NAŠA DECA

Roditelji, nemojte misliti da će neki čika rešiti nešto umesto vas! Ništa neće rešiti! Vi sami treba da budete primer, vi treba da imate veru koja može da pomera gore, a u tome će vam od pomoći biti molitva i post.

Kod Hrista je došao otac napaćenog deteta – đavoimanog i mesečara: ovaj dečak je posebne napade đavoimanosti imao za vreme mladog meseca, kad bi na nebu izašao novi mesec. Otac je molio Hrista da isceli sina i Gospod se smilovao ovom nesrećniku, iscelio je đavoimano dete – jevanđelista Marko dodaje da je ovaj bio još i nem, a kad bi ga napao đavo, on je vikao, pre se čak može reći da je rikao, i onda bi pao kao mrtav.

Ova priča se ponavlja i danas. Nesrećni roditelji dolaze u hram, pošto ih dovodi nesreća i mole nas, sveštenike, mole Crkvu, mole Hrista da isceli njihovu đavoimanu decu-mesečare. Pogledajte šta se dešava na ulicama našeg grada! I ne treba daleko da idete: prođite bulevarima u 9 sati uveče i videćete čitavu vojsku đavoimanih mesečara – to su naša deca, to je naša budućnost, budućnost naše zemlje, budućnost našeg naroda. I to je budućnost naše Crkve. Oni stalno piju alkohol, po čitave noći provode na mestima svojih okupljanja i zaista su đavoimani u pravom smislu te reči. Nesrećni roditelji ništa ne mogu da učine, a one koji su postavljeni da nešto preduzimaju, i koji su takođe očevi, roditelji, nimalo ne zanima ono što se dešava. Zašto ih to ne zanima? Zato što su im važni samo novac i materijalna dobit, oni nikome ne žele da prave probleme – ali sebi stvaraju probleme.

Šta će biti s nama pošto je toliko mnogo omladine uvučeno u ovu đavoimanost? Šta će biti s našom Crkvom? Ko će nositi svetlost jevanđeljske vere kad od mladosti sami svoju decu dajemo da služe satani?

Jedan srednjovekovni autor je pisao o ljudima tog doba, koje se, naravno, ne može uporediti s onim što se danas dešava: „tako su služili mamonu u svinjskom obličju i skakali su u satanskom idolištu“. Danas su ova satanska idolišta raštrkana po čitavom gradu i u njima naša deca svoje duše i svoja tela daju na služenje đavolu. A mi spavamo, to nas ne zanima, i tek kad se to dotakne naših najrođenijih i bližnjih, mi se budimo, dolazimo i plačemo. Majke plaču: „Sin je igroman“; očevi plaču: „Kćerka neće ni da uči, ni da radi, tri puta se razvodila… Šta da radim?! Sve sam joj dao!“ Oni smatraju da je glavna stvar obezbediti materijalno blagostanje. Razmišljaju o svom biznisu, o svojoj karijeri, o svojim konkurentima. Zanima ih samo pitanje: „Gde je moj novac?“ I takvog čoveka bih hteo da upitam: „A gde su tvoja deca?“

Čovek se vrlo često suočava s tim da su deca, posebno deca imućnih roditelja – pravi mesečari. Ravnodušni su prema svemu, ništa ih ne zanima, na njihovim licima je mrtav izraz čoveka koji je prezasićen svim u ovom životu, kojem više ništa nije potrebno. A što je glavno, ova nesrećna deca su izgubila, a mnoga nisu ni stekla, najvažniju sposobnost – sposobnost da vole. Kad već zasnuje svoju porodicu takav čovek priznaje: „Oče, ne mogu da komuniciram sa svojom ženom… sa svojim mužem… Nemam prijatelja. Ne umem da volim!“ Njegovi roditelji su se brinuli samo za to da ide u najbolju školu, da vozi najbolja kola, sve vreme su ga čuvali, pazili, lečili i učili – ali pogrešnim stvarima. I odrasla je vojska – čitava armija – takvih nesrećnih i đavoimanih mesečara.

