Најстарији четнички споменик

Сви остали су подигнути у периоду после Првог светског рата, а овај шабачки траје још од периода док је четничка акција трајала (1903–1912)

Нема пуно споменика посве­ће­них јунацима који су учествовали у борбама против Турака и Бугара у Јужној Србији (Стара Србија – Косово и Македонија) са почетка 20. века. Ако изузме­мо споменик војводи Вуку на Топ­личином венцу у Београду и споменик изгинулим ратницима Великога рата и учесницима Топличког устанка у Прокупљу, остали су заиста ретки.

Четничка акција је незаслужено а свесно занемариван историјски период од наше званичне историогра­фије, само зато што су учесници тих борби себе називали четницима.

 Знају ови данашњи неокомуни­стички историчари да би ис­креним признањем херојства он­их старих герилаца морали доћи и до ових других који су њихов приро­дни наставак, само у измењеним историјским околностима.

Њихово тумачење се отприлике своди на просто правило: најбоље да све стрпамо у исти кош, и да све буде обавијено нејасноћама и неким велом тајне, из којег ћемо узимати само оно што нама одговара. Ако су четници и четничка традиција уистину у Србији рехабилитовани, зашто званична историја и политика о њима толико ћути?

Изворна четничка организација основана давне 1903. године, изнедрила је такве хероје и јунаке да би нам на њима позавидели, без лажне скромности, многи народи и многе државе, далеко веће од нас. Да су којим случајем постојали у време средњовековне српске др­жа­ве и српских витезова, они би били прави пример херојства и родољубља, шта значи живети и умирати за родну груду и отаџбину. И шта значи част. И колико вреди заклетва и дата реч. На њиховим делима могле би се васпитавати генерације, али они се готово и не спо­мињу.

Када би данас неког случајног пролазника у Шапцу зауставили и питали да ли ту негде у граду има неки споменик посвећен четницима, велика вероватноћа је да би сте добили одречан одговор. А он је ту, на неколико стотина метара од централног градског трга.

Споменик војводи Бранивоју Брани Јовановићу је најстарији четнички спо­меник у Србији! Сви остали су подигнути у периоду после Првог светског рата, а овај шабачки траје још од периода док је четничка акција трајала (1903–1912).

Чудна је судбина његова. За време комунистичког режима само је пуком срећом преживео и опстао до наших дана. Прилично запуштен, зарастао у жбуње, са неразговетним словима са којих се могло само уз напрезање прочитати текст исклесан у камену, у делу школског дворишта на који се није обраћала посебна пажња, таворио је и чекао да поново буде откривен и привуче пажњу на себе и људе  у чију част је и подигнут. Да су комунисти знали да је то четнички споменик срушили би га десет пута. Из заборава су га у првој половини деведесетих година прошлог века са почетком стварања политичких странака, отргли активисти Српске народне обнове и Равногорског покрета.

Споменик је из приватних средстава мало сређен. Поправљена су слова а шабачки равногорци су после 2000-те године залепили на споменик и слику вој­воде Бране Јовановића. Све од 1992. године па до данас један број Шапчана окупљених око Равногорског покрета у Шапцу, окупља се за Видовдан код четничког споменика. Издаје се парастос четничким јунацима и на тај начин обележава један од највећих српских празника. Узалудно позивамо наше градске оце да нам се придруже. Показујемо слепима и причамо глувима. Упућивали смо званичне позиве и писали разне дописе и образложења. Указивали на чињеницу да је тај споменик као такав бисер целога гра­да и да га не треба стављати у оквир иједне стра­нке или организације.

У једној монографији о историјским споменицима Шапца и околине од пре једно десет годи­на, географ мр. Љиљана Грчић, даје не­ко­лико кључних информација о прошлости овог спомен обележја.    Споменик војводи Бра­ни у Шапцу, подигнут је 1. септембра 1908. године на Баиру, крај тадашњег Марвеног трга, као први јавни споменик у граду. Данас се налази у дворишту Медицинске шко­ле или Зелене шко­ле, како је Шапчани интерно између себе на­зивају због боје зелене фасаде у коју је зграда окречена. Овај споменик је посвећен свим четницима изгинулим по Старој Србији и Ма­­кедонији од 1904. до 1907. године у борбама против Турака и Бугара, а назван је по њиховом вој­води. Споменик има форму обелиска који се сужава ка врху и поста­вљен је на степенасти пос­тамент. Висина му износи 3,50 м. Израђен је од радаљског мермера и ограђен ланчаном оградом коју под­ржавају камени стубови. На предњој страни споменика налази се слика војводе Бране а на бочној страни текст:

