Национални програм – да или не
Недавно се овом потписнику дало да напише и обзнани покоји ред о Србској Земљи, србском националном питању и програму, а није на одмет знати да се и неки Срби на страни (како се то звучније каже: у дијаспори), врло интересују за исте те теме.
Па се тако и могло десити да 13. новембра 2020. године, у рану зору, из Теслине Научне Фондације са седиштем у Филаделфији/САД, стигне порука да је “тим, кога чине социолози, психолози и стручњаци за комуникацију предложио питања… која се тичу очувања српског националног интереса… (чији је) крајњи џиљ стварање платформе за предлог Националног програма свих Срба света како бисмо покушали да направимо што бољу сарадњу матице и дијаспоре, а самим тим помогли нашој матици на најбољи начин”.
Немало зачуђен откуд његово име у беломе свету – ни мање ни више но у кругу Теслиних визија -, овај потписник срочио је следећи текстић (са неким тезама истоветним или сличним онима које су садржане у текстовима поменутим у почетном пасусу) и наредне вечери послао “наручиоцу”, на адресу еслиннародЖгмаил.цом; учинио је то више из захвалности за пажњу, но из помисли да тиме доприноси поставаљеном циљу.
Истински или реда ради забринути Срби питају се понекад да ли постоји србски национални програм, ако постоји – ко га је, када, по чијој наруџби и у чијем интересу писао, шта у томе програму пише… Они сумњичавији, опет, верују да такав програм и не постоји, па нагађају није ли то због тога што нема ко да га напише или, можда, задужени писац не зна шта би у замишљени програм требало стрпати и са којим циљем. Такву недоумицу оправдавају предобро познатом чињеницом да сваки Србин боље и више од других својих саплеменика зна не само смисао србскога живљења, већ и шта треба у некој ближој или даљој будућности чинити за “остале”.
За сваки случај, истакнуто је уверење да национални програм мора бити формулисан кратко и јасно, да у те послове не треба укључивати много личности, те да појединости садржане у њему не треба представљати јавности као национални програм; о њима треба говорити само као о србском националном интересу.
У наставку, набацане су неке од теза које се чине прикладним за одговор на уопштено постављена питања.
***
Мада су Срби у свој национални грб уписали слова која се тумаче као вапај за националном слогом, чини се да у србском друштву одавно није било толико супротстављених ставова о најразличитијим питањима, не само од виталног значаја за његову судбину. Разуме се, Срби одувек расправљају о својој слози, али они то обично чине у великим националним неприликама заборављајући на све претходне сличне расправе и на све разлоге који их поново уводе у једну тако озбиљну причу.
Славни Кикерон рекао је пре коју хиљаду година да човек који не памти даље од свога рођења, осуђен је да вечито буде дете. По прилици, ова се изрека понајвише односи на Србе, једнако као што може бити да су они, због сопствене заборавности, упућени да увек изнова траже излаз из неке невоље која их не сналази пви пут у животу. Нико као Срби не води себе у безизлаз да би се после тога покушао извући из тога. Све своје жртве у тражењу спаса Срби сматрају својим првим, јединим али и највећим које је србски народ у својој историји доживео.
По свему, Срби су чудан народ. Оно што знају они, знају и њихови непријатељи. Ако је слога врховни србски култ, исту ту слогу србски непријатељи “душебрижнички” користе да, забијањем клинова у србско национално ткиво, у парампарчад раздробе њихову личну и колективну свест о припадању Србству. Тако је, на пример, током Другог светског рата србским непријатељима успело да идеју о србској слози преобрате у паролу о братству и јединству. Срби су на ту измену натрчали неконтролисано, а током наредних педесетак година стваран је лажни култ јединства који је, показало се у исто време, важио само за Србе и ни за кога више. Из такве култне лабораторије проистекли су отуђени Срби, расрбљени Срби, раздвојени Срби, Срби без памћења, заборављени Срби, одбачени Срби, Срби с извињењем, Срби из потаје, они други Срби. Очигледно је да је тој и таквој политици једини и искљ учиви циљ био да, ако се то икако могне, од Србства не остане ни жив Србин, чак ни сећање на његов национални дух.
