Srbija i srbske zemlje

Nametanje rodno osetljivog jezika

Foto: Vesna Andrić/Danas

Hururškinja i druge loškinje

Taman se bejah opustio kad onaj moj drug, inače kandidat za upis u ozbiljan lingvistički krug, pozva me telefonom i bez ikakvog uvoda upusti u razmatranje kojekakvih zakonitosti rodne ravnopravnosti. Posle minut-dva, tek da se nađem u divanu, zapitah ga kako ja, bezmalo stogodišnjak, sa nekim dvadesetogodišnjakom iz moga roda mogu ravnopravno, svake večeri, izlaziti u neki kafić „da sednemo“ ili, ne budi primenjeno, u trku na sto metara sa preprekama.

Shvatajući, valjda, da se šalim, moj drug nastavio je priču više sa sobom nego sa mnom, što me je podstaklo da prozborim kako sam ja, naučen da postoji ravnopravnost naših naroda i narodnosti, nacionalnih manjina i etničkih grupa, načuo da Stipe Šuvar (1936-2004), onaj koji je zvanično, kao ministar, pre mnogo godina započeo sa razaranjem školskog sistema u ondašnjoj Jugoslaviji (ovovremene školske vlasti u Srbiji uporno se trude da ga u tome poslu prevaziđu), tokom neke ženske televizijske emisije stručno objašnjava da nema jednakosti sve dok postoji biološka nejednakost.

Naljuti mi se drug zbog tolike neupućenosti „u temu“ i, dok je pokušavao da se seti može li naći nekog ozbiljnijeg sagovornika, poduči me da, kad dođem sebi, na internetu saznam bar nešto o rodnoj ravnopravnosti , u jeziku, pre svega, i o „zakonskoj regulativi“ sa tim u vezi. Na potpitanje kakva regulativa, otkud to da se zakonom uređuje tvorba srbskih reči, stigao je kratak odgovor: „Potraži na internetu“.

I, zaista, pokazalo se da je Zakonom o rodnoj ravnopravnosti (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 52/2021) izmišljen rodno osetljiv jezik kao „jezik kojim se promoviše ravnopravnost žena i muškaraca i sredstvo kojim se utiče na svest onih koji se tim jezikom služe u pravcu ostvarivanja ravnopravnosti, uključujući promene mišljenja, stavova i ponašanja u okviru jezika kojim se služe u ličnom i profesionalnom životu“. Kad je već tako, imenovani Zakon naredio je da se rodno osetljiv jezik mora koristiti „u oblasti obrazovanja, vaspitanja, nauke i tehnološkog razvoja“, što znači i „u udžbenicima i nastavnom materijalu“.

Kako se ovo poslednje (stavljeno između navodnika) baš i ne može pohvaliti nekom osobito obrazovnom i vaspitnom vrednošću, to znači da je rodno osetljiv jezik uglavnom namenjen bezobrazovanju i nevaspitanju.

Oni kojima se dalo da natrče na sajt „Paragraf“ (https://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/300523/300523-vest7.html), mogli su saznati da je „među prvim i najglasnijim protivnicima korišćenja rodno osetljivog jezika (bio) Odbor za standardizaciju jezika koji kao naučno-stručno telo pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti ima savetodavnu ulogu u pogledu pitanja koja se odnose na politiku upotrebe i standarda srpskog jezika. Odbor uporno ostaje pri stavu da rodno senzitivni jezik predstavlja ozbiljan vid nasilja nad srpskim jezikom i njegovom književnojezičkom normom, dok se istovremeno zalaže za korišćenje ‘generičkog muškog roda’ kojim se muški gramatički rod predstavlja kao univerzalni i koji obuhvata većinu imenica kako muškog tako i ženskog roda“.

Što će reći: „naturač“ ili „naturalac“ (možda „naturica“ ili „naturalica“) pomenutog rodnoravnopravnog zakona priznaje Odboru za standardizaciju jezika i naučnost i stručnost (da li pojedinačno, da li u celini), kao i činjenicu da postoji nešto poznato pod nazivom „Srpska akademija nauka“, ali ko te pita za akademluk i za naučnost „Sila otme zemlju i gradove, / Kamo l’ Srbu jezik otet’ neće“!

Pa, tako, ženska poslanica u stranačkoj skupštini Republike Srbije ukida pravo, na primer, Patrijarhu srbskom da vernicima, Živoj Crkvi, piše poslanice, telefonske, skupštinske i druge govornice počele su da se samoukidaju u strahu od onoga što bi ista ta ili neka druga poslanica mogla izreći kao govornica u nekoj skupštinskoj raspravi, a zamenica nekog od predsednika raznih organa (da li u skupštini, da l’ van nje) najpre je naredila nekim tamo pravopiždžijama da iz vrsta kojekakvih reči pod hitno uklone zamenice, ne bi li običan puk u trku shvatio ko je ko, ko je šta, naročito koješta.

