Национална срамота: Признања за „одабране“ и потцењивања „обичног“ света

Пре неки дан, у три или четири наврата, могли смо чути и видети да се у Зајечару (кад може на још два места у Србији, што не може и тамо) гради стадион за лоптачке играрије, нешто налик свемирском броду – како рекоше, те да је у те сврхе, за сада, Држава Србија дала двадесет осам милиона евара. Играоница ће се удешавати касније, трава ће се однекуд пресадити јер није згодно да терен буде нераван и непогодан за игру.

Када сам пре четрдесетак година наумио да својој породици градим кућу, најпре сам морао од своје невелике месечне плате нешто приштедети, после сам се поштапао кредитом код неке банке (и враћао), позајмљивао од неких који су ми веровали на реч (и њима враћао), почесто се ослањао на мобу…

По ономе терену у Зајечару (и сличнима) трчаће, играти, скакати и бацати можда и стотинак скакача, бацача, играча и тркача, а у госте ће им долазити они које то занима и имају пара да плате навијачку улазницу. По мојој кући, деца трче, играју се и скачу (ако не будем ту да их истерам у двориште), а они који мојој породици долазе у госте – за ту прилику не плаћају улазницу, они су добродошли.

Покушам ли да упоредим то двоје, никако не налазим одговор на питање зашто ли они плаћени тркачи, скакачи, бацачи и играчи сами себи не граде своја бацалишта, скакалишта, игралишта, и тркалишта. Јер, од својих високих професионалних примања, неупоредиво већих од мање или више ниских просечних или минималних зарада оних који прибежиште својој породици граде сопственим средствима и сопственим трудом, могли би то они много лакше и брже. Могли би, наравно, али их „неко“ охрабрује да то не чине, за њих ће то учинити неко други, средствима прикупљаним и од најсиромашнијих.

Са тим у непосредној вези нашло се и некакво белосоветско, такорећи међународно трчање за лоптом по Катару, за Србију важно бар из два разлога.

Први разлог: Да би доказала своју припадност такозваној међународној заједници, Србија је под своју заставу сместила двадесетак тркача, бацача, играча и скакача са двадесетак разних страна управо поменутога белог света, али зато свега једног из Србије, не би ли он научио понешто од оних двадесетак и после, кад се врати у Србију, својих нешто мање од седам милиона сународника опасуљивао вредностима оних „тамо“. Са њима је у Катар отпутовало нешто играчевских, скакачевских, бацачевских и тркачевских жена и девојака зарад породичних и личних „охрабрења“, вероватно још толико неиграчких брижника с аутне линије, из свлачионице или облачионице и, сасвим сигурно, нешто спонзорских заслужника из „Телекома Србије“, оних који су се досетили како да постану заслужни, а да их то не кошта.

Па се у томе некоштању, или џабалуку, налази онај други разлог: Није „Телеком“ трошио своје паре, он је новац за шетње по Катару отео од својих акционара („Сила отме замљу и градове / Камол’ неће сиротињи њено“), највећим делом некадашњих ПТТ радника који су истом томе „Телекому“ поставили темеље. Учињено је то по правилу да се Власи неће досетити, они телевизијске преносе из Катара неће ни довести у везу са својом спонзорском могућношћу. То, с једне стране, а са друге – шта би нека дивиденда значила неком тамо поштанском акционару који и иначе једва преживљује са неком својом пензионерском цркавицом.

Но, да се не замлаћујемо са сиротињом, вратимо се оној групици од двадесетак бацачко-играчко-тркачко-скакачких странаца расположенијих да на туђ рачун скокну до неког мора, макар и заливског, него да „на коноп скачу и играју“ више од свега четири-пет сати. Знали су, по нечем ‘вамо, да не могу бити први и да им евентуално „друштвено признање“ од тридесетак хиљада евра (ако би, не дао бог, били први) не би богзна шта значило (јер они, тамо, у неким својим иностранствима примају много више), макар их, пошто прославе четрдесети рођендан, чекало „национално спортско признање“ у виду месечне пензије од двеста тридесетак хиљада динара – по данашњим условима.

