznaje po srpskim repovima koji se za njim vuku: on je proklamovan kao „bošnjački“, ali je već sutradan preveden na „bosanski“ i po tome postao jedini jezik u svetu koji se imenuje po državi iz koje potiče, a ne po narodu koji njime govori. Osim što mu je kratka istorija (tek 30 godina), tome je „jeziku“ kratka i pamet: još krajem 19. veka preci današnjih „Bošnjaka“ znali su da su potomci „pravoslavnih praoca“, da je njihov jezik „čisto srpski“ (i tome poučavali i svoje porednike „latine“, tj. potonje „Hrvate“). A znali su oni i još nešto: da su u vreme o kome govorimo kao Bošnjaci označavani jedino Srbi. I zato će biti zanimljivo videti šta se to sve u knjizi Jezička kultura i norma bosanskoga jezika moglo presložiti iz srpskoga, a da se oni repovi makar pokušaju prikriti. (Sada će, uz sve to, postati nešto jasnije i neke druge „bošnjačke geostrateške zamisli“ pa među njima i ona predviđena „Agendom 21 UN“ koja će podupreti onih 1.500 mudžahedina iz Gornje Bočinje (zaostalih u kućama Srba koje su tamo poklali) da se premeste u „Sandžak“. Da se „nađu“ – kad „Bošnjaci“ obave ostale „poslove“.
Još je u tom smislu smešnija situacija u kojoj se našao „crnogorski jezik“: on je tek pre koji dan postao „punoletan“, a ni Milo ni Mijat nisu primetili da im je utemeljen kao avetan (tj. „preimenovan“) i da se ni po čemu neće moći razlikovati od svojih nosilaca. „Hrvatski“ je, s druge strane, utemeljen s ciljem da Srbe (do kraja HH veka) istrebi iz Hrvatske, a „makedonski“ da to učini sa Srbima iz Makedonije. Svi ti „jezici“ imaju srpski genetski kôd, svi se njihovi nosioci antropološki određuju kao Srbi („Hrvati-kajkavci“ antropološki su Slovenci), a Srbi ih ne moraju „odučavati“ od toga da svoje „okrajke“ srpskoga jezika sramote svojim imenima. Niti da ih upisuju u jezike-brabonjke.
*
Ubiti narodno pamćenje. Sve ovo podsetilo me je na davnašnje Staljinovo pitanje savetnicima kako tumače činjenicu da im je privreda slabija nego što je bila u neko „prethodno vreme“, a kad su mu odgovorili da im iz škole pristižu kadrovi koji „ne znaju bolje“ – on odmah naredio da se vrati ona škola koju su prognali. Pamtim za to i jednu našu paralelu: u velikom industrijskom centru „drug predsednik“ pohvalio se da su od škola, u nekom periodu, uspeli da uštede, tj. da „zarade“, šest milijardi dinara, a posle se njegov naslednik žalio da mu je za to vreme (i nešto kasnije) privreda izgubila – šezdeset milijardi. Ne znam kako sve to treba razumeti, ali se prisećam i reči nemačkog arhitekte da „po Bolonji“ oni mogu školovati gastarbajtere, ali da se nemački studenti moraju školovati jedino po najvišim standardima nemačkog graditeljstva. Kad se, međutim, prebere sve o čemu govorimo, pokazaće se da se neke nauke ne mogu studirati po „bolonjskim“ obrascima (moj drugar Aca Lipkovski reče da se u matematici ne može bez Linearne algebre, pretpostavljam da se u medicini ne može bez anatomije), ali valja reći da „Bolonja“ i nije planirana ni za egzaktne ni za prirodne nauke, a jeste za ubijanje narodnog pamćenja, za obezvređivanje nacionalnih uzora, pamćenja, morala, tj. za ono što nije nimalo „egzaktno“, ali jeste najtvrđi znak narodne duše i identiteta.
