Istorija

Nacionalna sramota: Priznanja za „odabrane“ i potcenjivanja „običnog“ sveta

Pre neki dan, u tri ili četiri navrata, mogli smo čuti i videti da se u Zaječaru (kad može na još dva mesta u Srbiji, što ne može i tamo) gradi stadion za loptačke igrarije, nešto nalik svemirskom brodu – kako rekoše, te da je u te svrhe, za sada, Država Srbija dala dvadeset osam miliona evara. Igraonica će se udešavati kasnije, trava će se odnekud presaditi jer nije zgodno da teren bude neravan i nepogodan za igru.

Kada sam pre četrdesetak godina naumio da svojoj porodici gradim kuću, najpre sam morao od svoje nevelike mesečne plate nešto prištedeti, posle sam se poštapao kreditom kod neke banke (i vraćao), pozajmljivao od nekih koji su mi verovali na reč (i njima vraćao), počesto se oslanjao na mobu…

Po onome terenu u Zaječaru (i sličnima) trčaće, igrati, skakati i bacati možda i stotinak skakača, bacača, igrača i trkača, a u goste će im dolaziti oni koje to zanima i imaju para da plate navijačku ulaznicu. Po mojoj kući, deca trče, igraju se i skaču (ako ne budem tu da ih isteram u dvorište), a oni koji mojoj porodici dolaze u goste – za tu priliku ne plaćaju ulaznicu, oni su dobrodošli.

Pokušam li da uporedim to dvoje, nikako ne nalazim odgovor na pitanje zašto li oni plaćeni trkači, skakači, bacači i igrači sami sebi ne grade svoja bacališta, skakališta, igrališta, i trkališta. Jer, od svojih visokih profesionalnih primanja, neuporedivo većih od manje ili više niskih prosečnih ili minimalnih zarada onih koji pribežište svojoj porodici grade sopstvenim sredstvima i sopstvenim trudom, mogli bi to oni mnogo lakše i brže. Mogli bi, naravno, ali ih „neko“ ohrabruje da to ne čine, za njih će to učiniti neko drugi, sredstvima prikupljanim i od najsiromašnijih.

Sa tim u neposrednoj vezi našlo se i nekakvo belosovetsko, takoreći međunarodno trčanje za loptom po Kataru, za Srbiju važno bar iz dva razloga.

Prvi razlog: Da bi dokazala svoju pripadnost takozvanoj međunarodnoj zajednici, Srbija je pod svoju zastavu smestila dvadesetak trkača, bacača, igrača i skakača sa dvadesetak raznih strana upravo pomenutoga belog sveta, ali zato svega jednog iz Srbije, ne bi li on naučio ponešto od onih dvadesetak i posle, kad se vrati u Srbiju, svojih nešto manje od sedam miliona sunarodnika opasuljivao vrednostima onih „tamo“. Sa njima je u Katar otputovalo nešto igračevskih, skakačevskih, bacačevskih i trkačevskih žena i devojaka zarad porodičnih i ličnih „ohrabrenja“, verovatno još toliko neigračkih brižnika s autne linije, iz svlačionice ili oblačionice i, sasvim sigurno, nešto sponzorskih zaslužnika iz „Telekoma Srbije“, onih koji su se dosetili kako da postanu zaslužni, a da ih to ne košta.

Pa se u tome nekoštanju, ili džabaluku, nalazi onaj drugi razlog: Nije „Telekom“ trošio svoje pare, on je novac za šetnje po Kataru oteo od svojih akcionara („Sila otme zamlju i gradove / Kamol’ neće sirotinji njeno“), najvećim delom nekadašnjih PTT radnika koji su istom tome „Telekomu“ postavili temelje. Učinjeno je to po pravilu da se Vlasi neće dosetiti, oni televizijske prenose iz Katara neće ni dovesti u vezu sa svojom sponzorskom mogućnošću. To, s jedne strane, a sa druge – šta bi neka dividenda značila nekom tamo poštanskom akcionaru koji i inače jedva preživljuje sa nekom svojom penzionerskom crkavicom.

