Нацистички коријени еврофанатизма
Док се „наши лидерчићи“ одушевљавају енциклопедијским знањем о Веберовој филозофији, „Протестантска етика и дух капитализма“, ЕУ се наставља развијати на принципима нацизма, доказују у својој књизи, „ЕУ: Истина о Четвртој рајху – Како је Хитлер побједник Другог свјетског рата“, аутори Daniel J Beddowes-а и Falvio Cipollini-а. Читајући књигу, и мени неуком постаје све јасније да је самим оснивањем ЕУ, идеја нацизма, ипак, побиједила у Европи.
Због неупућености или злурадости, чак и „велики Срби“ често „издижу“ нацизам изнад социјализма. Они мање радикални, стављају у исту раван двије супростављене идеологије, нацизам и социјализам; идеологије, са само једним заједничким именитељем – тоталитаризам. Ради научне истине, прокоментарисаћемо ту германофилску „истину“.
Еврофанатизам и нацистичка идеологија?
Једна од три радикалне идеологије које су се после Првог свјетског рата појавиле у Европи, био је Хитлеров нацизам. „Старији брат“ нацизма – фашизам, први пут се појавио у Италији током Првог свјетског рата, а идеолог му је био Бенито Мусолини. Мусолинијев фашизам је одбацио начела социјалне правде и демократију у корист ауторитарне политике и капитализма. Фашизмом, као и нацизмом, доминирао је један лидер. Совјетски социјализам, љевичарска идеологија са елементима тоталитаризма, настао је 1917. године, после Октобарске револуције у Русији.
Иако је нацизам имао неке сличности са друге двије поменуте идеологије, највише са фашизмом – био је то изразито национални феномен, изведен из традиције, идеја, догађаја и околности које су специфичне само за Њемачку. Нацистичку идеологију су развили екстремни њемачки националисти, чији је једини интерес била Немачка и народи њемачког говорног подручја – становништво будуће Велике Њемачке. Главни циљ нациста била је обнова и јачање њемачке економске и војне надмоћи – владање Европом.
Постојала су само два темељна документа нацистичке идеологије, Програм од 25 тачака (1920) и Хитлеров аутобиографија – Меин Кампф (1924). Међутим, ниједан од ова два документа нису били уставне природе, нити су садржавали детаље и специфичности о томе како нацистичке идеје треба да функционише у пракси.
Као диктатор, Хитлер је интерпретирао или поново измишљао нове идеје по свом нахођењу. Упркос флуидности теорије нацизма, он се ипак држао неких основних начела, која се нису мијењала: ауторитарност (одлуке доноси лидер са апсолутном влашћу), тоталитаризам (власт мора имати овлашћење у контроли штампе и синдиката; ограничава грађанске слободе и слободе уопште; управља образовањем и кориштење пропаганде)…
Национализам (нацисти нису бринули за међународне односе, осим што је била непосредна корист за њемачке интересе), милитаризам (Хитлер је сматрао војну силу од суштинског значаја за ширење њемачке државе), експанзионизам (Хитлер је сматрао да нацизам треба да створи животни простор за потребе Велике Њемачке)…
‘Трећи пут’ (нацизам и фашизмом су себе видјели као „трећи пут“, алтернатива демократији и социјализму), економски суверенитет (нацисти су вјеровали да је улога државе да води економију, диктира шта треба урадити, распоређује средстава и управља радом, традиционалне вриједности (Хитлер је често говорио о заштити традиционалних њемачких вриједности, укључујући хришћанство и везаност њемачког човјека за земљу)…
расизам (нацисти су сматрали Аријевце – расом с нордијским антигеном, плаве косе и очију – господаром Европе), народна заједница-olksgemeinschaft (принцип је био да сви Нијемци треба да су сложни; раде заједно, како би се смањиле класне разлике, богатства и животни стандард; али, овај дио програма је био супротан интересима богатих нациста и није никад уведен у праксу).
Све је исто, само њега нема
Историчари кажу да су језичке конструкције, као што су „Европска унија“, „Европска економска заједница“ и „Европска конфедерација“, које пуне странице европских медија, први пут објављени у документима Трећег рајха, као званични циљеви државне политике.
Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров је изразио жаљење што већина земаља ЕУ одбија да на Генералној скупштини ОУН одобри резолуцију о осуди јачања нацизма и СС јединица.
Тек у деценији након стварања ЕУ, 1993. свјетски угледни коментатори су почели изражавати озбиљну забринутост, да се ЕУ приближава „Хитлеровој жељи успостављања једног политичког ентитета у цијелој Европи“. Данас, Ангела Меркел се сматра најмоћнијим политичарем у ЕУ, а њемачка економска доминација еврозоном, даје додатну потврду већ добро разрађене теорије о ЕУ, као некој врсти унапријеђене верзије о вјековним њемачким плановима контроле европског континента. Гласине да је ЕУ на неки начин реализација нацистичког плана за Европу, све су више постојане.