Данас се многи Срби, већина Срба, скоро сви Срби, можда и сви Срби, препиру тражећи узрочник тим поделама. Многи налазе да су све данашње србске поделе зачете деловањем комунистичке идеологије. Али, макар колико се то чинило неспорним, врло је тешко установити шта ко подразумева под комунизмом и бољшевизмом. Много се времена и снаге троши на дефинисање та два појма. А, у ствари, било би једноставније, и ефикасније, и корисније за србски народ да се прекине трагање за тим дефиницијама, за комунизмом и бољшевизмом самима по себи, а да се све жртве владајућег култа везаног за “зеницу ока” коначно и неопозиво врате на свој источник – на Србство.
Утолико пре што је црквени раскол из 1054. године (подела на римокатоличку јерес и православце) одлучујуће утицао на судбину и србске државе и србскога народа, тако да је Ватикан користећи угарску војну силу, од краја 12. до почетка 15. века “успео” да организује петнаестак крсташких ратова против православних Срба у Славонији, Босни и Далмацији, а све са циљем да их римокатолицизује и “укине” као творце изворне људске цивилизације.
И што је “Комунистички манифест” постао упутство за уништење Срба (и Руса), које је Карл Маркс нешто касније сместио у “мисао” да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”.
Не може се започети рад на србској националној обнови без стварања националне слоге. А кад би се то успешно остварило, кад би србски народ постао свестан свог националног, или биолошког, или историјског положаја, било би већ то довољно да кажемо да ће србски источници, као вал, запљуснути европску и светску цивилизацију својим непресушним и неуништивим духом историјског народа.
***
Много је разлога који улазе у основ међусрбских сукоба, много је појава које разједају србску националну душу и које уносе немир у сваког појединца, у сваку србску породицу, у србско друштво. Не усуђујем се да кажем који би од тих разлога био најпогубнији, али ту свакао спада и нетолерантност. Верни свом убеђењу да о свакој ствари, макар она била и из највише научне, политичке или војне сфере, морају све знати, и сматрајући да је њихов лични став једини исправан и, као такав, малтене обавезујући за све друге, сви појединачни Срби такве ставове истурају у први план као једино објективне и прихватљиве. Овакви лични ставови јављају се као непремостива препрека у комуникацији са другима јер они, пре свега, делују као негација ставова других. Туђа логика или туђе вредности ниподаштавају се, а лажна објективност сваког таквог појединца претвара се у своју супротност.
У жељи, дакле, да се лични ставови прогласе једино објективним, многи догађаји тумаче се анационално или антинационално, при чему ти и такви ставови нужно добијају сва антисрбска обележја. Према томе, и међу појединцима, једнако као и међу већим групама, овакви ставови изазивају велике поделе, раздоре или расколе. Недовољно толерантан приступ расправама, односно недовољна толерантност према ставовима других, изазива смутње које постају чврста основица и за национални раскол.
***
Ставови на основу којих се ствара наводни србски космополитизам, макар колико деловали пријемчиво и као препорука за улаз у западну цивилизацију и макар колико били засновани на лажима, по свему су (и јесу пре свега) анационални. Срби занемарују чињеницу да су се и Италијани и Немци у другој половини 19. века уједињавали на националној основи. Знамо да су Срби током претходних двеју Југославија ипак живели раздвојени у разним државама, али сада, поштапајући се на разлоге лажног космополитизма, србском народу негира се и право да се и он у одређеном тренутку уједини. На тај начин, по логици ствари, сви ставови србског демократског “мишљења” према националној ствари, које углавном, на нашу несрећу, заступају србски интелектуалци, постају обојени изразито антисрбски.
***
Још је др Арчибалд Рајс, велики пријатељ србског народа, упозоравао на опасности од онога слоја који се у Србији, с великим страхопоштовањем, зове интелигенција, а који, опет, себе сматра надмоћним у односу на оне који не располажу универзитетском дипломом; односило се то, пре свега, на оне “интелектуалце” који су студирали у иностранству и који су “у своју земљу донели углавном оно лоше из… земаља које су походили”. Јер, заправо, “истинска интелигенција је природан дар и проистиче и из духа и из срца. Обични сељак може да буде сто пута интелигентнији од универзитетског професора са пола туцета диплома… Интелигенција је постојала све гордија и код ње су се све више губила она лепа својства српског народа. Пре великог рата… још није била заразила омладину, па је чак и универзитетска омладина, будући чланови ‘интелигенције’, још била родољубива… Надувана ‘интелигенција’ се током рата истицала кукавичлуком, а, што је још горе, неки интелектуалци су искористили недаће свог народа за лично богаћење… Издавали су се за представнике просвећене Србије… Захваљујући пажњи и почастима којима су је обасипали а које су биле намењене храбрим браниоцима Србије… постала је још много гордија, надувенија и завидљивија него пре рата… Пошто је воде ниска осећања, ‘интелигенција’ клечи пред новцем… Част је непозната вредност на берзи ‘интелигенције’… Многи припадници ‘интелигенције’ би хладно жртвовали слободу, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од користи. Као и сва неморална бића, и интелигенција се диви сили, чак и када се највише злоупотребљава… Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености” .
