Наличје западног свијета
Сигурно многи маштају да оду у неку од западних држава. Високи стандард, добро образовање, обезбијеђена људска права и слободе, готово све савршено. Но, да ли је заиста тако?
Kао примјер потпуне супротности свему набројаном можемо узети Kанаду и град Ванкувер. Ова богата држава и град себи дозвољавају да огромни дијелови града изгледају као из хорор филмова или као да је управо завршено снимање Мад Маxа. Наиме, великим дијеловима града леже на улицама бескућници, који су или рођени на улици, значи проблем није од јуче, постали су бескућници као зависници од психоактивних супстанци или менталних обољења, али и других узрока.
Један од проблема Ванкувера је и затварање великих менталних установа, кришом одвођење људи из њих на улице. Велики број озбиљних психичких болесника завршило је као бескућници и зависници од дрога, иако прије тога никад нијесу конзумирали наркотике. Ситуација је толико узнемиравајућа, да чак људи немају чисту воду за ,,фикс“, него користе ону из бара са улице. Задњих деценија се појавио синтетички опијат фенталин, који је 20-100 пута јачи од хероина. Дилери га мијешају са истим, при том се никад не зна колики је проценат фенталина, гдје и врло мали дијелић више бива фаталан за зависнике.
Последњих година по улицама Ванкувера дјелују непрофитне организације које пружају помоћ бескућницима. Основани су и центри гдје зависници могу добити чисти медицински хероин, стерилне шприцеве и игле, као и чисту воду. Чак у неким могу донијети и своју дрогу и безбједније је користити него на улици. Људи се могу окупати, наспавати, јести. За разлику од боравишта гдје су прије тога били. Проблем су ментални болесници. Зависници и обични бескућници се могу јавити сами, ментални болесници најчешће одбијају помоћ. Ради се о изузетно издржљивим људима.Kад су мокри роба се суши сама од себе на њима самима, кад су гладни, могу то учинити само кад имају храну, исто важи и за зависнике. Интересантно да је огроман број ових особа домородачког поријекла. Рецимо у Kанади они чине свега 3-5 одсто становништва, а бескућника у Опенхајмер парку било је око 40 процената истог. Због Kовида, људи из овог парка су измјештени у друге дјелове града, њих око двије хиљаде, како се не би зараза ширила, што је имало за последицу демонстрације њихових комшија који имају куће.
У објашњењу зашто богата држава и град попут Ванкувера овако себи нешто дозвољавају, запослени и непрофитним органицијама који помажу бескућницима кажу да се узрок крије у менталитету западних људи.
Без обзира на све центре за помоћ, ситуација се погоршава. Велики проблем представља и смрт од предозирања. Једно вријеме је свакодневно у просјеку умирало двоје људи од овердоза. Интересантна чињеница је да су људи на улици често много повезанији него они са кућама. Ако се предозира неко од њихових, одмах зову помоћ, док су они у други препуштени сами себи, јер им најчешће нема ко помоћи. Можда дјелује чудно, али бескућници у Ванкуверу су често и наосјећајније особе. Врло привржени једни другима, иако потпуни странци различитог поријекла. То је оно што се у овим заједницама често не примјећује. Љубав.
Аутор: Милош Лалатовић
Извор: Чудо