No, da se ne zamlaćujemo sa sirotinjom, vratimo se onoj grupici od dvadesetak bacačko-igračko-trkačko-skakačkih stranaca raspoloženijih da na tuđ račun skoknu do nekog mora, makar i zalivskog, nego da „na konop skaču i igraju“ više od svega četiri-pet sati. Znali su, po nečem ‘vamo, da ne mogu biti prvi i da im eventualno „društveno priznanje“ od tridesetak hiljada evra (ako bi, ne dao bog, bili prvi) ne bi bogzna šta značilo (jer oni, tamo, u nekim svojim inostranstvima primaju mnogo više), makar ih, pošto proslave četrdeseti rođendan, čekalo „nacionalno sportsko priznanje“ u vidu mesečne penzije od dvesta tridesetak hiljada dinara – po današnjim uslovima.

Zbog onih koji ne znaju, „nacionalno sportsko priznanje… u vidu diplome i doživotnog mesečnog novčanog primanja“ dodeljuje se sportistima, državljanima Republike Srbije, koji su „ugledu Srbije u svetu“ doprineli osvajanjem neke od medalja na nekim od „velikih“ prvenstava; naročito diplome, da ne pominjemo „doživotno mesečno novčano primanje“ u visini:

1) tri prosečne neto zarade… za zlatnu medalju ili za svetski rekord „u nečemu“;

2) dve i po prosečne neto zarade… za srebrnu medalju;

3) dve prosečne neto zarade za bronzanu medalju na paraolimpijskom svetskom prvenstvu;

5) jednu prosečnu neto zaradu za bronzanu medalju u nekim „važnim“ disciplinama na evropskom prvenstvu.

Zbog onih koji znaju još manje, prosečna neto zarada u septembru 2022. godine bila je 74.981 dinar, dok je minimalna mesečna neto plata onih koji to, nažalost, znaju na ličnom primeru, iznosila 35.414,72 dinara.

Da se ne bi shvatilo kako su trkači, igrači, bacači i skakači jedini zaslužni za „ugled Srbije u svetu“, Ministarstvo kulture osmislilo je priznanja „za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi i kulturi nacionalnih manjina“, u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja u iznosu 74.730 dinara – kao „svojevrsni dodatak redovnoj penziji“.

Ovo je (ne)prilika da se podsetimo Zakona Vlade Stevanova, pesnika iz Novog Sada, formulisanog pre podosta godina, a koji glasi:

„Ako srbski auto-mehaničar treba da pod ‘haubu’ dovezenih kola baci i najpovršniji pogled, on to naplaćuje; ako srbski obućar treba da udari jedan ekserčić u cipelu, on to naplaćuje; ako srbski majstor za belu tehniku treba da dotegne i najmanji zavrtanj, on to naplaćuje; samo se od srbskog intelektualca očekuje da svoj posao obavlja besplatno“.

A da, nekim čudom, neko ne bi pomislilo kako po tom pravilu zarađuju samo srbske zanatlije (kojih ima sve manje jer su srbska deca „pozitivnim obrazovnim propisima“ prinuđena da za sedmi rođendan, da l’ na poklon, da l’ za gotovinu, dobiju diplomu od kojekakvih fakultetskim mindžamenata, marketinaga i ikebana jer u osnovnim i srednjim školama nema ponavljanja, što ih neopozivo udaljuje od zlatnih zanata i drugih smislenih poslova nalik zemljoradnji i stočarstvu), ovaj potpisnik podseća da je septembra 2019. godine pitao Predsednika Republike Srbije da li je Država Srbija ikad sa 20.000 ili 30.000 evra nagradila bilo kog doktora Bumbaširevića što je prišio neku otkinutu ruku, kao što je to učinila nabacujući po toliko nekima koji su se, tih dana, nazdravo uglobljenim rukama dobacivali nekakvom loptom preko još nekakvije mreže.