Тако је Човек говорио пре скоро сто година, а интелектуалци у Србији новијег времена, оличени у наводно србској академији наука и уметности, бројним универзитетима по Србији и најразличнијим културним установама свих нивоа и задужења, својски су се трудили да своје деловање заснују на побројаним особинама. Тако је, примера ради, почетком јуна 1992. године, Универзитет у Београду то своје “интелигентно” расположење изразио једном декларацијом, “дубоко свестан драматичности ситуације у којој се, услед потпуне међународне изолације и крајње заоштрених унутрашњих прилика, налазе србски народ и грађани Србије, а поазећи од одговорности коју има као највиша научна, образовна и културна институција Србије и доследан својим слободарским и демократским традицијама”.
Занемаре ли се на часак поменуте традиције (на које су се нарочито позивали комунисти, они који су на истом том Универзитету студирали, али не и дипломирали), лако се уочава да Универзитет изједначује себе с “огромном већином грађана”, а стварање туђих држава на србском народносном тлу сматра легитимним. Србима са западне стране замерало се што су сачували сећање на погроме током Другог светског рата над њиховим блиским прецима, или на браћи, није требало да се позивају на своја права, нити су смели да одговоре на ратни изазов хрватског неоусташтва и муслиманског фундаментализма. И даље: пошто легитимна власт у Србији “није показала довољно спремности да суштински и доследно демократизује политички и друштвени живот”, такозваној међународној заједници на најружнији начин нудило се да крене у казнену експедицију на Србију, е да би се живот у њој “демократизовао” по већ провереном америчком рецепту за “заштиту људских права”.
Мада признаје да су и неки “независни” интелектуалци које Ноам Чомски назива крдом независних умова, међу њима било је и професора са истог тог Универзитета, као и чланова наводно србске академије наука, “под плаштом објективности и непристрасности, изрицали тешке и увредљиве оптужбе на рачун србског народа, што је доприносило да се у свету формира крајње неповољна слика о Србији и српском народу”, Универзитет прећуткује сопствену стварну одговорност за стање у коме се србски народ нашао током трајања првих двеју Југославија, нарочито у време док је Броз бринуо о неговању “слободарских и демократских традиција” истог тог Универзитета.
А одговорност Универзитета у Београду (и осталих универзитета и културних установа, наравно, заједно с академијом наука и уметности, наводно србском, која се углавном попуњава из тога “интелектуалног” круга) за све оно што он окривљује другог, најчешће неименованог, заиста је немерљива. Они сами највише су учинили за “леву” индоктринацију србског народа и његово расрбљивање. На бројним факултетима, нарочито наставничким, “произведен” је огроман број идеолошки обрађених кадрова, добро припремљених да ту идеју пресаде у “остале” Србе. Таква “интелигенција” бавила се наставом по основним и средњим школама и она је тражила да се у настави свега и свачега до краја примењује “знање” засновано на поставци да је Броз “највећи син наших народа” и да, осим њега, деца не могу и не смеју имати другог родитеља. Такви “интелектуалци” су у психологију србске деце (потекле из најбројнијег народа у вишенационалној Југославији и, стога, увек расположеног “хегемонистички”), утеривали социјалистичке принципе утемељене на потискивању србског православља, на разбијању породице, на раслојавању села и претварању сеоског становништва у “радничку класу” (градску сиротињу упућену на месечну плату, најчешће недовољну за преживљавање, али зато лако подложну манипулисању), на школском систему у коме је сваком ђаку (да не би био на улици, без посла, јер највећи део није било остављен на селу да обрађује земљу, бави се сточарством и брине о производњи хране) било намењено да заврши најмање средњу школу, а можда и факултет (јер су и свршени студенти виших школа остајали без посла, на улици), на брисању србских националних обележја (примера ради, средином шездесетих година србски ђаци се у статистикама нису исказивали као Срби, већ искључиво као “Југословени”).