Kad je već pomenut Patrijarh, od rečenog „Paragrafa“ saznaćemo da i „nedavne izjave poglavara Srpske pravoslavne crkve o protivustavnosti zakona koji promoviše i nameće rodno osetljivi jezik, otkrivaju da crkva gaji vrlo konzervativan odnos prema ulozi žena u srpskom društvu“, te da „insistira na očuvanju tradicionalnih vrednosti braka i porodice… veoma ugrožene insistiranjem na upotrebi rodno osetljivog jezika“. I, dalje, o kakvoj se uopšte „protivustavnosti“ radi, kad se „Ustavni sud u Srbiji kao jedino telo koje je nadležno za ocenjivanje ustavnosti zakona u državi do sada nije oglašavao po pitanju neustavnosti zakonske odredbe o upotrebi rodno osetljivog jezika“.

Nije se oglašavao, naravno, kad su vrlo jasne bar dve stvari u vezi sa njegovim delovanjem: nije mu u navici da se meša u sopstvene poslove, a i kad ga neko nešto pita najlakše mu je da se odrekne sopstvene nadležnosti. Za ono prvo svedoči sam „Paragraf“, a u drugo uverio se ovaj potpisnik kad mu je, na podnesak od 19. aprila 2016. godine da Ustavni sud pokrene postupak za ocenu ustavnosti stava 1. člana 10. Ustava Republike Srbije (koji se tiče najrazličnijih tumačenja službene upotrebe srbskog jezika i ćiriličkog pisma) i da, saglasno načelu „zablude o pravu na upotrebu srpskog jezika i ćiriličkog pisma, koja nikome ne koristi“, proglasi neustavnim ovaj član Ustava, tri nedelje kasnije, pod brojem PR-95/2016, odgovoreno „da Ustavni sud nije nad­le­žan da postupa po navedenom podnesku“, s obrazloženjem da „Ustavni sud nije nadležan da vrši ocenu ustavnosti samih ustavnih odredaba, jer Ustav predstav­lja meru za ocenu ustavnosti zakona i drugih opštih pravnih akata, a ne akt čiju bi ‘ustavnost’ Sud mogao da ceni“. Jasnije rečeno, u Ustavu može pisati sve i svašta, baš kao i u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, a da se ne može i ne sme prigovoriti onome što je tamo napisano.

Ima li se u vidu sve to (ili ponešto od toga), onda se jedino razložnim moglo smatrati odustajanje od bilo kakve potrage za smislom rodnoravnopravnosnih naloga, zabrana, kazni (možda kazana, zarad muške ravnopravnosti) pomenutog zakona; neka toga negde u zapećku, bolje nego da nam jezik ruži.

Kad, odjednom, sasvim iznenada, u nekakvoj pametnoj televizijskoj emisiji pojaviše se dve dame, obe s imenom i prezimenom, ali i uz šifrovano zanimanje: jedna „psihološkinja“, druga „biološkinja“, što ovog potpisnika, naivnoga kakav jeste, ali i neznalicu sopstvenog jezika, maternjeg (i taternjeg), srbskog, uvede u „pitaonicu“ da li se ono „loš“ odnosi na psihologiju i biologiju kao loše nauke, ili se one dve druge loše bave svojim poslom, ili, možda, po nečem ‘vamo, i jedna i druga spadaju u loše ženskinje, samim tim što su zadužene da kinje svoje sagovornike i potencijalne slušaoce, odnosno poslušnike.

Amaterska potraga za „izlazom“ iz ove trosmislice započeta je kratkim objašnjenjem onoga već pominjanog lingviste da se radi o „zakonskoj regulativi“ nekih tamo koji Odboru za standardizaciju srbskog jezika priznaju i naučnost i stručnost, ali mu, rečenom Odboru, ništa to ne vredi pred onima koji su sebi prisvojili zakonsko-regulatorno pravo da siluju srbski jezik, a njihove „korisnike“ kinje, odnosno grde, ponižavaju, sramote…

Za svaki slučaj, valjalo je prekinuti započetu pretragu, ne u strahu da bi njen ishod mogao biti loš po „istraživača“, već zbog toga da se ceo zamišljeni postupak ne bi pretvorio u kinjenje.

No, kako to često biva, nadanje se, makar i u rezervisanost, pokazalo kao ludom radovanje samo koji dan kasnije u nekoj sličnoj pametnoj televizijskoj emisiji pojavila se jedna osrednje mlada žena predstavljena kao hirurškinja. „Da ne bješe pod tijem imenom, ne šćaše se bojat od uroka“, a svaki iole razložan čovek poželeo bi da joj se preda u nadležnost hirurškinjsku, pod nož, makar to sa gledišta onih kojima je to zanat, i ne bilo potrebno.