Što se sve, najbrže i najtemeljitije, postiže razaranjem škole. A za te poslove najkvalifikovaniji bili oni „sojevi“ čije su ponašanje Srbi, dok ih je bilo, uvek pažljivo pratili ili ih „vodili na kratkoj uzici“. Prema rečima Jovana Đaje, srpsku je školu zasnovao i njen prvi ministar bio Sveti Sava, doturio je do Dositeja, a on je doveo do Broza i Đilasa – da je potope. Kad je Broz, naime, za ruskim tenkovima, okupirao Srbiju, Đilas je ovlastio svoju ženu (Mitru Mitrović) da „sređuje“ Univerzitet, a on (s Kardeljem) „čistio“ Akademiju. I doveo Srbe do toga da još ne znaju jesu li imali Akademiju od novembra 1944. do onoga dana 1948. kad je u nju, aklamacijom, izabran Broz („reče mi jedan čoek“ da je pomenuti Jovan Đaja jedini bio – protiv!); tada su Đilas i njegova Mitra proterali ili iz života ili u ćutanje najuglednije profesore – po odlukama „Suda časti“ čiji se članovi među časnim Srbima nekad ne bi mogli – ni pojaviti. Neki su od tih „časnika“ kasnije stekli zasluge i za opšti slom nauke o srpskom jeziku time što su najpre prognali iz nauke, a brzo i iz života, Branka Miletića, veliki Radosav Bošković imao ozbiljne probleme sa zdravljem, a ubrzo potom onemogućili da na Belićevu Katedru za srpski jezik dođe nekoliko najboljih njegovih učenika; neki su, istina, kasnije došli u Novi Sad (i proslavili srpsku lingvistiku), ali se šteta nije mogla popraviti: tamo ih je, za sve godine rada, jedva moglo čuti onoliko studenata koliko ih je u Beogradu moglo slušati svake godine, Novi Sad je ipak bio srpska naučna provincija i to je postalo potpuno jasno kad se pokazalo da se i beogradska lingvistika, zajedno sa svima ostalima, po bolonjskim obrascima i vrlo uspešno – preselila u provinciju. I sva i svuda postala provincijalna ne samo po formi nego i po suštini, s većim izgledima da će takva ostati nego se pokušati oporaviti.
A da bi se nešto u tome promenilo, Srbi bi morali imati Državu, ali i „državnike“ koji bi štošta morali i znati. Pri čemu valja reći da se znanja stiču u školama koje se završavaju polaganjem poslednjeg ispita, a ne kupuju – na „univerzitetima“ na kojima se studira do poslednje rate. Da je drukčije, sudije Ustavnog suda ili Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, recimo, morali bi nam makar objasniti otkad Ustav nije najviši pravni akt kojim se uređuje funkcionisanje jedne državne zajednice, da se iz njega ne „izvode“ svi zakoni i da na njega ne treba gledati kao na zakon ako se „onaj drugi“ i ne donese? U našem slučaju to jedino mora značiti: od trenutka kad je 2006. godine usvojen srpski Ustav – latinica je iz srpskoga jezika morala biti potiskivana silom istoga „Zakona“, a vraćana ona ćirilica za koju su 12 vekova pre Broza pravoslavni Srbi jedino znali. Brozu i onima koji su ga Srbima delegirali, ali i neukim srpskim zakono[m]daviteljima, treba konačno javiti da je latinicom potpisana svaka ona presuda kojom je samo u prošlom veku broj Srba smanjen makar na polovinu njihovoga sadašnjeg broja, da su za to najzaslužniji Brozovi zločinački talenti i ona pamet koju je on odnegovao i doturio nam je u liku mnogih „državnika“ i njihovih zakonodavaca koji nam je i danas zastupaju i brane. I vele da nekoliko decenija njegovih zločina Srbi moraju upisati kao značajniju tekovinu od onih vekova tokom kojih su kao narod utemeljivani (da ovde ostavimo po strani neke milenijume pre toga kad su utemeljivali evropsku civilizaciju). Na sve to, međutim, treba gledati jedino kao na okvir u kome se sadašnje srpske prilike mogu razumeti kao izvesnost da se ni drugi domeni njihove državne organizacije ne mogu bitnije