***
Политички ставови србскога света супротстављени по страначком опредељењу (мада су написане програмске разлике између бројних странака скоро безначајне јер “нико неће рећи да му је мајка курва”), постају у једном тренутку основ за директан сукоб екстремне опозиције са влашћу. Занемарују се примарни идеолошки мотиви који су и довели до формирања одређених странака, а у први план избија глад за влашћу као практичан мотив. Логично, свака странка и формира се да дође на власт, ако може, али у србским борбама за освајање власти, национални и политички интерес србског народа остају сасвим у позадини. Због тога, антисрбска оријентација неких страначких руководстава у Србији довела је до великих подела у народу.
***
Да би србски народ остао вечан и неуништив, сваком Србину мора бити света дужност да одбрамбену линију заштити или својим телом или својим бројним потпомством. Само бројне породице могу сачувати бројне трагове о србској прошлости и допрети до звезда у даљини. Данас, Десанкина порука србским мајкама живља је него икад, а моја маленкост упорно подсећа младе Србе и драге Србкињице да све што у Србству “живи и роди намењује се слободи”. Србска Земља остаће Србска само ако њени Србчићи “помиле дољом и косом” и “никну као прва трава / да земља наша издесеткована / сва се замлади”.
***
Национални интерес србског народа мора се изједначити са верским интересом. Шантић је једном рекао да је мати домовина а не вера, али ја ћу приметити да ако нам се отме вера, бићемо лишени домовине; Срби су ваљда једини народ на свету који променом вере мења и свој национални идентитет. Ако ову Шантићеву мисао схватимо и метафорично, мораћемо се присетити и Иве Андрића који је на једном месту записао да ништа не може човека уништити као метафора. Метафора о вери и домовини наговештава могућност за потпуно уништење Србства, али да се то не би догодило, потребан је безгранични опрез.
Опреза, нажалост, нема, баш код Србске цркве. Примера ради, њен Архијерејски сабор у једном изузетно драматичном времену донео је Меморандум који доводи у сумњу све, чак и националну оријентацију те исте Цркве. Србска црква која стално инсистира на свом светосавском опредељењу, чак и у односу на доказане злочине према србском народу, понекад је расположена да узме мач и посече главу ономе коме би требало да буде мудри саветодавац. Пре тридесетак година, кад је у Србију почело да се увлачи вишестраначје, србски епископат забранио је парохијалном свештенству да се меша у политику, а себи је оставио “право” да само она тумачи аутентичне интересе србског народа. Овде је интересантно поменути и једну изјаву владике бачког господина Иринеја Буловића грчком листу “Катимерини”, у време док су Срби на просторима западно од Дрине да пред хрватским усташтвом и искамским фундаментализмом спасу живу главу, да тада није вођен верски рат, већ да су у том рату само искоришћена религиозна осећања наших људи. И то је знак колико Србска црква слабо схвата оно што се збива са србским народом. Или је то изјава којом се не желе наљутити Ватикан и носиоци исламског фундаментализма, упркос томе што се таквом “философијом” србском народу нуди духовни раздор.
***
Срби се обично надмећу и бескрајно хвале познавањем своје историје. Ми смо у овим невољама добрим делом и због тога што не знамо своју историју. Почетак свих зала и свих раскола, свих деоба и свих несрећа у србском народу лежи, уверен сам, у вечитим сеобама.