Danas smo čuli kako je otac jednog od njih došao kod Hrista i molio da mu isceli sina. I on kao da se čak žali na to što ga je već dovodio kod Hristovih učenika, kod ljudi koji su već tada dobili posebne darove da isceljuju i da uče i koji su to činili, ali isu mogli da iscele ovog nesrećnika. I Hristos kliče: „Rode neverni! Dokle ću vas trpeti?“ (up.: Mt. 17: 17). Ove reči Hristos upućuje jevrejskom narodu, apostolima i nama. Nedostaje nam vera. To zvuči banalno, često čujemo ove reči, ali ne razmišljamo o njima. A Hristos kaže: kad bismo imali veru kao zrno gorušičino, mogli bismo da pomeramo gore (up.: Mt. 17: 20). To ne znači da je hrišćanstvo vera rudara koji svojim molitvama treba da pomeraju gore kao što je bilo u vreme bogoborstva: eto, sve možemo, sve ćemo preokrenuti, sve ćemo popraviti… Ne radi se o tome. Sveti oci kažu da se ovde radi o sposobnosti hrišćanina koji poseduje veru, makar i najmanju, da istera čitavu idolsku planinu demona.

Mi, roditelji, prizvani smo da vaspitavamo svoju decu, da ih isceljujemo i da im dajemo najbolji lek, a ne želimo to da činimo – prosto zbog našeg neverja: nema u nama ni gorušičinog zrna vere. I mislimo da će sve biti dobro samo po sebi, da ćemo odvesti decu u školu veronauke i da će ih tamo svemu naučiti – i hvala Bogu što takva mogućnost postoji. Ali svi sveštenici i profesori veronauke treba vrlo mnogo da se trude da se ova mogućnost proširi, da ima pravih učitelja, misionara – u to pre svega treba da ulažemo svoje snage i sredstva, da to bude učinjeno ozbiljno, pravilno i na visokom nivou, da ne bude nalik na cirkus. Ali ni sami roditelji ne treba da misle da će dati dete u pravoslavni kamp, u pravoslavnu gimnaziju i da je to dovoljno. U pravosalvnim gimnazijama sam nailazio na decu na osnovu čijeg ponašanja se ne bi moglo reći da su iz takve sredine dok ne počnem lično s njima da razgovaram.

Zato, dragi roditelji, na vama leži najveća odgovornost: vi treba da budete društveno najaktivniji ljudi. Nemojte misliti da će neki čika rešiti nešto umesto vas! Ništa neće rešiti! Vi sami treba da budete primer, vi treba da imate veru koja može da pomera gore, a u tome će vam od pomoći biti molitva i post.

Kad apostoli nasamo pitaju Hrista: „A zašto mi nismo mogli da iscelimo ovog dečaka?“ – On im kaže: „Nečisti neprijatelj se izgoni molitvom i postom“ (up.: Mt. 17: 21). Molitvom i postom! Post zajedno s molitvom – u tome je naša snaga, to nam omogućava da jačamo veru.

Ponekad imam prilike da vidim čudnu situaciju: roditelji poste, a deca, koja više nisu mala, od po 10-11-12 godina, odnosno i više nisu deca, zbog nečega ne poste. Zašto deca ne poste? U čemu je problem? Zašto lišavate decu iskustva sticanja duhovne snage? Zar će im svešenici sve objasniti? Hoće li sveštenici slušati vašu decu kad dođu, već isprljana, zamazana, uništivši svoju čistotu i upropastivši svoj život? Doći će i plakaće zato što su roditelji mislili da je vera nešto što se pojavljuje samo od sebe odozgo, kao struja ili topla voda! Ne! Carstvo Nebesko s na porom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11: 12). Zato budite dobri da se potrudite makar malo, nađite vremena, naviknite svoju decu, naučite ih kakvu snagu daju post i molitva.

Slava Bogu na tome što naša deca hoće da se pričešćuju – hvala roditeljima na ovom trudu, na tome što ne zaboravljaju glavno, ali sve nas tek očekuje, još mnogo toga nam predstoji da učinimo.

Amin.

Jeromonah Ignjatije (Šestakov)

Izvor : Pravoslavie.ru