Најгенијалнији српски министар правде
Није било образованијег од њега, а плашио се само, не Краља, него промаје!
Професор, боем, академик , картарош… Глигорије Гига Гершић спада у сам врх српске просвете и српских интелектуалаца. Писао је универзитетске књиге. Није аплаудирао политичарима, а да јесте “наплаћивао би само руке”, умео је да каже. Био је јединствен!
Глигорије Гига Гершић рођен је 1842. у Белој Цркви и родитељи су га од малих ногу научили да ради, учи и зарађује. Наредба му је била очев поглед. Био је најбољи ђак и као такав одлази да студира право у Бечу, а касније у Пешти. Био је бриљантан студент, једноставно – најбољи.
Са 24 године Гершић је већ професор Римског права на Високој школи која ће 1905. прерасти у београдски Универзитет.
Реч је била о једном о најколоритнијих ликова српске просвете, а Гершић је то остао све до данашњег дана. Зато и не чуди што је иза њега остало небројано много анегдота и прича.
Није се плашио ничега – осим промаје!
Као професор Глигорије Гершић је био познат по кашњењу, па му је директор давао лажни распоред где увек има први час и Гига би таман долазио на време – на други час. Држао је маестрална предавања, био је најомиљенији професор, мада је био строг на испитивању. Много је давао, много је тражио. Остало је забележено и то да се професор Гига ужасно плашио – промаје! Зато су, кад би он имао предавања, у целој школи сви прозори морали да буду затворени.
Ноћна птица (Глигорије Гершић)
Глигорије је био ноћобдија и волео је лепе жене. Био је боем, ноћи је проводио у кафанама, али је врло мало пио. Порок му је био картање. Волео је надмудривање, а био је превише уморан да би се бацио на шах. У хотелу „Гранд“ једном је засео у 22 часа и карте су летеле до 9 сати наредног јутра. Тада је од стола устао један од играча, неки младић и рекао да иде на испит.
– Код ког полажете – питао га је Гига.
– Код Вас – одговорио је младић.
– Седу ту и одговарај – узвратио је профессор и одмах почео да испитује.
Друштво се није разишло, а порочни студент био је нико други до Мијат Мијатовић, касније славни певач који је први снимио плочу са старим српским песмама.
Гига пред судом
Човек као што је био профессор Гершић морао се занимати и за политику. На почетку је био близак либералима, али је онда променио страну и био један од оснивача Радикалне странке. Због дугог језика Гига је био наоружан до зуба. Тако је, због учешћа у Тимочкој буни, а као радикал, стигао и до суда и то заједно са новинаром Пером Тодоровићем. Чак и из овог мрачног периода његовог живота остала је анегдота. Пера је млад оседео, па је бојио косу. У затвору тога нема, а блистави ум ступа на сцену.
– Видите какву сте страховладу завели, па вам је новинар за пар дана оседео као овца – повикао је.
Судија је Гигу одмах ослободио јер се бојао шта ће све да каже, а он му није дорастао.
Пуњене тиквице или ништа!
Иронично, након овога, Глигорије се зближио са краљем Миланом Обреновићем. Често су проводили сате у разговору, а монарх је знао да професору прича о државним пословима, ка ои проблемима које има са супругом, краљицом Наталијом, и сином Александром. Краљу се вероватно свидела свестраност коју је Гига имао, али и његова отвореност. Професор је говорио шест језика, био је изузетно образован, али и познат по томе што свакоме говорио истину у лице. Тако је постао лични саветник краља Милана и често са њим боравио у прелепом летњиковцу у Смедреву. Ипак, и близак власти, Гига није променио своју природу, Једном је тако одбио позив краља да остане на ручку, јер му је жена спремила омиљене пуњене тиквице. Краљ, шта ће, пошаље дворска кола код Гиге кући да донесу јело. Тек онда су заједно ручали.
Нушићев “ујак”
Гершић је међународно право имао у малом прсту и у неколико наврата крајем 19. века је био министар правде. Глигорије је био генијалац. А – умео је и да препозна генијалце. Када је допао затвора због песме “Два раба” Бранислав Нушић, будући славни српски писац, њему је послао писмо из затвора. Знајући да ће писмо бити прочитано Нушић је у њему Глигорија ословљавао као “ујака”. Преплашени управник је одмах пустио будућег славног комедиографа ужаснут могућношћу да у затвору држи сестрића министра правде.
Гига је одмах препознао генијалност младића и послао га је за конзула у Македонију, а онда и на Косово. До краја живота га је звао “сестрићу”.
Последњи дани
Глигорије Гершић је све до краја остао јединствена личност српске престонице – критичар свега што не ваља, бритког језика, сјајан саговорник и говорник. Забележено је да је сат времена пре сахране Стевана Сремца, јављено професору да неко треба да одржи говор. Велики писац је достојно отишао јер је Гершић одржао некролог о коме се дуго причало по београдској чаршији. У пензију је као члан Српске краљевске академије послат 1907. Иако су га сви поштовали, његов бритак, оштар језик многе је посекао. Краљу Петру је на питање кога треба сменити у влади рекао: „Много питате!“
Гига је пред вечни одлазак рекао да се изненадио када је сабрао кроз шта је све прошао! Представио се Господу 1918. пред само ослобођење Београда. По личној жељи у сандук су му ставили кутију цигарета и нови шпил карата.
Вероватно би нама данас рекао: “Оскудни смо у људима!“
Аутор текста: Добрица Јовичић, проф. Историје
Извор: Србија европска Краљевина