Срби су се одвајкада селили, од времена кад су србска плмена били и Скити, и Трибали, и Илири, и Пелазги, и Сабињани, и Етрурци, и Трачани, и многи други, од времена кад су србска племена трчала по Средоземљу као по свом дворишту и кад су Срби, како то казују неки стари извори, живели на простору од Атлантика до Владивостока. Обично, под утицајем германске школе, ми причамо о наводној великој сеоби народа и доласку Словена на Балкан негде у шестом или седмом веку. Олако занемарујемо сазнања озбиљних научника која казују да су Срби на овом подручју живели и коју хиљаду година раније. Археолошка открића Милоја Васића доводе Србе у везу са винчанском културом, а истраживања Радивоја Пешића казују да је винчанско писмо близак сродник србске ћирилице, те да се етрурско писмо може читати само преко те ћирилице. Такви закључци повод су савременим научницима владајуће школе (германске!) да их без икакве расправе одбаце. Тако, на пример, Драгослав Срејовић, дан после објављивања једног опширнијег новинског текста о Пешићевим открићима, саопштава у једној телевизијској емисији да су то чиста домишљања и најобичније бесмислице. Али зато, три-четири дана касније, сазнајемо из београдске Политике да су хрватски знанственици “приопћили” јавности како ће они своје “подријетло” померити за пет тисућа година уназад. Срби занемарују чињеницу да су се Хрвати померали према истоку само захваљујући деловању њихових западних римокатоличких и војних савезника, а није искључено да ћемо једнога дана, ако будемо лабави као до сада и као што јесмо, пружити Хрватима могућност да дођу до обода винчанске културе и да ту културу једноставно прогласе својом, кад је већ Срби неће. Винчанска култура јесте нечије наслеђе, није цео свет пропадао одједном и није тај исти свет размењивао своја станишта истога дана, у целости, и пресељавао се без разлога одричући се своје дотадашње културе. Култура није дневна тековина и невероватно је да нека наводно дивља словенска племена за циглих четири-пет векова достигну цивилизацијски и културни ниво немањићке Србије, на пример.
***
Најзначајнија последица свих оваквих сеоба јесу деобе, пре свега велика деоба на дошљаке и староседеоце. Староседеоцем се у једном тренутку проглашава и онај који је коју годину или коју генерацију раније негде био дошљак. Дошљак постаје и онај који је или лично или у претходној генерацији био староседелац на једном другом србском простору. Дошљаци и староседеоци јесу зла коб свеколикога Србства: они су само Срби краткога памћења, они су чврста подлога за расрбљавање, преверавање и самозатирање.
Дошљаштво и староседелаштво понајмање су физичке појаве или, како би се то рекло: премештање са једног места на друго. Било би најприродније да пресељавање не оставља на човеков ментални и интелектуални склоп толико негативних последица као што се то дешава у србским условима. Код Срба нема недоумица: свака од ових категорија појединачно делује на другу са скоро непријатељских, или барем конкурентских позиција. Висок степен самосвести код сваког појединачног Србина, као и код група, условљава раскол у новоствореним конгломератима. Староседеоци су, свакако, у предности. Они су на “свом” и, из психолошког аспекта, утолико сигурнији. Дошљаци, опет, без обзира на своје појединачне или групне вредности, на известан начин су инфериорни, без ослонца и, спремни да истакну и докажу своје квалитете, утолико агресивнији. Оба ова фактора, сигурност и агресивност, довољна су да подстакну суревњивост, завист и нетрпељивост. До расцепа остаје само мало.
У свему, очигледно је да у први план избијају лични фактори и интереси обеју групација. Свест о припадању истом народу сасвим се потискује, чак и у подсвест. Никоме не долази у памет да су сви они (и сви ми) истовремено и дошљаци и староседеоци, да смо сви ми однекуд дошли и да нам је, можда, суђено да опет некуд одемо. И даље ћемо бити, на томе другом месту, и дошљаци и староседеоци. А тамо, као и овде, као и на свом ранијем станишту, неоспорно је да смо сви ми били и остали Срби. Да парафразирамо Рајка Петрова Нога који једном рече да су све то, бре, Срби!
***
Током претходних деценија, у дневној и периодичној штампи оглашавали су се поједини наши врхунски интелектуалци својим медитацијама о наводним разликама између, условно речено, Шумадинаца и монтањара, или брђана, пре свега Црногораца, и тако увели у игру, барем као наговештај, још један изузетно осетљив мотив за поделе. Србија и Црна Гора две су самосвојне србске државе са сопственим династијама. У Црној Гори развијен је култ слободе до мита о непобедивости, наводно доказаног за време турских похода Европом. По црногорском схватању, Србијанци нису били те судбине, пошто је Србија своје царство изгубила на Косову а самосталност стекла тек после вишедеценијске борбе Карађорђеве, Милошеве и њихових наследника. (Истовремено, дакле, кад и Црна Гора, али то Црногорци не помињу). Та супротстављеност двају схватања и двеју династија на известан начин отклоњена је (1918) одлуком подгоричке Србске Велике Народне Скупштине о непосредном уједињењу Црне Горе са Србијом. Ипак, сепаратистичке тежње у Црној Гори задржале су се и даље, да би стварањем црногорске нације и деловањем њених инспиратора тај мит о посебности Црногорства култивисан и развијан као супротност Србству.