U tome pismu nije bilo dovoljno prostora i za pitanje po kojoj se logici dodeljuje nacionalna penzija nekom od sportista koji je, primera radi, skokom udalj, ili šutom, ili pesnicom, ili na brzaka, ili u centar, ili „asom“, dobio neku medalju na nekim igrama ili sličnim svetskim ili evropskim prvenstvima i time doprineo „razvoju i afirmaciji sporta“ i, naročito, „ugledu Srbije u svetu“.

Suvišno je pitati i koji se sport time afirmiše i razvija nemajući dodira sa livadom i krpenjačom, isto kao što je suvišno i besmisleno pitanje šta se to razvija i afirmiše nacionalnim penzijama dodeljivanim pevačima narodne ili zabavne muzike koji su dali „vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi, odnosno kulturi nacionalnih manjina“.

Nebitno je pri tome da li se koristi narodski izraz „nacionalna penzija“ ili administrativni – „novčani dodatak kojim se odaje počast stvaraocima koji su unapredili kulturni život“ ili sportistima koji su „afirmisali“ sport i Srbiji podigli „ugled u svetu“.

Zanemarimo li na čas „afirmaciju“, svakog strasnog navijača valja podsetiti na brojne blagoglagoljive poruke kako su dotični „afirmatori“ doprineli navodnom ugledu Srbije u svetu. Da su takve poruke neistinite, da ne kažemo: lažne, može se lepo videti iz činjenice da, na primer, sportski uspesi Novaka Đokovića, nesumnjivo najboljeg tenisera svih vremena (jer on je svoje pobede ostvarivao u mnogo jačoj konkurenciji no što je to uspevalo njegovim uspešnim prethodnicima), ne samo da Srbiji nisu podigli „rejting“, ili ugled, u bilo čemu, već se i on, Đoković, suočio sa zavišću i mržnjom brojnih svojih sportskih suparnika, mnogih medija po svetu, izvesnih krugova u svetskoj teniskoj organizaciji i. čak, nekih država koje sebe smatraju civilizacijskim uzorom. Pri tome, ne treba ni pominjati da se nemali Đokovićevi prihodi (i ne samo njegovi!) vrte mimo srbskog poreskog sistema i, posledično, srbskog budžeta.

Da neko ne bi pomislio kako se od Đokovića premnogo očekuje, valja se prisetiti da je poveći broj srbskih sportista, pojedinačno ili ekipno, i ranije pobeđivao po belosvetskim arenama i tako „doprinosio ugledu svoje Otadžbine“, ali se ne možemo setiti da li je ijedan od njih iskoristio svoj pobednički ugled ne bi li, primera radi, uticao na rimskoga papu Jovana Pavla Drugog da, avgusta 1992, odustane od poziva Zapadnoevropskoj uniji i Severnoatlantskom savezu da svojim trupama povedu krstaški rat protiv Srba ili, opet na primer, da pozove onih devetnaest članica Severnoatlantskog pakta da marta 1999. godine prekinu neobjavljeni rat protiv Srbije, ili, još jednom na primer, da se suprotstave zapadnoj fašikratskoj okupaciji Kosova i Metohije; još manje da je to iko od njih pokušao.

Pa mislim, i ovo za primer – preuzet iz televizijskih emisija „Posle ručka“, da su „neki“ koji su u porodilištima širom Srbije našli „zlatne rudnike“, osmislili kako da se u primanjima, makar i krađom i prodajom tek rođene dece koju su prethodno proglasili mrtvom, izjednače sa raznim dobitnicima kojekakvih sportskih medalja ili, ne budi primenjeno, da prođu nekažnjeno kao neki svakodnevno pominjani nedodirljivi tajkuni kojima je plaćanje poreskih obaveza odlagano za pet-šest godina, ne bi li se na to i zaboravilo. (Kad sam bio mali, učilo se u školi da je američka država, pošto je pre bezmalo sto godina prošla velika svetska ekonomska kriza, uzela „pod svoje“ oko dve hiljade svojih najvećih profitera, oduzela im najveći deo „krizne zarade“ i uspostavila poreski sistem čija se povreda, uz ubistvo predsednika, smatra nespornim krivičnim delom – za ostala „dela“ može se dogovarati sa dva svedoka).

