Насељавање Албанаца на Косово и Метохију
“Нема никакве сумње да је Косово с Метохијом у историји српског народа у средњем веку средишња област, са највећом концентрацијом српског становништва, са изузетно великим економским потенцијалом у свим гранама привреде, са развијеним градовима и с таквим остварењима у уметности без којих се култура српског народа не може замислити. Задужбине српских владара и црквених великодостојника представљају висок европски домет и сведоче о завидном ступњу цивилизације Срба у средњем веку, но исто тако и о потпуно српском етничком карактеру ове области,” пише академик Димитрије Богдановић. (1)
О српском присуству на Косову и Метохији на другом месту пише следеће:
“Посредним путем, не само археолошки него и лингвистики, а онда и пажљивијим читањем извора XIII века, мора се закључити да је етнички супстрат косовско-метохијског подручја већ столећима пре доласка Немањића био српски.”.
О насељавању Албанаца Димитрије Богдановић пише:
“Косово је, иначе, кључна област за даље наступање Албанаца према истоку и североистоку. Из јужног дела Косова плавила је албанска насељеничка река област Горње Мораве и Изморник, тзв. ,,Косовско Поморавље”. Интензивно досељавање настаје тек од краја XVII века и траје близу сто педесет година, сукцесивно, у етапама. Северно од Горње Мораве се простире Новобрдска Крива река, значајна средњовековна српска област. И овде до насељавања Албанаца долази најраније крајем XVII и почетком XVIII века, а не са доласком Турака. Пре краја XVII века Албанаца никако није било у Кривој реци, сем нешто рудара у Новом Брду; пресудна промена у етничком односу је тек 1878. године.
Занимљиво је, на пример, да у Новобрдској Кривој реци, по налазу антропогеографа, нема много поисламљених Срба (свега 2% од целокупног броја домова у области), што значи да су ови Срби радије напуштали своја огњишта и уступали их Албанацима него што би преласком у муслиманску веру ступили у њихове редове и били с њима на истој нози; само је један мали број попустио и прешао на ислам.”.
О појединим местима на Косову и Метохији Димитрије Богдановић наводи следеће податке:
“Заслужују пажњу бројке из статистичко-етнографског прегледа који даје Јозеф Милер, према стању у 1838. години. Он даје податке за три вароши – Пећ, Призрен и Ђаковицу, али су му главна статистичка обележја верска и језичка припадност. У Пећи је од укупног становништва 92,09% Срба, али од тога је 2108 кућа муслиманских (српског матерњег језика, дакле исламизованих али још не и албанизованих Срба!), према 102 хришћанске српске куће (тј. 95,4% према 4,6%). Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, у Пећи је свега 4,17%.
У Призрену је Албанаца католика и муслимана заједно, по Милеру, свега једна шестина (4150 Албанаца од 24.950 становника), Срба хришћана и муслимана 4/5, тј. 18.385 становника; Цинцара је 1/12, а Турака Османлија свега 1/60.”.
На другом месту, за Сиринићку жупу, наводи:
“Чак ни у шарпланинској жупи Сиринић (у сливу Лепенца), тридесетак километара источно од Призрена, Албанаца није било све до средине XVIII века; они се у Сиринић насељавају у највећем проценту у току друге половине XVIII и почетком XIX века. Крупне етничке промене извршене су и у Качаничкој клисури и суседном Скопском Дервену тек од друге половине XVIII и у XIX веку. У Скопско поље Албанци се спуштају тек у првој половини XIX века, углавном за управе Хамзи-паше, Албанца, који је помагао досељавање муслиманских Албанаца из Албаније из етапских области њиховог пресељавања, који су допирали у сва села чинећи зулум хришћанском становништву.”.
За Хас, који данас припада Републици Албанији, пише следеће:
“За метохијски крај Хас под Паштриком установљено је да је у њему у току XVII и XVIII века ,,извршена потпуна етничка смена: до тада чисто српски крај, постао је арбанашки”. Постепеним насељавањем Албанаца и поарбанашивањем исламизованих Срба у крајњој линији дошло је у другој половини XIX века (не раније!) до потпуне измене етничког стања у Хасу.
У својој монографији о Метохији Милисав Лутовац је са много разлога закључио да је та област била још од средњег века, али и у XVI веку, ,,са етничког становишта, једна од најхомогенијих српских покрајина.”.
О Љуми, области која захвата североисточни део Албаније и југозапад Метохије, Бранислав Нушић, који је кроз њу путовао, пише следеће:
“Љума је до осамнаестога столећа била сва српска. Још 1820. године у Љуми су се служили многи српским језиком. Јастребов на једном месту помиње како су му Љумани причали да су њихови очеви још говорили српски. Имена села у Љуми задржала су се и данас још српска, тако: Топољане, Побрег, Ново Село, Гостиљ, Добруша, Враница итд. У свима љумским селима држи се још слава и то по старом обичају, госте се гости по три дана. Највише се слави Св. Никола, Св. Димитрије, Св. Ђурђе и Св. Илија…”. (2)
Истоимено село Љума се налази у Албанији а Љума је и назив албанског племена.
Иван Јастребов наводи да се Љума дели на седам бајрака, од којих је један Тедрина. Међу селима Тедринског бајрака наводи и Ујмиште са 140 кућа.
