Najteži problem Srbije posle KiM
ILI-ILI I POSLE TOGA – „Samo nas Bog može spasti…“
Posle Kosova i Metohije, migranti su naš najkompleksniji i dugoročno najteži problem. I bez obzira što ima Orbana u susedstvu, naša država je za taj problem i slepa i gluva
Izgleda da niko od nas nije zaboravio Bogovađu! A ima već dva meseca kako se Srbija suočila s video-klipom od nepun minut na kome se vidi kako crnpurasti dečaci viču na mlađu ženu i guraju joj pod nos ponjavče… Ona ih nešto pita s besciljnom zbunjenošću i zaprepašćenog pogleda… Njena drama traje pet sekundi… sekund je dodir njenih usana na platno… a onda provala oduševljenja kao da je lopta na školskoj fudbalskoj utakmici ušla u mrežu… konfete, stisnute pesnice, urlanje, buka…
Prvo, jasno je da je žena – saznali smo, ima 34 godine – nešto učinila zbog čega je gomila rešila da je kazni. Presuda i kazna gomile je uvek bezuslovna i ljudski ponižavajuća. Onda su pravnici rekli da je rulja mladih ljudi „izvršila krivična dela prinude, zlostavljanja i mučenja, povrede ugleda zbog rasne, verske, nacionalne ili druge pripadnosti i uništenja tuđe stvari“. Po policijskoj intervenciji, to je učinilo njih pet od stotinak. Uhapšeno je „pet maloletnih državljana Avganistana starosti 15, 16 i 14 godina“. (Zašto li su za njih pet ovako poređane godine starosti!?) Oni su štićenici Centra za azil u Bogovađi. Objekat je Komesarijat za izbeglice zakupio od Crvenog krsta Beograda 2011.
Bes maloletnika proizlazi iz njihovog verskog habitusa – oni su muslimani koje je povredilo što je službenica Komesarijata, reklo bi se iz nehata, valjda nagazila jednu od prostirki na kojoj oni kleče kad se mole – pet puta na dan. Tako smo stigli do suštine: nije da ne postoji u ovom društvu slučaj da gomila mladih maltretira osobu koja je zadužena za održavanje reda grupe (škole, na primer), nisu nam nepoznati ni sukobi s grupama drugih državljanstava (sukobi navijača, na primer), ali ovo je – verski sukob. Da, i to je – islam, od kojeg je strah na Zapadu „u modi“.
Migrantski problem
Zaprepašćenje je bilo veliko, ali reakcija gotovo da nije bilo. Država je mučala, kako to inače radi od početka „migrantske krize“. Posle Kosova, migranti su naš najkompleksniji i dugoročno najteži problem. I bez obzira što ima Orbana u susedstvu, naša država je i slepa i gluva. Javi se Kancelarija zaštitnika građana, koja je toliko važna da je svima jasno da služi samo da se pažnja razvuče a bes otupi. Saznajemo da oni imaju Odeljenje za hitno postupanje kojem treba deset dana „kako bi prikupili informacije o incidentu, utvrdili razloge zbog kojih je do njega došlo, kao i načine na koje je organizovano obezbeđenje tog centra“. I? Pa, ništa. Valjda pišu neke izveštaje.
Sama vlada se više koncentriše na ulične nemire u Mjanmaru (ovu državu smo nekad zvali Burma) nego na migrante. U početku se s najvišeg mesta insistiralo da mi na migrante gledamo kao na izbeglice. Ali ta vrsta naše lojalnosti prema Evropi valjda je bila smešna i Sebastijanu Kurcu, čiji činovnici tvrde da postoje i tajni ugovori srpskih vlasti o našim specijalnim obavezama, pa se reteriralo. Kad mora da se o njima nešto kaže, bar se zovu normalnim imenom.
Mediji su i o Bogovađi izveštavali šturo. Naslovi duži od tekstova. Dva-tri fakta. Što se više koncentrišeš, manje znaš. I u svim medijima isto. Nema televizije koja će poslati kameru ili novina koje će strpati reportera u auto pa „na lice mesta“. Potpuna saglasnost i provladinih i pro-junajted-grup medija. Omerta! Betonski stamen zavet ćutanja, prema građanima.
Uleti ponekad odnekud u „TV javljanjima uživo“ pobesneli građanin, ali voditelji su izvežbani da kažu „dobro, nije to tema“. Oprezno se izveštava i o problemima s migrantima u drugim zemljama. Problem s kampom u okolini Bihaća vest je mesecima, ali naše medije ne zanima. Imamo mi važnija posla.