 ,,Преко гробова светих – Слобода ниче! Жртвама овако, храбро палим, Срби се диче! Слава Вам Брано, Богдане, Лазо и други јунаци! Ваша имена ће вечно сјати к’о сунца зраци.“

На споменику има уклесано око 30 имена четника палих у борбама у тих првих неколико година четничке гериле, од којих су десетак били четничке војводе. Ја ћу рећи пар речи само о двојици најпознатијих, Бранивоју Јовановићу и Богдану Југовићу Хајнцу. Додуше на споменику се помиње и Лазар Ку­јунџић, чувени четник чија је херојска смрт опевана у народној епској песми. Биографски подаци преу­зети су са Википедије.

Брана Јовановић, Војвода Брана је рођен у селу Кисиљеву на обали Сребрног је­зера, у Браничевском округу, 1883. године. Веома мало има података о овом човеку. По професији је био пешадијски поручник. Похађао је ги­мназију у Пожаревцу и Шапцу а Војну академију је завршио у Београду. Чим је добио официрски чин, пријавио се са неколико својих другова као добровољац у четнике и отишао да се бори против Турака у Македонију.    Био је веома храбар и истакао се у бици на Челопеку. По­сле ове битке крстарио је по кривопа­ланачком крају. Напунио је 22 го­дине кад је са групом својих четника 1905. године био опкољен у две куће у селу Петраљици код Куманова из које су пружали отпор знатно јачој турској јединици. Они су у селу заноћили али их је неко пријавио Турцима. Ујутро кад су хтели да крену даље, видели су да су опкољени са свих страна. Борба је трајала скоро цео дан. Турци су запалили кућу у којој су се налазили четници војводе Бране и Богдана, али се они нису предавали него су изгинули сви до једнога. Не­ки сељани који су кришом из далека гледали борбу су касније причали да је Брана на запрепашћење турског официра који је командовао јединицом Турака све време певао српске песме. Са песмом на уснама излетео је из куће пред турског старешину и почео пуцати ка њему. Пуцајући један у другог погинули су обојица. Војвода Богдан је погинуо међу првима а Брана међу задњима. Само је један борац неким чудом преживео. Сељани су сутрадан из рушевина кућа ископали тела погинулих четника и сахранили их близу Петраљичке цркве.

Бранивоје Јовановић је био млад официр са чином поручника и никад званично од четничке управе у Београду није добио чин војводе. Народ из краја у ком се борио га је прогласио четничким војводом због његове изузетне храбрости. На Петровдан 1923. армијски официри I и III армије открили су спо­меник војводама Хајнцу и Брани и њиховим четницима, на месту, где су јуначки пали. Њихова смрт дуго је опевана у народу. Између два рата био је популаран позоришни комад „Војвода Брана“ и често је игран у Јужној Србији, како се онда звала Македонија.   У Београду и Шапцу имају улице са његовим именом.

Богдан Југовић Хајнц, Војвода Богдан, пешадијски поручник и че­т­нички војвода (рођен у Ваљеву 1882. године а погинуо 30. маја 1905, у селу Петраљици код Кума­нова). Син Пољака, санитетског офи­цира, који је као емигрант на­шао уточиште у Србији, Хајнц је одмалена одгајан као прави српски ро­дољуб.  

Оставши рано без родитеља прешао је на школовање у Београд и по завршетку 6. разреда гимназије, ступио је у војну академију 1. септембра 1899, а 2. августа 1901. године постао је пешадијски потпоручник. Одличан официр, оду­шевљен родољуб и патриота, Хајнц никако није могао да прежали што га његови другови завереници, нису увели у заверу (Мајски преврат) од 29. маја 1903. године.

У пролеће 1905. Југовић је све своје имање опоруком одредио за циљеве четничке организације, изузимајући један легат од 3.000 динара једном своме другу, и онда је и сам пошао у рат. Јуначки је погинуо у већ поменутом догађају.

У Београду једна улица носи његово име али не и у родном граду Ваљеву.

Аутор: Драган Топаловић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!