razlikovati od onih po kojima je uređena zakonodavnost: od ljudi koji zakon o jeziku ne donose ni posle 20 godina, koji su jedino navikli da razaraju i da se zdravom razumu izruguju ne treba očekivati da će nešto izgraditi ili popraviti. Ili će biti da tamo gde naši pravnici kupuju diplome još nije stigla nauka da je „služben“ svaki oblik jezika kojim se nešto saopštava, oglašava, obznanjuje, tj. čini javnim, a da je „neslužbeno“ samo ono što nije namenjeno „trećem paru očiju ili ušiju“, tj. ono što se određuje kao privatno; u onom prvom obliku sve se opisuje, propisuje, normira, za onaj drugi oblik ponekad se mogu zainteresovati policija ili pakosna komšinica, a kad su Srbi u pitanju – ustaše i komunisti pripaziće da im ne promakne ćirilica ili srpski zakonodavci da im se, nedajbože, ne bi dogodilo da o jeziku nešto i nauče. Pa i to, recimo, da je „apsolutno bezglav“ Zaključak Ustavnog suda Republike Srbije br. IUz–309/2013 od 24. decembra 2013. godine kojim je odbijen Predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti člana 40. Zakona o trgovini (SG br. 53/2010, 10/2013) kojeg je 2. septembra iste godine podneo D. Leković iz Beograda. On je osporio drugi stav, koji određuje da „svi podaci o robi … moraju biti navedeni na jasan, lako uočljiv način, na srpskom jeziku na ćiriličkom ili latiničkom pismu.“ Ako je sedam godina pre toga „Zaključka“ Ustav odredio da pravoslavni Srbi govore srpski i pišu ćirilicom, a Bosini zakonodavci i dalje posrću pod pameću kupljenom na Univerzitetu Iza Đurinog Šanka Levo, jasno je da se ne zna ko će probuditi srpsku vlast i poučiti je da se zakoni donose da bi se poštovali, a ne da bi se bagatelisali niti da bi se njima, i narečena vlast i njeni zakonodavci, izrugivali i s narodom i sa zakonodavstvom.
Pa zato ne treba ni očekivati da će iko pozvati svoju sakatu državu da „stane iza zahteva“ da se „bolonjsko“ školsko čudovište suspenduje i da se srpska univerzitetska nastava vrati temeljima nacionalne tradicije. A kad su studije srpskoga jezika u pitanju, procenjujem da bi one, opet, morale poći od onih obrazaca koji su iz poslednjih godina Belićevog života prenete i u Novi Sad i koje su, za četiri godine, utemeljivale i struku i nauku o srpskom jeziku za sledećih 40 godina, tj. sve do „bolonjskoga“ sloma: u te četiri godine i u tih deset ispita bila su sabrana sva najvažnija (sa)znanja o srpskom jeziku, student se uvek nalazio i pred strukom i pred naukom o jeziku i nikad se nije moglo dogoditi da upadne u lingvističke magle kakve je donela „bolonjska pamet“. U njenih 50 ili 60 „ispita“ nakupilo se svakakvoga đubreta, ali od nauke o srpskom jeziku nisu ostali ni tragovi: ona je iseckana na mnogo desetina jednosemestralnih „kurseva“ i bila potopljena, studije produžene na pet godina – da bi se nauka što dublje obesmislila, a magistarske studije bile degradirane. Te su studije, naime, bile „prvi korak u nauku“ i oni koji su ih završavali kasnije su svoje naučne „početke“ uglavnom i nadograđivali dok je „bolonjsko“ širenje studija na pet godina bila samo prilika da se studije srpskoga jezika što temeljitije ponize i osramote. Da je tako, potvrđuje banalan primer iz najnovijeg vremena: među mladim ljudima poslednjih godina sve je manje onih koji se prijavljuju za studije srpskog jezika i već sada u mnogim srpskim školama srpski jezik predavaće oni specijalisti koje „neće mrzeti“ da s pijace ili iz kafane – svrate u učionicu.
Nauku o srpskom jeziku, ali i srpsko školstvo u celini, valja spasavati od „bolonjske pameti“. Ako je išta od njih još preostalo.
Autor: Dragoljub Petrović, lingvista