Integracija muslimana
Zemlja čije je „strateško opredeljenje Evropska unija“ mogla bi bar da prati očajničke pokušaje Zapada da reši problem koji migranti najavljuju. Na primer, Francuzi donose zakon o borbi protiv islamskog ekstremizma. Kad je u okolini Pariza 16. oktobra prošle godine nastavniku istorije i geografije Samuelu Patiju odrubljena glava, predsednik Francuske se dosetio da je „ubijen jer je bio oličenje Republike“ a „islamisti žele da nam oduzmu budućnost“.
Bili su to samo novi primeri bleštavih fraza na gomili koja je verovatno već viša od Ajfelovog tornja, a kao odgovor na „talas džihadističkih napada od 2015. u kojima je ubijeno više od 250 ljudi“. Pred verski fundamentalizam mali Makron je bacio zakletvu „da se Francuska nikada neće odreći prosvetiteljskih vrednosti“. Mora da se onim ISIL-ovim ratnicima podigla kosa na obrijanim glavama.
Svako društvo koje misli da će mu zakoni rešiti probleme pred kojim je ono nemoćno, istorijski je inferiorno. Ne, nećemo ulaziti u raspravu kako u današnjem svetu stoje prosvetiteljske ideje, ali ako pogledate rezultate napora Francuske Republike u privođenju muslimana prosvetiteljskim vrednostima videćete – krah.
Evo činjenica koje se tiču stilova života, a u čemu je Zapad bio najuticajniji. Početkom 1990-ih oko 60 odsto muslimana u Francuskoj je postilo Ramazan, a 2000. ih je između 67 i 71 odsto. Tokom 1990-ih, 35 do 39 odsto muslimana reklo je da pije alkohol, to je palo na 32 odsto u 2011. i svega 22 odsto u 2016. Procenat muslimanskih žena koje nose marame porastao je sa 24 odsto u 2003. na 35 odsto u 2016. Možda je najčudnije da je nedavna anketa pokazala da su mladi muslimani neprijateljski nastrojeniji prema zabrani seksa pre braka nego roditelji. „Žena treba da ostane nevina do braka“, kaže 55 odsto muslimana starijih od 50 godina, a 74 odsto njih od 18 do 24 godine je takvog mišljenja.
Faktor razdvajanja u francuskim školama nisu društvene klase nego etnička pripadnost: 37 odsto nastavnika kaže da su se samocenzurisali da ne vređaju učenike, a 59 odsto kaže da je u Francuskoj sekularizam ugrožen. Naravno, ne od Rimokatoličke crkve.
Pitanje Boga
U sukobu s islamom savremena „pravna država“ – koja je proizvod ocvalog prosvetiteljstva i moralno ispražnjenih društava – nema šanse. To je sukob Božijeg i ljudske umišljenosti da može da uredi sve kao Bog. Javi se s vremena na Zapadu misao, upozorenje… „Samo nas Bog može spasti“ rekao je u intervjuu Špiglu u maju 1976. Martin Hajdeger, jedan od najvećih mislilaca XX veka. A to znači da nam „preostaje jedina mogućnost da se u mišljenju i pitanju pripremimo za pojavu Boga, ili za odsutnost Božiju u našoj propasti“.
I mi Srbi smo u tom nadfilozofskom proročanstvu. Zato je zaludno iscrpljivati se u besu na momčiće iz Avganistana, oni jesu, kako pišu iznervirani čitaoci na internetu, „militantni, primitivni. Priznaju samo svoju veru a da su ostali za njih nevernici“. Iz svoje drame – da, kako je izbrojao UNICEF, „deca mlađa od 18 godina čine 40 odsto raseljene populacije u svetu, odnosno čak 30 do 34 miliona od ukupno 79,5 miliona raseljenih lica“ – „oni nas preziru. Njih treba vratiti odakle su došli. Šta će mladi muškarci bez žena i dece u izbeglištvu. I naša vlast i Evropa zatvaraju oči pred podmuklim planovima ovih muslimana“.
Ali kakvi god su njihovi planovi, nas može spasiti samo naša snaga – i ako smem da parafraziram Hajdegera, „mogu da odgovorim kratko, i možda nespretno, ali nakon dugog razmišljanja“: policija i zakoni „neće biti u stanju da izvrše bilo kakvu trenutnu promenu u trenutnom stanju sveta“. I, to važi ne samo za prosvetiteljski utemeljene države, globalističke naddržavne i nadnacionalne strukture, i njihove tehničke superstrukture (internet, medije, veštačku inteligenciju), „već i za sve čisto ljudske refleksije i napore. Samo nas Bog može spasiti“.
Da se Stefan Nemanja ponašao kako od nas danas traži NVO-sektor, i sve što tako misli i dela, nas ne bi bilo. Računajte da su naša prošlost i naša budućnost – deo univerzalnog. „Bog je slobodu dao za čovjeka“ da izabere. Drugi će vas po tome ceniti.
Autor: Slobodan Reljić
Izvor: PEČAT
