Најтежи проблем Србије после КиМ

ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА – „Само нас Бог може спасти…“

После Косова и Метохије, мигранти су наш најкомплекснији и дугорочно најтежи проблем. И без обзира што има Орбана у суседству, наша држава је за тај проблем и слепа и глува

Изгледа да нико од нас није заборавио Боговађу! А има већ два месеца како се Србија суочила с видео-клипом од непун минут на коме се види како црнпурасти дечаци вичу на млађу жену и гурају јој под нос поњавче… Она их нешто пита с бесциљном збуњеношћу и запрепашћеног погледа… Њена драма траје пет секунди… секунд је додир њених усана на платно… а онда провала одушевљења као да је лопта на школској фудбалској утакмици ушла у мрежу… конфете, стиснуте песнице, урлање, бука…

Прво, јасно је да је жена – сазнали смо, има 34 године – нешто учинила због чега је гомила решила да је казни. Пресуда и казна гомиле је увек безусловна и људски понижавајућа. Онда су правници рекли да је руља младих људи „извршила кривична дела принуде, злостављања и мучења, повреде угледа због расне, верске, националне или друге припадности и уништења туђе ствари“. По полицијској интервенцији, то је учинило њих пет од стотинак. Ухапшено је „пет малолетних држављана Авганистана старости 15, 16 и 14 година“. (Зашто ли су за њих пет овако поређане године старости!?) Они су штићеници Центра за азил у Боговађи. Објекат је Комесаријат за избеглице закупио од Црвеног крста Београда 2011.

Бес малолетника произлази из њиховог верског хабитуса – они су муслимани које је повредило што је службеница Комесаријата, рекло би се из нехата, ваљда нагазила једну од простирки на којој они клече кад се моле – пет пута на дан. Тако смо стигли до суштине: није да не постоји у овом друштву случај да гомила младих малтретира особу која је задужена за одржавање реда групе (школе, на пример), нису нам непознати ни сукоби с групама других држављанстава (сукоби навијача, на пример), али ово је – верски сукоб. Да, и то је – ислам, од којег је страх на Западу „у моди“.

Мигрантски проблем

Запрепашћење је било велико, али реакција готово да није било. Држава је мучала, како то иначе ради од почетка „мигрантске кризе“. После Косова, мигранти су наш најкомплекснији и дугорочно најтежи проблем. И без обзира што има Орбана у суседству, наша држава је и слепа и глува. Јави се Канцеларија заштитника грађана, која је толико важна да је свима јасно да служи само да се пажња развуче а бес отупи. Сазнајемо да они имају Одељење за хитно поступање којем треба десет дана „како би прикупили информације о инциденту, утврдили разлоге због којих је до њега дошло, као и начине на које је организовано обезбеђење тог центра“. И? Па, ништа. Ваљда пишу неке извештаје.

Сама влада се више концентрише на уличне немире у Мјанмару (ову државу смо некад звали Бурма) него на мигранте. У почетку се с највишег места инсистирало да ми на мигранте гледамо као на избеглице. Али та врста наше лојалности према Европи ваљда је била смешна и Себастијану Курцу, чији чиновници тврде да постоје и тајни уговори српских власти о нашим специјалним обавезама, па се ретерирало. Кад мора да се о њима нешто каже, бар се зову нормалним именом.

Медији су и о Боговађи извештавали штуро. Наслови дужи од текстова. Два-три факта. Што се више концентришеш, мање знаш. И у свим медијима исто. Нема телевизије која ће послати камеру или новина које ће стрпати репортера у ауто па „на лице места“. Потпуна сагласност и провладиних и про-јунајтед-груп медија. Омерта! Бетонски стамен завет ћутања, према грађанима.

Улети понекад однекуд у „ТВ јављањима уживо“ побеснели грађанин, али водитељи су извежбани да кажу „добро, није то тема“. Опрезно се извештава и о проблемима с мигрантима у другим земљама. Проблем с кампом у околини Бихаћа вест је месецима, али наше медије не занима. Имамо ми важнија посла.

