Народ најстарији
Пред вама је кратка прича из романа “Бекство из амбиса“, допуњено издање које тек треба да се штампа. Догађаји су измишљени, али ипак дубоко везани за сурову стварност.
Уредништво Борба за истину
Народ најстарији
Долазим са Јоадом на пријем и прво виђење са браћом из ложе „Линкон“. Све је прошло најлепше и за памћење. Ритуал преласка брата из ложе у ложу је кратак, десетак минута, а пред браћом је прочитана и моја биографија. После ритуалног рада следила је одлична вечера и пијење. И у сред вечере ми прилази симпатичан буцко са брадицом, и неким округлим наочарима као што је имао Чича Дража, млађи човек и на српском ми каже
– Добродашао нам драги брате Марко у поштовану ложу „Линкон“!
– Хвала брате, значи има још један Србин овде.
– Јесте, само нас двојица. Чујем из биографије да си психијатар и живиш у Дел Маре, знаш хајде да се негде нађемо и испричамо да не помисле ови, а хоће сигурно, да се сада нешто одвајамо. Ево ти мој телефон и јави се, ја сам Илија.
– Брате Илија јављам ти се, али сачекај ме бар неки дан сад сам дошао и тек се уселио у апартман
– Ма не жури, само се јави.
Разилазимо се на великом паркингу и Илија дотрчава и даје ми дебелу фасциклу, фотокопирану књигу и поручује ми да обавезно прочитам, махну и оде.
На путу у Калифорнију сам наместио да будем недељу дана у Чикагу, увек ми је била жеља да посетим то место кога ми крстимо да је српски. Лепо сам се изалкохолисао тамо седам дана, а на крају ми кум ували кило ракије да однесем брату Миљану предсједнику четничке организације у Сан Дијегу и даде ми и име и адресу и телефон. И тако одем све са флашом и неком бомбоњером за госпођу у кућу Миљанову у посету. Тамо као да су јуче дошли из својих села само што овде имају огромни, да не може већи да буде телевизор. Ту ја сада сазнам да је домаћин Миљан, Бог га дао надареним, па је предсједник и четника и цркве и фудбалског тима и четничког радио часа, само што је жена Милка предсједница Кола српских сестара у цркви. Главно јело, специјалитет домаћице родом из Ариља, свадбарски купус. Наравно да се договоримо да постанем одмах парохијан, а после да ми дају и неку функцију јер сам и писмен, а и патриота. Он ме позове, ја наравно уз радост то прихватим, да у петак дођем у црквену салу на пробу фолклора, да ме упозна са браћом. Зашто на пробу фолклора? Зато што је то параван за дружење и алкохолисање. Доведеш дете да игра на бини, ти га чекаш два сата, а у углу ради шанк одлично санбдевен, а у исто време и сестре спремају ћевапе и купус салату. Може ли боље?
После пар дана погледам фотокопије брата ми Илије, аутор је Рус, као неки академик али је академија као старословенска или и том фазону, а књига се зове: „Ударац руских богова“. Прво већ на почетку се аутор представља као велики заљубљеник у лик и дело Вође трећег рајха, а онда говори о Исусу. Многе сам књиге у животу прочитао и још више чланака разно разних али такву пљувачину по Исусу Христу ни приближно нисам. Само за пример, објашњава да је он разапет на крст јер је био хомосексуалац, а тако су се они распињали. Прочитао сам уз муку десетак страна и папире негде сакрио, дај Боже да ми овај лудак тражи да му вратим да се тога решим.
Брат Миљан и сестра Милка дозале по мене аутом и возе ме на пробу фолклора фолклорне групе „Дража Михаиловић“. Црквена сала је величине веће кафане а на једној страни је бина на којој се игра, на другој је шанк, а између астали. На бини су деца, за столовима мајке, а на шанку очеви. Миљан ме представља браћи, има их двадесетак, касније су дошли још њих неколико. Лепо сам и братски дочекан, пијемо ракију коју смо сами испекли, а ко воли има и пива, а и кока коле за децу. Таман сам се мало распојасао са браћом, кад ево Миљана да ме упозна и са локалним попом, односно нашим свештеником, старешином храма. Он долази у мантији, онако онижи и буцкаст, а има смешне наочаре као Чича Дража, брат Миљан нас упозна:
– Ово је наш свештени отац Илија!
Аутор: Петар Вучинић
