Најбољи начин је контролисање маса на стадионима и у халама
Путујући циркус данас напушта град на Врбасу а с њим се завршава и седмодневни рат између Бањалуке и Сарајева. Завршен је први „Српска опен“, или данашњим речником речено, модерни Први српски устанак у коме нема ратника већ се играчи боре неким савременим оружјем у рукама. Медији су данима атмосферу дизали до усијања, створили су једну скоро ратну атмосферу, јер ето Бања Лука има некакав „опен“ а Сарајево га нема.
Што је криза у земљи већа то спортски догађаји морају да буду представљени агресивније и крававије. Оно што су ти медији наравно прећутали је то да се и тај „Српска опен“ у ствари играо под заставом БиХ. Велика су ово времена маркетинга и пропаганде, у свему па и у спорту. Људи у скупим оделима не само да користе спорт за свој политички маркетинг, већ га и злоупотребљавају за личну и партијску пропаганду. Тако су тенисере у Бањалуци дочекивали директори клиника и приватних предузећа, а у свечаним ложама седели су они који са спортом никакве везе немају.
Тај спорт је омиљено чедо капитализма, а то чедо је највише неговано у правно неуређеним земљама. Када група људи у скупим оделима одлучи да претвори ту земљу у своју колонију, најбољи начин је контролисање маса на стадионима и у халама. Полуписмени и корумпирани новинарски кланови им помажу, они праве спектакл и распирују безумну навијачку еуфорију. „Спорт је најбољи амбасадор“, ова изрека је овде јаснија, јер се од тренутне националне еуфорије која се данас завршава није постигло ама баш ништа. Многи из свечаних ложа ни правила тог спорта не знају али знају ударити селфи за Фејсбук. Све улазнице су плануле у рекордном року али су организатори касније неке делили бесплатно када су видели да су само поједини мечеви у фокусу.
Масе треба убедити да недостатак својих успеха и неуспеха своје земље, надокнаде гледањем мечева, навијањем, дизањем заставе и 3 прста, јер енергија мора да се троши на нешто како се рецимо не би испољила у неком политичком протесту. Треба се стећи осећај да су и те масе важни точкићи у том погонском строју, у чијој целини једва да имају значај, јер када се меч заврши на њих више нико не обраћа пажњу па чак ни тај неко за кога су навијали. Колосеум за овај путујући циркус у Бањалуци је никао за само пар месеци, што је заиста импресивно. Модерни гоничи робова радили су пуном паром, а они су и сами под ударом бича капитала па су морали да пожуре ако желе да остану у игри.
Злоупотреба спорта и игре у с размери је с тим да се брзо изграде хале које морају да задовоље растуће потребе гледалаца. Политичком естаблишменту није проблем да у кооперацији са појединим играчима уложи и милионе евра да што више људи доведе у ове колосеуме а у томе им помажу новинари плаћеници који даноноћно раде како би се увећао круг гледалаца.
Данас је спорт стекао такав друштвени значај и постао толико комплексна појава да се расправа о њему углавном своди на препирке. Прошло је век и по од оснивања прве Међународне спортске организације где је спорт окарактерисан као непрофитни, невладин, неполитички, неверски и нерасни сегмент живота. Посматрајући данас сав тај новац у спорту, политичку пропаганду, расизам и „спортисте“ који су роба са којом се тргује, разумљив је тај обрачун с мишљу. Гледајући сва та унакажена тела спортиста, човек мора да се запита која је цена тих достигнућа и који је њихов прави смисао. Да би се задржала атрактивност и пажња стално мора да се измишља нешто ново, увек се мора градити да би се обезбедили ТВ преноси, спонзорски уговори а успут и опрао новац у изградњи колосеума за борбу гладијатора. У тој борби и поједини играчи имају свој део колача а њихов изгубљен меч је само део добро обављеног посла и зарађено још једно милионче. Само одабрани зарађују а обични смртници троше, тако је савремени колосеум никао крај дечијег игралишта па од почетка „опена“, и деца за улаз на своје игралиште плаћају 5 КМ с тим да унутра не могу унети храну и пиће, чак ни играчке. Родитељи храну и пиће деци могу купити у познатом импровизованом бањалучком ресторану где две флашице воде коштају 8, а два сендвича 25 КМ. Иронија је да док градоначелник Прњавора из свечане ложе прати тениске мечеве у Бањалуци, у ствари седи на камену који долази из каменолома са територије његове општине а ударен је у темеље овог здања.