Интеграција муслимана

Земља чије је „стратешко опредељење Европска унија“ могла би бар да прати очајничке покушаје Запада да реши проблем који мигранти најављују. На пример, Французи доносе закон о борби против исламског екстремизма. Кад је у околини Париза 16. октобра прошле године наставнику историје и географије Самуелу Патију одрубљена глава, председник Француске се досетио да је „убијен јер је био оличење Републике“ а „исламисти желе да нам одузму будућност“.

Били су то само нови примери блештавих фраза на гомили која је вероватно већ виша од Ајфеловог торња, а као одговор на „талас џихадистичких напада од 2015. у којима је убијено више од 250 људи“. Пред верски фундаментализам мали Макрон је бацио заклетву „да се Француска никада неће одрећи просветитељских вредности“. Мора да се оним ИСИЛ-овим ратницима подигла коса на обријаним главама.

Свако друштво које мисли да ће му закони решити проблеме пред којим је оно немоћно, историјски је инфериорно. Не, нећемо улазити у расправу како у данашњем свету стоје просветитељске идеје, али ако погледате резултате напора Француске Републике у привођењу муслимана просветитељским вредностима видећете – крах.

Ево чињеница које се тичу стилова живота, а у чему је Запад био најутицајнији. Почетком 1990-их око 60 одсто муслимана у Француској је постило Рамазан, а 2000. их је између 67 и 71 одсто. Током 1990-их, 35 до 39 одсто муслимана рекло је да пије алкохол, то је пало на 32 одсто у 2011. и свега 22 одсто у 2016. Проценат муслиманских жена које носе мараме порастао је са 24 одсто у 2003. на 35 одсто у 2016. Можда је најчудније да је недавна анкета показала да су млади муслимани непријатељски настројенији према забрани секса пре брака него родитељи. „Жена треба да остане невина до брака“, каже 55 одсто муслимана старијих од 50 година, а 74 одсто њих од 18 до 24 године је таквог мишљења.

Фактор раздвајања у француским школама нису друштвене класе него етничка припадност: 37 одсто наставника каже да су се самоцензурисали да не вређају ученике, а 59 одсто каже да је у Француској секуларизам угрожен. Наравно, не од Римокатоличке цркве.

Питање Бога

У сукобу с исламом савремена „правна држава“ – која је производ оцвалог просветитељства и морално испражњених друштава – нема шансе. То је сукоб Божијег и људске умишљености да може да уреди све као Бог. Јави се с времена на Западу мисао, упозорење… „Само нас Бог може спасти“ рекао је у интервјуу Шпиглу у мају 1976. Мартин Хајдегер, један од највећих мислилаца XX века. А то значи да нам „преостаје једина могућност да се у мишљењу и питању припремимо за појаву Бога, или за одсутност Божију у нашој пропасти“.

И ми Срби смо у том надфилозофском пророчанству. Зато је залудно исцрпљивати се у бесу на момчиће из Авганистана, они јесу, како пишу изнервирани читаоци на интернету, „милитантни, примитивни. Признају само своју веру а да су остали за њих неверници“. Из своје драме – да, како је избројао УНИЦЕФ, „деца млађа од 18 година чине 40 одсто расељене популације у свету, односно чак 30 до 34 милиона од укупно 79,5 милиона расељених лица“ – „они нас презиру. Њих треба вратити одакле су дошли. Шта ће млади мушкарци без жена и деце у избеглиштву. И наша власт и Европа затварају очи пред подмуклим плановима ових муслимана“.

Али какви год су њихови планови, нас може спасити само наша снага – и ако смем да парафразирам Хајдегера, „могу да одговорим кратко, и можда неспретно, али након дугог размишљања“: полиција и закони „неће бити у стању да изврше било какву тренутну промену у тренутном стању света“. И, то важи не само за просветитељски утемељене државе, глобалистичке наддржавне и наднационалне структуре, и њихове техничке суперструктуре (интернет, медије, вештачку интелигенцију), „већ и за све чисто људске рефлексије и напоре. Само нас Бог може спасити“.

Да се Стефан Немања понашао како од нас данас тражи НВО-сектор, и све што тако мисли и дела, нас не би било. Рачунајте да су наша прошлост и наша будућност – део универзалног. „Бог је слободу дао за човјека“ да изабере. Други ће вас по томе ценити.

Аутор: Слободан Рељић

Извор: ПЕЧАТ

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!