На другој страни, у Србији, јавља се одређен отпор према црногорској словенској (србској!) грани, пошто се сматра да су монтањари, Срби из Црне Горе, или Црногорци насељени по Србији, заузели много више кључних позиција но што би им припадало и што Србија може поднети, те да ти исти монтањари у Србији настављају са ниподаштавањем Србства и његове свеколике изворности. И ставови изречени у већ помињаном Меморандуму Светог архијерејског сабора Србске православне цркве окренути су против јединства Србије и Црне Горе, што такође важи и за један ранији захтев једне групе србских академика да се власт у Срији промени а на чело Србије дође аутентични Србин. Мало је необично што у овој групи академика има и оних који су пореклом из Црне Горе, али су рођени у Србији. Но, ако се узме у обзир да је онима који су животно заинтересовани за власт довољна било колика територија, онда треба разумети и све те академијске ставове. Како и међу ауторима Меморандума Србске православне цркве има архијереја и са једне и са друге стране, могло би се то узети и као потврда да се на обема странама тежи подели врховне духовне власти. Црногорски заслужници с обеју страна, са неспорно широким кругом присталица, у рукама држе исту јабуку раздора. После расцепа требало би да остану бар две јасно видљиве целине: Србија и Црна Гора, што је сасвим довољно да свака страна оној другој “набаци” будући лични феуд.
Нешто друкчију јабуку (раздора) у својим рукама држе Срби из Србије. Живећи у земљи која у својим границама окупља већину србског народа, они су махом заборавили на своје саплеменике који су, стицајем већ помињаних околности, остали изван тих граница. (Однедавно, од јуче такорећи, из чиста мира заборавили су и Србску Крајину). Кад год су ти “спољни” Срби били доведени у стање да се боре за свој биолошки опстанак, обраћали су зе за помоћ својим саплеменицима у Матици. Испуњавајући своје рођачке обавезе прихватањем избеглица и пружањем материјалне потпоре, они маштовитији, самозадовољнији и самодовољнији “унутрашњи” Срби најпре су формулисали синтагму “избеглице-изелице”, а потом и питање зашто се они тамо (они који за себе говоре да су Срби, а да ли су Срби, Срби из Србије у то баш и нису сигурни) буне и не пристају на поримљење, а не “да нас овде узнемиравају”. При томе, ови се “унутрашњи” Срби, циљно заборавни, и не досећају добровољачког доприноса истих тих “спољних” Срба у србским ослободилачким ратовима, нарочито у онима од 1912. до 1918. године.
И чињеница да се на србијанској страни врло много и врло често инсистира на негирању црногорских посебности, пре свега црногорске нације, додатно компликује однос Србије и Црне Горе и продубљује сукоб у оквиру ових народносних група. Иако се не може порећи исти историјски извор србског и црногорског народа, неку њихову особеност ваља у овим условима поштовати. Кажем: у овим условима.
Са тим у вези подсетио бих на раније изјаве појединих србских опозиционих политичара да границе Србије треба проширити на све територије на којима живи србски народ, укључујући и србску Црну Гору. У више наврата покушало се указати да таква будућа држава не би могла задржати назив Србија, нарочито због тога што црногорска особеност налаже да таква држава (србског народа) добије друго име. Не би било добро да се та држава назове неком врстом сједињених србских држава, јер, и сама чињеница да се говори о нечему што је “сједињено”, садржи у себи, као сопствену супротност, и државноправну основу свакој од уједињених компоненти да се, у одређеном тренутку, кад им нешто не буде одговарало, издвоје из те заједнице. Предлагао сам, због тога да, за случај да некоме падне на памет да створи некакву конфедералну Југославију, максимални циљ сваке политичке странке србске оријентације морао би бити да све крајеве настањене србским живљем уведе у нову јединствену државу под именом Србска Земља. Мада је за наша схватања о именској структури овакав назив помало необичан, он би био сродан са многима које свакодневно срећемо, али о чијем значењу и не размишљамо: Енгланд (Енглеска Земља), Холланд, Ниедерланд (Ниска Земља, Низоземска), Греенланд (Зелена земља), Деутсцхланд (Немачка Земља), Нењ Зеаланд (Земља Нове Усрдности). И у нашој историјској и говорној традицији, као сећање на самосталну србску државу у Зети, често се може чути израз Зета земља. Преведен и на друге језике, назив Србска Земља на најприкладнији и најразумљивији начин исказивао би суштину србске државне заједнице, србске етничке територије и србског националног и духовног бића.
