Народу који се више интересује за фудбал и тенис од уништења властите земље, не пише се добро…
Фудбалери Србије су пре пар дана на једну фудбалску утакмицу испраћени као да иду у прави рат. За то су криви медији који су лаковерни народ набрзака убедили да смо ми вечити победници.
Толико смо насели да су поједине туристичке агенције још у петак ујутру нудиле јефтин пут за Катар на утакмицу осмине финала, са могућношћу продужетка боравка и на четвртфинале. Чекало се само вече да Србија рутински победи Швицарску и да се момци прогласе херојима одбране Косова и Метохије. Али како то обично бива, брзо смо треснули о земљу, не да нисмо видели осмину финала већ смо се кући вратили као последњи у групи са само једним бодом.
Створена је ратна атмосфера, на бранику отаџбине више не стоје војници већ фудбалери који се против шиптара боре неким чудним оружјем у рукама. Лажи које се народу кроз утакмице бацају у лице постају све бруталније а што је криза у држави већа то утакмица мора да буде агресивнија. Фудбалери су представљени као савремени војници који на фудбалском терену бране целу Србију.
И све може да се деси само не смију шиптари да пуцају на нас, тј. да нам дају гол. Шиптар је на крају ипак пуцао и забио а кост која је народу бачена, оглођана је до краја. За нацију је постао већи проблем то што је шиптар дао гол него што су им „наши“ политичари дали, границе, општине, таблице, царину, електросистем, позивни број, судове, Трепчу, Газиводе…
За Србе су 2 шиптара постала већи проблем од тога што је Олимпијски комитет Србије давно признао Косово као независну државу а председник комитета за то добио орден Светог Саве. Или је један од наших најпознатијих кошаркаша орден добио због тога што је вешто скрио убиство које му је починила супруга. То су ти лажни идоли који се народу сервирају да би се на крају у њих разочарали.
На то све, ова утакмица је на крају названа: „Свети Георгије убива аждаху.“ Ваљда је за то заслужно оно ‘ватање за вратове на терену, а Србима је једино остало да те слике деле по друштвеним мрежама и теше се бар неком победом. Сви играчи су се на крају изгрлили и након сат и по шутања лопте постали богатији за још које милионче. На терену су се осим за вратове ‘ватали и за неке друге ствари.
То је тај рат и то су ти идоли данашње омладине, са нултим манирима понашања, махом људи без основне школе али као такви врло моћно оружје у рукама светских капиталиста. Иако плаћени масно, јефтина је то потрошачка роба која ће нестати чим прође њихово време. Онда ће се појавити неки нови клинци које ће временом народу представљати као нека нова божанства.
Божанства која су за новац на команду западне пропаганде спремна и да клече пред њима. А Срби никад клечали нису, али они свеједно са Србијом мало везе имају, не живе у Србији а новац држе у страним банкама где га и троше. Иронија је да се милиони људи који раде за 400 евра месечно, нервирају због полуписмених шутача лопте који су плаћени 400 хиљада евра седмично. Али енергија мора да се троши на нешто што је потпуно небитно а ни сам резултат у спорту није битан.
План о регистарским ознакама на КиМ, према којем српски органи морају прећи на таблице тзв. РКС, потписан је 24. новембра. Тог датума могла је да се потпише и сама независност јер Срби су имали преча посла, Србија је тог дана играла Фудбал против Бразила. Политика је фокусирана на оно што се догађа око спорта а синоћњи пораз Швицарске показао је да се ми више радујемо туђем поразу него што водимо своје борбе.
Савремени спорт овакве аналгетике користи као средство за националну манипулацију и средство за уништење националне самосвести. Не испраћају председници држава фудбалере до аеродрома без разлога и зато што су велике патриоте. То је због тога што се владајућа класа преко њих обрачунава са масама. Није битна победа или пораз, битно је уништити емотивни набој народа који би, када би се испољио у неком политичком протесту, угрозио стабилност владајућег поретка.
С друге стране, недавно је објављено да најпознатији српски пребацивач жуте лоптице преко мрежице, своју сезону почиње у Аустралији. Срби већ сад веле да једва чекају да га виде како исписује историју и на свој рачун додаје још који милион. Они мало разумнији, одмах су рекли, па чек, он да има имало достојанства, након оних дешавања у јануару више никад не би крочио на тло Аустралије. И у праву су, али као да се њега пита где ће он играти а где не. Сад је ваљда јасно да је цела она ситуација са укидањима визе, затворима и депортацијама била велика фарса и представа.
Ко је луд да свим овим људима даје толики новац за рађење ничега, они зато морају да буду покретни рекламни панели највећих светских компанија и врло моћно оружје капитализма за стварање масовног дебилизма код народа. Па ко је луд да једног српског убацивача лопте у кош у Денверу плаћа 260 милиона долара, а 50 милиона Американаца нема здравствено осигурање. То је тај зачаран круг у ком радничку класу опљачкају и њиховим новцем плаћају светске забављаче који те исте држе на кратком повоцу.
Само 10 година након бомбардовања Србије, у њујоршком Медисон Сквер Гардену су се тадашње најбоље српске тенисерке, како их је већина звала, насмешене сликале са Клинтоном Билом. Човеком који им је разорио земљу. Оне нису смеле да одбију ово сликање јер би остале без могућности да ударају лопту а то је једино што сви ови људи у животу знају да раде. Да су одбиле, не би живеле у Немачкој и Калифорнији као данас, већ са нама обичним смртницима у сиромашној Србији.
Народу који се више интересује за фудбал и тенис од уништења властите земље, не пише се добро…
„Фудбал, пиво и изнад свега коцка испуниће хоризонт њихових умова. Држати их под контролом неће бити тешко“ …
Аутор: Деки РС