Da ne pominjemo istraživače po raznim fakultetima i naučnim institutima, koji „tvrde da skoro deset godina nemaju regulisano prebacivanje iz niže u više kategorije naučnih zvanja, zbog čega su mnogi od njih finansijski oštećeni, jer su primali i do 75 odsto nižu platu od one koju bi dobili da su napredovali“.

Istraživačke naivčine tako tvrde, pa „od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja traže novu rekategorizaciju“ ne znajući da tamošnji ministarski sekretari takve zahteve smatraju nerealnim, naročito u delu kojom računaju sa kategorijom koja bi im povećala platu za 75 odsto.

Sve to tako jer se tamo, u Ministarstvu, poštuje Zakon Vlade Stevanova, koji kazuje da se „samo od srbskog intelektualca očekuje da svoj posao obavlja besplatno“. Pa nije čudo što je krajem septembra 2021. pisalo da će se Srbi „sami lečiti“ jer, po proceni Sindikata lekara i farmaceuta, „iz Srbije u toku jedne godine ode i više od 1.000“ (hiljadu) lekara, što je, pre neki dan, Centar za politiku emancipacije(?) „u saradnji sa Sindikatom lekara i farmaceuta Srbije“, za poslednjih deset godina uprosečio cifrom 600 (šeststo).

Da ne pominjemo radnike za proizvodnim mašinama, za volanom, sa metlom u ruci, torbom na leđima, šaltersko osoblje, u trgovini, u administraciji, sa glavom u torbi… pardon, u rudničkoj jami, na dalekovodnom stubu, u spasilačkoj misiji, na građevini, u odbrani…

Njih da i ne pominjemo… ko ih šiša… neka ih i sa malom platom i još manjom penzijom (ako su je doživeli), valja se brinuti za „kulturne“ kandidate za nacionalnu penziju, one koji su, kako nas zvanično uveravaju, doprineli „razvoju kulturnih vrednosti u Srbiji, odnosno njenoj međunarodnoj afirmaciji“, one koji su se hvalili da za jednu noć zarade i po pedeset hiljada evra. Tu „kulturnu“ vrstu zastupa izvesna pevaljka Nada Obrić žalopojkom da se u „njeno vreme“ manje zarađivalo, da bi joj „nacionalna penzija“ bila korisna „prvenstveno… zarad mentalne higijene“ jer „šta ja sada mogu da radim, čime da se bavim“ sa sedamdeset pet godina, a to što neće dobiti nacionalnu penziju – predstavlja „idiotizam“!

Na drugoj strani, zlobni komentatori svečarskih vesti o dobitnicima i priznanjima reći će da svi oni koji su dobili nacionalnu penziju „primaju i redovnu penziju, to je uslov iz Uredbe o dodeli tih priznanja“, da „nigde ne postoji pravni osnov za primanje dve penzije“, „da vidimo ko je od dobitnika tast, tašta, tetka, ujak, stric i ostala rodbina liderima iz sveta politike“, te da su „ti veliki slobodni umetnici veoma dobro zarađivali svojevremeno. Da su uplaćivali odgovarajući procenat od zarade, odnosno doprinos u Fond za invalidsko penziono osiguranje, sad bi imali pristojne penzije i ne bi živeli u bedi„.

Kad je već tako, nacionalnim priznanjem za „odabrane“ – uspostavlja se režim nacionalnog potcenjivanja „običnog“ sveta na čiji se račun „nacionalna priznanja“ i temelje.

Stoga, po skromnom mišljenju onih koji jedva preživljavaju od nekakve minimalne crkavice, kao i njima cifarski ispodprosečnih neminimalaca, ali i po uverenju ovog potpisnika, u ovom tekstiću pomenuta priznanja i penzije – s obeležjima nacionalnog -, zaslužuju da se imenuju kao nacionalna sramota.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Hvala na poverenju! Molim vas podelite, širite istinu!