Na drugoj strani, jezičkoj, oni kojima je to zanat i ne udaraju na trag kaznenim merama ravnopravnorodnog zakonodavstva, za navodno rodno osetljiv jezik reći će da je to zvaničan državni udar na srbsko nacionalno i duhovno biće, zvanično državno odricanje od istine da je srbski narod početni narod-majka, a njegov jezik, srbski jezik-majka.

Blag izraz te činjenice jeste i uverenje gospođe Rade Stijović, lingviste, da „uvođenje imenica ženskog roda za označavanje profesije, kao što su psihološkinja, pedagoškinja, ginekološkinja i razne druge ‘škinje’ uopšte nije potrebno jer se jednostavno ne uklapa u srpski jezik. Na ovaj način nikako se ne postiže navodna ravnopravnost polova, već sasvim suprotno  izdvajaju se različitosti. To je bio razlog zbog koga su se žene u Srbiji pre više od sto godina pobunile protiv svojih ženskih prezimena, na primer Markovićka ili Markovićeva, i tražile da nose muška prezimena  Marković. Upravo zato da se ne bi izdvajale, da se ne bi potencirala njihova različitost. Dakle, kada je ime profesije u pitanju, ne bih menjala ništa. Rečenica: Ja sam profesor, a moja sestra advokat ni najmanje ne diskvalifikuje ženu, niti nam oduzima bilo kakva prava“.

Gospođa Rada je beskrajno fina dama pa će reći da se „uvođenje imenica ženskog roda za označavanje profesije, kao što su psihološkinja, pedagoškinja, ginekološkinja i razne druge ‘škinje’ uopšte… ne uklapa u srpski jezik“, ali će prećutati činjenicu da su žene koje su osmislile besposlice o rodnoravnopravnoosetljivosenzitivnom jeziku učinile to prisećajući se ranog detinjstva i skakutanja uz brojalicu „leleškinje, boboškinje“, sve u uverenju da su te „škinje“ izvorni jezički izraz ženskoga puta u srbsku rodnu ravnopravnost. Kao ono kad ćurke, raširnih krila, utrčavaju u neku paljevinu ne bi li, ozarene svetlucavim prikazom, kljucnule najbližu žeravicu.

No, i za sve to treba imati razumevanja: u vreme dok su leleškinjale i boboškinjale nisu znale za Branka Ćopića (1915-1984) i njegovo sećanje na sopstveno detinjstvo kad su se stariji trudili da mu nemir stišaju dobrodušnom kletvom „vrag s tobom gloginje mlatio“. Nije rečeno „vrag s tobom gloškinje mlatio“ jer su i nepismeni i slabo pismeni Srbi odlično znali kako se u srbskom jeziku tvore reči.

Uz imenicu krug (ili oko nje), kružila je kružnica a ne kruškinja, drug je mogao računati da će uz njega stati druga (kratki akcenat na kraju, iza dužine prvoga sloga) a ne druškinja drugaricu da i ne pominjemo, ona pripada drugaru.

Ne može biti da izmišljiteljke rodnosenzitivnog govora nisu u tim leleškinjavim i boboškinjavim danima čule za reč „bog“ (ili „Bog“, u zavisnosti od „pravopisne upotrebe“ ili verovanja), makar u obliku „Sido, bog te vid’o“ ili „Pomoz’, Bože, jadnijem Srbima“, a može biti da su ponekad mogle čuti i „uporedni“ izraz „lepa kao boginja“ nikome se nije moglo omaći da kaže „pomozi, Boške“ ili „lepa kao boškinja„.

Pazi, bogati, ako su visoke škole svršavane blagodareći i nepoštovanju mnogovekovnog narodnog iskustva da „nema budale kao što može biti školovana budala“, ali i na „saznanju“ da su BOG i BOGINJA ostatak mračne prošlosti sa kojom je vo vremja ono bilo uputno raščistiti, onda kao razložan treba prihvatiti visokoučeni stav da boginja ne zaslužuje rodnoosetljivo uravnopravnjenje.

Zna li se to, onda „-ginja“ nema nikakvog izgleda u pretpostavljenom jezičkotvorbenom okršaju sa tamo nekakvim rodnosenzitivnim „-škinjama“ i „-loškinjama“.

Bez izvornog srbskog jezika, onoga narodnog makar se nazivao i „govedarskim“, na nestanak su osuđeni oni koji sebe smatraju Srbima.

Oni koji se kriju iza rodnoravnopravnosenzitivnog jezika utvrđenog zakonskim aktom i podržanog novčanim kaznama i nisu Srbi.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!