Демократија ЕУ? Структура одлучивања у Европској унији је компликована и нема механизма одлучивања који би требало да посједују највиши лидери ЕУ, одговорни државама које представљају. Европски парламент, једина демократска институција у Унији, има само савјетодавни карактер и стога не утиче на законодавство. У ствари, све полуге одлучивања за политику ЕУ и политику европских интеграција су у рукама само уског круга моћника. Поред тога, овакав начин функционисања ЕУ је од самог почетка послијератног процеса европских интеграција.
Непосредно прије британског референдума о ЕУ, британски медији су чак открили важну чињеницу о прошлости ЕУ, која објашњава много о својој садашњости: процес интеграције у ЕУ, од самог почетка, је била координиран од стране ЦИА, с циљем стварања антируског геополитичког блока на њеној западној граници.
Међутим, ЦИА није градила ЕУ од нуле. Најважније смјернице су узете од нациста. Гледано са геополитичке тачке гледишта, Трећи Рајх, са својим окупираним земљама Европе и сателитским државама, је представљао верзију „Уједињене Европе.“ Многа нацистичка достигнућа су касније коришћена и од стране Американаца, који су одређивали агресивни, антинационални и антируски карактер данашње ЕУ.
До 1941., нацисти су контролисали Европу, злоупотребљавајући фразу, „од Атлантика до Урала“. У то вријеме, развијено је низ пројеката за реорганизацију Европе под нацистичком контролом. План „Европска конфедерација“, је типичан пример сачињен 1943. године, под руководством министара иностраних послова Рибентропа.
Како John Laughland, један од упорних заговорника аргумената нацистичке ЕУ, описује: нацистичка политика је говорила о „заједничкој судбини европских народа“ у циљу, „како би се осигурало да никад не буде ратова међу њима“, и заговарала, „трговину засновану на принципу европских повлаштених, према неповлаштеним – неевропским земљама“. Овакав Laughland-ов опис јасно подсјећа на фразе које се често чују из Брисела и држава, његових марионета.
Дакле, нема сумње да постоје чврсте везе нацистичких планова за ондашњу Европу и начина како функционише, како се води политика и управља савременом ЕУ. После Другог свјетског рата, један од главних планера „Уједињене Европе“, био је официр СС, Александар Долезалек; официр који је водио СС одјељење посебно направљено за ту намјену. Такође, Долезалек је радио и за специјалне службе Западне Немачке и САД, под именом Александар Бомхоф, руководећи пријекатом, „Све-европски образовни пројекат“.
Меморандум Министарства иностраних послова Њемачке, од 9. септембра, 1943. открива структуру будуће европске конфедерације. Предложена структура не разликује се битно од садашње структуре ЕУ. Економска питања треба да буду регулисана од стране Европског економског савјета, а планирано је било да се створи Европска монетарна унија (данас, евро), и Европска централна банка. Све ове идеје су касније примијењене у Европској унији, разликујући се само због америчког либералног формата.
Након рата, Долезалек-ови радови на европским интеграцијама су детаљно проучавали водећи теоретичари у овој области. Очито је да је Долезалек-ов рад имао утицај и на говор Винстона Черчила у Цириху 1946. године. Тада је бивши британски премијер позивао Европу да гради Сједињене Европске Државе. Неки аспекти Шуманове декларације, која је почела историју савремене Европске уније, посебно у погледу пројекта интеграције, као средства за обезбеђивање трајног мира у Европи, могу се наћи у ранијим Долезалек-овим плановима.
Такође, њемачки историчари су у више наврата објавили нацистичка докумената који садрже планове за европске интеграције. Збирка докумената Gerhardt Haas-а и Wolfgang Schumann-а је објављена 1972. године у Источном Берлину, под називом The Anatomy of Aggression (Анатомија агресије) – збирка докумената који се односе на војне циљеве њемачког империјализма. Ова књига првенствено наводи доказе о великим плановима за економску интеграцију окупиране Европе. Сви ти планови су створени у Министарствима економије и спољних послова.
Још једана збирка докумената, Europe and the Third Reich (Европа и Трећи рајх) од Вернер Неулен-а, говори о односима Трећег рајха и процеса европских интеграција, а објављена је у Западној Њемачкој (Минхен 1987. године). Ханс је посебну пажњу посветио политичким плановима нацистичког руководства, с намјером да уједини Европу. Године 1985. Мајкл Залевски је објавио прву књигу докумената о историји европских интеграција, под називом, Plans for a Continental European Union – 1939-1945 (Планови за континенталну Европску унију. О којој врсти интеграције је ријеч, није тешко схватити.
Сумирајући неколико горе наведених доказа о нацистичким коријенима настанка ЕУ – о „нацистичком европском путу“, некад и сад, није тешко доћи до закључка: шта то значи за државе такозване транзиције, укључујући и државе бивше Југославије? Неке од тих кифла државица су поново ушле у своје старо нацистичко друштво; док су друге, Србија, Црна Гора, Македонија и дио БиХ – Република Српска, на потпуно погрешном путу – „нацистичком европском путу“, непосредно се сврставајући у Силу осовине, а против Русије. То што је нацизам традиционално непријатељ свих православних Словена, додатно га чини паклом за све њих.
Аутор: Миленко Вишњић, Српски културни клуб
Извор: srbijadanas.net
