Наивни Срби створили монтрума под називом Хрватска
Хрватска је једина држава на свету која има облик потковице, што значи да је вештачки кована како би газила тело српског народа. Насилно развучена попут жвакаће гуме јадранском обалом до Бококоторског залива како Срби не би смели ни провирити до мора.
Земља створена да ради на уништењу српског народа, увежбана да преживелим Србима мења националну суштину, духовно биће и генетику са циљем да за 50 година потпуно нестану.
На данашњи дан 1992. године Ватикан је признао Хрватску као независну државу а идеја о стварању Хрватске у данашњим границама, сеже годинама уназад. Целу ову причу до данашњег дана гурају велике светске ковачије кроз издајнике српског рода. Хрватска је у 18. веку обухватала четвртину данашње територије Хрватске, простор Горског Котара, Лике, Кордуна и мали дио Баније, тачније територију од Сења до Карловца. До 1750. године, Загреб, Вараждин и Сисак били су дио Славоније. Према извештају Царске статистичке комисије из Беча, у њој стоји да Срба у Славонији и Далмацији у то доба има 1,5 милиона а Срби у Далмацији чине 90% становништва. Пропагандом и католичењем Срби до данашњег дана постепено постају Хрвати. Уз то су им временом наметнути епитети као што је „Славонац” што је послужило као постепено превођење Срба у Хрвате.
Средином 19. века Бечки двор спаја области Хрватску и Славонију док Далмација за њих саме има велики значај као излаз на море и њу им још не дају. Том плану се постепено додаје област западне Херцеговине која је тад била у потпуности српска, о чему говори и Мостарска бискупија која се оснива тек 1881. године.
Пролећа 1903. године убијен је краљ Александар Обреновић а на чело Србије долази династија Карађорђевића док политички врх заседају радикали. Од овог тренутка Срби постају батина за спровођење плана велике Хрватске а развој хрватства као антисрпског пројекта почиње да јача више него икад. Одмах сљедеће године потписује се Задарска а затим и Ријечка декларација према којој се Далмација уједињује са покрајинама Хрватска и Славонија. Све те декларације потписивали су „српски“ заступници међу којима углавном Срба и није било.
Године 1914. десило се нешто незабиљежено, не само у српској, већ и у светској историји.
Хрвати на Јадру и Дрини кољу Србе и запјењено јуришају на Србију, све у редовима Вражје дивизије под командом човека кога ће поједини Срби славити до данашњег дана.
Само 3 месеца после силних покоља, српска политичка вртешка на челу са Николом Пашићем ставља потпис на Нишку декларацију. Према њој, после рата чији крај није био ни на видику, а исти ће однети 1,3 милиона српских живота, Срби треба да се уједине у заједничку државу са тим истим Хрватима који их кољу. Све се то дешавало у току Колубарске битке пред коју је политичка елита српском војнику предлагала да певају „Лепа наша и Ој Хрватско још поживи.“ Како би запјењеним непријатељима с друге стране о’ладили главе и припремили их за братство и јединство.
Заиста невероватно, али не треба се томе чудити ако знамо да су ти људи само десетак година раније масакрирали краља и краљицу Обреновић. И то симболично, на исти дан, када је 35 година раније на Кошутњаку убијен кнез Михаило Обреновић.
Како потписници, тако и преговарачи у српско име никад нису били Срби, а главни преговарач „српског” одбора из 1916. године који у Лондону договара уједињење Срба и Хрвата је Франо Супило. Усташа и србомрзац који је након што су Срби победили на изборима у Дубровнику 1890. године, покренуо свој лист „Црвена Хрватска” позивајући на линч свега што има префикс српски. Уједињење у Краљевину СХС 1918. године у преводу је значило нестанак две српске Краљевине, Србије и Црне Горе. Ово уједињење се могло провести само кроз ратно стање, у ситуацији која није ратна, за овкаво нешто би морао гласати српски народ, овако су то одрадили странци кроз политичко кукавичје јаје.