***
Треба оставити времену чијим су се протеком и нагомилавале многобројне разлике међу Србима, да се по историјском следу, али и стварањем истих културних, економских, духовних и политичких услова за све Србе, те разлике постепено смање и, једнога дана, ако Бог да, нестану. Што се пре неутралишу разлике између Србије и Црне Горе, нарочито у схватањима о сопственом аутентичном историјском развоју, самониклим државним традицијама и, понегде чак, о сопственим етничким посебностима, што се пре заборави на разлике настале сеобама, што пре схватимо да нам нема опстанка ако се не вратимо православљу и да смо сви ми једни исти Срби, свеколико Србство пре ће се вратити култу Слоге, мање као миту а више као стварности, више као схватању о карактеру србског националног бића а мање као подстицају за крајњу нужду.
***
Својевремена иницијатива Србског националног вијећа Славоније, Барање и Западног Срема за оснивање Савета националне слоге обезвређена је у оном тренутку када су се ње дочепали страначки лидери. Најбољи доказ о томе оставио је Вук Драшковић у свом тексту Основ декларације – национално помирење Срба, објављеном у Политици 2. априла 1991. године. Он се, наиме, позива на иницијативу свог покрета обнове, наводно србског, из септембра 1990, да се покуша “што пре доћи до једног документа, националног, који би представљао минимум српског националног програма који, иначе, на жалост немамо од Гарашанина па до данас”.
Чудо једно, у недостатку “једног документа и Гарашанина”, сви се размећу својим србским националним програмом, баш као да је то прича за лаку ноћ, децо, о Али-Баби и седам патуљака или о Снежани и четрдесет хајдука. Податак да је Кнежевина Србија још 1844. имала свој национални програм у Начертанију чији је један од аутора био Илија Гарашанин (1812-1874), политичар и државник, администратор уставобранитељског режима, министар мало унутрашњих а мало спољних послова Србије, а 1861. године и председник министарског савета, злоупотребљава се при истицању захтева да Србија и у овом времену мора имати неки сличан документ, доступан свакоме Србину, али и осталоме свету. Таман тако, упркос чињеници да је само реткима познато да је Начертаније било изузетно строго чувана тајна и да се у србској јавности до 1906. године није ни знало за њега. Раније су са њим били упознати, вероватно, само државници и политичари који су били лични Гарашанинови пријатељи, кнез Александар Карађорђевић коме је тај спис био и упућен као кнезу Србије (1842-1858), кнежеви Милош и Михаило од почетка своје друге владавине (1858-1868), Милошев син Милан, најпре књаз (1868-1882) а потом краљ (1882-1889), и Гарашанинов син Милутин, такође политичар, министар и председник владе. Од страних земаља, поуздано знамо да су за њега знали и имали његову копију Аустрија 1883. и Угарска 1886. године. Тих година о овом спису биле су обавештене и Енглеска и Француска, а Русија можда и за владе Александра Карађорђевића, током педесетих година 19. века.
***
Будући да повремено истичем, мада узалуд, да највећи број водећих србских интелектуалаца (боље рећи: интелектуалаца потеклих из србског народа) своје знање подређује дневним политичким потребама, противно интересима сопственог народа (боље рећи: народа из кога су потекли), желим да на крају ове приче поступим друкчије од те велике групе и кажем да, уколико се неком учини да вреди опстати као Србин, тај неко биће принуђен да, у скором времену, у својој земљи, под влашћу која себе назива србском и препородитељском, приступи обнови србских народних школа и србских вредности у њима, почев од србске ћирилице и србских народних песама, мелодија и обичаја, преко србског говорног језика, србске повеснице и србског земљописа, до србског православља и породице, све са циљем да се спречи биолошко уништење србског народа и да се очува србска национална супстанца, односно србско национално биће. И биће принуђен, због тога што не може постојати нити опстати држава без територије, да сопствену националну територију штити од неконтролисане и планске распродаје обрадивог и другог земљишта страним држављанима. И, без обзира на све благоглагољиве причице о приватизацији, тренутак је да Срби озбиљно промисле о променама у имовинском праву на земљу: да земљу може поседовати само онај ко је лично обрађује; да земља не може бити предмет појединачне или какве друге купопродаје; да власник остале земље буде држава која би је и давала на коришћење заинтересованим обрађивачима; баш како је то било уређено у време цара Душана, у златном србском средњем веку.