Камиони фирме МГ Минд, које МУП РС иначе нема право да зауставља, разорили су локалне путеве како би путујући циркус почео на време. Хаос и уништење који су настали због градње савремених гладијаторских арена толико су озбиљни да због оштећења путева поједини аутобуски превозници одбијају да долазе по децу која сутра требају у школу.
А док се у центру града одржавао „Српска опен“ у околиним местима доживотну лиценцу је добио „Рупен опен.“ Масе још тугују због пораза свог идола док им ти идоли већ увелико уживају. Али масе су се бар утешиле јер су учествовали у спортском спектаклу, а та драматичност, бљештава светлост рефлектора, шљокице и шарениш све је то мамац који треба да извуче човека из свакодневног сивила и неимаштине и убеди га како и он учествује у нечему великом, незаборавном, историјском… Режирање оваквог спектакла је средство за потчињавање радника и стандардни је механизам за навлачење публике као забављачког робља. Још већа иронија је то што се људи који раде за 5.000 евра годишње, нервирају због полуписмених пребацивача лоптице који зарађују стотине хиљада евра месечно а само играчи који су у Бањалуци изгубили меч у првом колу и одмах отишли кући, добили су по 6.000 евра.
Док је Бањалука плакала због пораза свог идола, Градишка се радовала. Он је јуче требао посетити Градишку у оквиру манифестације „Сви смо ми дио вас“, за помоћ недовољно развијеним лицима а долазак у Градишку је потврдило 2.000 малишана из свих градова Републике Српске. Ти малишани јуче су са балонима и слаткишима чекали свог идола, коме се чак и Хеликоптерски сервис Републике Српске ставио на располагање да га одвезе у Градишку и врати. Он је ипак имао друге планове па је овај скуп прошао без њега.
Најпознатији српски пребацивач жуте лоптице преко мрежице, након „Српска опена“ одмах је отишао на „Федерација опен.“ Док су га деца жељно чекала он је у Јајцу пловио Пливским језером и са локалним рибаром Исметом дегустирао свежу пастрмку са роштиља. Свако има право да са својим новцем и слободним временом ради шта хоће, али његов долазак у Градишку је потврђен још пре месец дана. Нису само Срби овде загризли као сомови на бућкалицу, родитељи су болесну децу довозили и из Дубровника, Загреба, Сарајева, Мостара, Тузле… Овај „безвезни“ јединствени скуп у Градишци где се окупља највећи број деце са проблемима у развоју није био у центру његове пажње. Али зато је у хотелу „Босна“ у Бањалуци присуствовао једном кориснијем предавању где је „др“ Семир ОсманЛагић причао о енергетским тајнама које крију древне цивилизације.
Ово је реалан след догађаја јер кловнови у путујућем циркусу увек раде заједно. Он у Градишку вероватно више никад не би ни дошао док ће са босанским Индијана Џонсом поново медитирати на „пирамидама“ у Високом крај магичног камена која имају енергију да их лансира у звезде. Ударачи жуте лоптице преко мрежице су најпривилегованији и најразмаженији „спортисти“ на свету. Не постоји спорт у коме има толико помагача на све стране, сакупљача лоптица, носача пешкира, сокова, воде и воћа, држача кишобрана и сунцобрана, маса судија који сатима буље у једну те исту тачку, огромни тимови окупљени око тениских звезда, велике зараде… Остављање болесне деце на цедилу је само врх њиховог леденог брега и одсуства осећаја. Једном је све то морало да пукне а мени је жао што је то било баш у Бањалуци. Можда и боље јер Бањалука не воли тенис, то показује и данашњи финални меч који се играо пред пуним трибинама. Овде људи не воле тенис, они воле само финале и првог међу једнакима, а и њега воле само зато што је први, да је 51. ни њега не би волели а сутра кад се више не буде бавио пребацивањем жуте лоптице преко мрежице, заборавиће и њега. Онда ће медији који су агенти ове мафијашке индустрије забаве, створити им неког новог идола. А омладина ће након сваког њиховог меча постајати све јефтинија радна снага Европе.
Путујући циркус данас одлази из Бањалуке. Нама остаје да навијамо, али сад да навијамо да се и мост у Чесми направи у овако рекордном року…Зашто ми се чини да неће…
Аутор: Деки РС