”Причали су ми да се то село звало Ујамиште и чак су се трудили да ми објасне како је назив добило по томе што од памтивека код тог села на Дрими постоји неколико воденица где се млело жито, односно од речи ујам (српски) која означава део који се даје у замену за млевење.”, пише Иван Јастребов. (3)
”Ујмиште је познато и по томе што је призренски Махмуд паша Ротља (Ротуловић) пореклом из њега. Тај паша себе још није сматрао Арнаутином; боље је говорио српски него арнаутски. Значи, нема више од 100 година како се Љума почела поарнаућивати.”, пише нешто даље Иван С. Јастребов. (4)
За село Чернево које припада бајраку Радомир, Јасребов пише следеће:
”Између Додаја и Чернева има место с рушевинама које носе назив Таламас-Толамбас-Тулумбас (тулум бас – низак, доњи). На врху планине је очигледно манастир. Има гробље. Врата манастира се још видејужној страни изнад воде. Мањих црква има много готово у сваком селу. Све су ка истоку.(подвлачење моје, Д.М.) Били су православни 250 година. Ношња им је била као код Горанаца и Дебрана, пре 80 година су почели носити арнаутску ношњу и поарнаутили се.”. (5)
О заузимању територије Косова и Метохије академик Димитрије Богдановић каже:
“Апсолутно је неумесна историографска “козметика” тога трагичног збивања, које се по своме историјском и демографском ефекту, али и по методу, може оценити искључиво као геноцид. Исељавање Срба са Косова никада није било природан социјално-економски процес, него је оно само по себи и у целокупној својој друштвено-економској ситуацији последица насиља: то је протеривање са циљем да се отме туђа земља, да се законити власник и вековни поседник отера и уништи. Историја овога миграционог кретања ,,са југа на север ” заиста је мрачна, саткана не само од крупних драматичних догађаја попут великих колективних сеоба или погрома читавих села, него и од оних појединачних, породичних драма чији је демографски, социјални и морални, а онда и политички ефекат у своме укупном збиру далеко већи од ефекта било које масовне колективне сеобе. Заиста не знам какав би то и чији интерес захтевао да се прећуткује истина и лакира историјска стварност. Историја се сама по себи не да улепшати. Но тенденција да се истина о насиљу прећути, да се некаквом уопштеном фразом умањи, говори понајвише о онима који такву козметику инспиришу и спроводе. Иза ње је по правилу нечиста савест, а не морољубивост; настојање да се обезбеди мораторијум за насиље и геноцид над једним народом; али и више од тога: ствара се и рашчишћава терен за нова злочиначка дејства, за нов, још суровији и кобнији чин уништавања народа. Није истина да се веродостојним казивањем о о временима насиља и злочина и тачним именовањем зликоваца и оних који су одговорни за злочин распирује нова мржња и уноси раздор међу народе. Обрнуто: мистификацијама прошлости и прећуткивањем чини се неправда, онемогућава се права рационализација историје, изазива се огорчење, а жртва, лишена моралног задовољења у чину признања истине, осуђује се на немоћ и опасну резигнацију.”
Истовремено, академик Димитрије Богдановић нас упозорава да се апетити Албанаца неће задовољити само територијом Косова и Метохије:
“Стање на Косову и положај народа на том подручју представљају плод једнога дуготрајног историјског збивања, друкчијег него што га приказује албанска националистичка пропаганда. Штавише, и само сужавање проблема на територију данашњег Косова израз је једнога погрешног виђења ствари. Косово је само једна, макар и централна појединост великоалбанских претензија. Захтеви иреденте односе се на све територије где живе Албанци, у Грчкој и Југославији; на удару њихове акције су Епир, Македонија, Србија и Црна Гора, а у Србији – не само територија покрајине Косово него и неке друге општине (Прешево, Бујановац, Медвеђа). С позивом на проблематичне историјске представе о раширености албанског народа у југословенским земљама, претензије иреденте се пружају по целој Србији, до Западне и Јужне Мораве.”
Због свега наведеног академик Димитрије Богдановић је против било којег “решења” којим се озакоњује тренутно стање на Косову и Метохији и геноцид над Србима :
“Логика, опет, по којој су за статус једне области пресудна само актуелна стања и демографски односи без обзира на то како су и када, и у којим условима та стања настала и ти односи успостављени – не може се прихватити ни са хуманог, ни да моралног ни са историјског становишта. Истицањем садашњег демографског стања на Косову и тврдњом да су у питању албанске земље зато што их данас великим бројем насељава албанска народност, игнорише се чињеница да на тој земљи, пре свега, живи и српски народ, и то као на својој централној и матичној историјској земљи, те да нема прекида у односу Србије према Косову као српској националној територији, нити прекида у борби за ослобођење косовских Срба и њихов заједнички живот са другим деловима српског народа. Без уважавања стварних историјских околности могло би се десити да буду озакоњене последице геноцида.”
Приредио: Димитрије Марковић
Литература:
- Цитати академика Димитрија Богдановића преузети су из књиге ”Књига о Косову” и ”Разговори о Косову”, Хришћанска мисао, Београд 2018. (https://spcprodavnica.rs/e-prodavnica/knjige/monografije/knjiga-o-kosovu-i-razgovori-o-kosovu-dimitrije-bogdanovic/)
- Бранислав Нушић, С Косова на сиње море, Просвета 2006., стр. 277
- Иван С. Јастребов, СтараСрбија и Албанија. Забелешке с путовања., Службени гласник, Треће издање, стр. 423
- исто, стр. 424
- исто, стр. 429
Извор: Теодулија