Овде није план био уништити само Србију и Црну Гору, већ што више Срба претворити у Југословене, а касније у Хрвате. Иако ниједан Србин тога доба никад није ни чуо за реч југословен. Мало је људи тога доба чуло и за Словенце и питало се какве они уопште везе имају са Србима. Убацивање тзв. Словенаца у игру био је трик којим су Срби требали постати мањина у властитој земљи.
Са губитком две Краљевине, Србије и Црне Горе у којима су Срби чинили преко 95% становништва, изгубљен је језик, ћирилица и сам идентитет. Земља победница Великог рата нашла се у непознатој Краљевини у којој су православци пали испод 46% укупног становништва. Католици који су их клали овде су их скоро достигли са 40%, навирући поисламљени Срби достигли су већ 10% а остали су бауљали у оних пар процената.
Србима је овде узет и суверенитет који је као врућ кромпир пребачен у руке Хрвата и Словенаца. Тзв. хрвати у то време не само да су били на страни пораженог, већ су били на страни пораженог који се распао ратујући са победником а то је Србија.
У крви је нестало Аустроугарско царство али је покрајина Хрватска-Славонија, тј. зачетак пројекта велике Хрватске, највише негован управо у Краљевини Југославији. Хрвати, вечити коњушари под аустријском круном, овде први пут на јасле добијају мрвицу суверинитета, и то из српске руке. Од тренутка стварања Краљевине СХС, Хрвати самостално могу одлучивати како ће тај суверенитет искористити. Покрајина хабсбуршког царства Хрватска-Славонија ће 1929. године постати Савска бановина, у идентичним границама. Она је обухватала чак и неке делове данашње Србије а сепарација земље на бановине био је план увођења новог Устава по коме су Срби, Хрвати и Словенци требали нестати а настати једна и једина нација, Југословени.
Забрана пописа по етничком изражавању, и увођење пописа само по верском, кроз Пашића и екипу било је само дисање политике хабсбуршког двора. Они су се увек држали увертире да подела мора ићи линијом верског а не етничког раздвајања. Западна Херцеговина у ово време је већ поприлично покатоличена и она се сад додаје Далмацији те настаје Приморска бановина. Најсмешнија ствар до данашњег дана је прича да су бановине створене без етничког критеријума већ су ето стваране по рекама. Сасвим случајно оне су исте као аустроугарске покрајине само са појачаним католичким живљем. Уставне реформе и дељења на бановине предводи усташа Јосип Смодлака, касније истакнути члан АВНОЈ-а који је на тај начин само завршио цели процес стварања Хрватске који су започели Енглези, Бечки двор и Ватикан. Процес који ће и оног поменутог јуришника Вражје дивизије довести у Србију да преко 3 деценије кроји судбину Србима.
Пројекат стварања велике Хрватске заокружен је 1939. године у Краљевини Југославији када је створена Бановина Хрватска и припојен јој део обале све до Херцег Новог. Срби су тад Хрватима дали оно што им није хтео дати ни сам Бечки двор. Онда, априла 1941. године на тим територијама настаје пакао, злогласна НДХ-а. Довољно је поменути прве логоре на свету за децу, херцеговачке јаме безданице и скривен број убијених људи у логору Јасеновац а он износи преко 1,4 милиона само Срба.
„Домовински рат” деведесетих година Хрватима је испунио вишегодишњи сан, Србе су тамањивали оружјем које су им продавали српски „савезници.” Успут, са територије коју су им поклонили Срби, протерали су 600.000 тих истих Срба.
Данас је довољно прочитати хрватски Устав и то само његову прву главу и све ће бити јасно. У њој се признаје да је за извор хрватске државности заслужна Краљевина Југославија.
Да није било Срба, Хрватска би данас била онолика колико човеку поглед допире са торња загребачке катедрале…
Аутор: Деки РС