Данас, само је то суштина србског националног програма и само у томе треба видети тренутни србски национални интерес.
Јер, народ који не препознаје свој национални интерес у време кад се најмоћнији србски непријатељи са обешчовеченог демократског запада позивају на свој национални интерес, и то баш у Србији, препушта се сопственом биолошком уништењу. Знамо ли то, морамо се запитати да ли ова генерација србских људи има право да своје непосредне наследнике, и наследнике својих наследника, остави без изгледа на биолошки опстанак.
***
Потписнику ових редака чини се, можда и наивно, да србски национални програм постоји.
Не зове се баш тако, али се њиме исказује смисао србске националне мисли да сви Срби живе у једној држави. У својој основи, то је баш оно што тражи Химна Светоме Сави позивајући Србе “са свих страна”, “с мора и Дунава”, да “к небу главу” подигну, тамо угледају “Саву Србску славу”, да се с њим “србска срца сва” уједине, када ће “сунце мира, љубави / да нам свима сине”. Као врховни циљ, дакле, Химна истиче духовно уједињење свих Срба, односно свесрбско сједињење у Светосављу.
Наравно, србска држава (или: они који србску државу воде по нашем избору таквом какав је) не може дефинисати своје циљеве баш у тој форми, али је ван сваке сумње да и њен идеал (и њихов) мора бити уједињење свих србских територија, на начин који би отклонио све сумње у погледу будућег устројства будуће државе у којој би србски народ живео. Морала би то бити једна држава, са једном влашћу (“Нит је било нити може бити / једна земља а два господара”), где би се до учешћа у власти стизало избором,а не договором племенске, партијске или какве друге хијерархије.
“Са свих страна сви Срби”, лишени свих комплекса укључујући ту и страх од неупознатости са националним програмом, са Светим Савом у срцу и Светосављем у души, творили би државну организацију досад непознату многовековном државотворачком искуству србском, државу засновану на хиљадугодишњим традицијама србске саборности, државу која би могла избрисати вероватно најпогубније србске поделе на “дошљаке” и “староседеоце” (на “дођоше” и “нађоше”). Да би се до тако високог циља стигло, већ у почетку морају бити постављени максимални захтеви, без прелазних решења. А максимални циљ свих србских политичких делатника морао би бити да се сви крајеви настањени србским народом уведу у јединствену и самосталну србску државу под именом Србска Земља.
Сви србски крајеви морали би у Србску Земљу ући под својим земљописним називом, равноправно, неоптерећени било каквом или било чијом величином, заслугом, традицијом, историјом или намером. У односу на остали свет, а нарочито у односу на бројне непосредне суседе који Србију, било колика да је, сматрају државом створеном чак и на њиховим наводним територијама, назив Србска Земља представљао би заштитни знак за будућу државу србског народа. Било какав покушај са стране да се агресијом, вербалном или војном, окрњи србски национални простор назван Србска Земља, српском народу налагао би свету обавезу и давао неспорно право да свим расположивим средствима брани своју Отаџбину и целину свог националног бића. Називом Србска Земља јасно би се обележила државна и национална територија која несумњиво припада србском народу, а нико не би могао оправдати, ни пред собом ни пред другима, евентуалну намеру, још мање покушај, да присвоји или нападне, угрози или отме макар и делић тако назване државе.
То би, у извесну руку, било благо рашчлањење управо поменутог става да би сви Срби требало да живе у истој државној заједници, и то би био вербални израз трајног србског националног програма. На који би се начин то оствари(ва)ло и у ком би се времену то десило (дешавало), зависило би не само од војних и политичких прилика у свету, већ и од духовне оријентације и националног расположења свега србског живља.
Без духовног сједињења србског народа неће вредети ни најлепше срочен национални програм.
***
Да ли је “Теслином народу” ишта од овде записаног било прихватљиво, остало је непознато, али се овоме потписнику чини да све то није сувишно сачувати “за после”.
Аутор: Илија Петровић, историчар