Због оних који не знају, „национално спортско признање… у виду дипломе и доживотног месечног новчаног примања“ додељује се спортистима, држављанима Републике Србије, који су „угледу Србије у свету“ допринели освајањем неке од медаља на неким од „великих“ првенстава; нарочито дипломе, да не помињемо „доживотно месечно новчано примање“ у висини:

1) три просечне нето зараде… за златну медаљу или за светски рекорд „у нечему“;

2) две и по просечне нето зараде… за сребрну медаљу;

3) две просечне нето зараде за бронзану медаљу на параолимпијском светском првенству;

5) једну просечну нето зараду за бронзану медаљу у неким „важним“ дисциплинама на европском првенству.

Због оних који знају још мање, просечна нето зарада у септембру 2022. године била је 74.981 динар, док је минимална месечна нето плата оних који то, нажалост, знају на личном примеру, износила 35.414,72 динара.

Да се не би схватило како су тркачи, играчи, бацачи и скакачи једини заслужни за „углед Србије у свету“, Министарство културе осмислило је признања „за врхунски допринос националној култури и култури националних мањина“, у виду доживотног месечног новчаног примања у износу 74.730 динара – као „својеврсни додатак редовној пензији“.

Ово је (не)прилика да се подсетимо Закона Владе Стеванова, песника из Новог Сада, формулисаног пре подоста година, а који гласи:

„Ако србски ауто-механичар треба да под ‘хаубу’ довезених кола баци и најповршнији поглед, он то наплаћује; ако србски обућар треба да удари један ексерчић у ципелу, он то наплаћује; ако србски мајстор за белу технику треба да дотегне и најмањи завртањ, он то наплаћује; само се од србског интелектуалца очекује да свој посао обавља бесплатно“.

А да, неким чудом, неко не би помислило како по том правилу зарађују само србске занатлије (којих има све мање јер су србска деца „позитивним образовним прописима“ принуђена да за седми рођендан, да л’ на поклон, да л’ за готовину, добију диплому од којекаквих факултетским минџамената, маркетинага и икебана јер у основним и средњим школама нема понављања, што их неопозиво удаљује од златних заната и других смислених послова налик земљорадњи и сточарству), овај потписник подсећа да је септембра 2019. године питао Председника Републике Србије да ли је Држава Србија икад са 20.000 или 30.000 евра наградила било ког доктора Бумбаширевића што је пришио неку откинуту руку, као што је то учинила набацујући по толико некима који су се, тих дана, наздраво углобљеним рукама добацивали некаквом лоптом преко још некаквије мреже.

У томе писму није било довољно простора и за питање по којој се логици додељује национална пензија неком од спортиста који је, примера ради, скоком удаљ, или шутом, или песницом, или на брзака, или у центар, или „асом“, добио неку медаљу на неким играма или сличним светским или европским првенствима и тиме допринео „развоју и афирмацији спорта“ и, нарочито, „угледу Србије у свету“.

Сувишно је питати и који се спорт тиме афирмише и развија немајући додира са ливадом и крпењачом, исто као што је сувишно и бесмислено питање шта се то развија и афирмише националним пензијама додељиваним певачима народне или забавне музике који су дали „врхунски допринос националној култури, односно култури националних мањина“.

Небитно је при томе да ли се користи народски израз „национална пензија“ или административни – „новчани додатак којим се одаје почаст ствараоцима који су унапредили културни живот“ или спортистима који су „афирмисали“ спорт и Србији подигли „углед у свету“.

Занемаримо ли на час „афирмацију“, сваког страсног навијача ваља подсетити на бројне благоглагољиве поруке како су дотични „афирматори“ допринели наводном угледу Србије у свету. Да су такве поруке неистините, да не кажемо: лажне, може се лепо видети из чињенице да, на пример, спортски успеси Новака Ђоковића, несумњиво најбољег тенисера свих времена (јер он је своје победе остваривао у много јачој конкуренцији но што је то успевало његовим успешним претходницима), не само да Србији нису подигли „рејтинг“, или углед, у било чему, већ се и он, Ђоковић, суочио са завишћу и мржњом бројних својих спортских супарника, многих медија по свету, извесних кругова у светској тениској организацији и. чак, неких држава које себе сматрају цивилизацијским узором. При томе, не треба ни помињати да се немали Ђоковићеви приходи (и не само његови!) врте мимо србског пореског система и, последично, србског буџета.

Да неко не би помислио како се од Ђоковића премного очекује, ваља се присетити да је повећи број србских спортиста, појединачно или екипно, и раније побеђивао по белосветским аренама и тако „доприносио угледу своје Отаџбине“, али се не можемо сетити да ли је иједан од њих искористио свој победнички углед не би ли, примера ради, утицао на римскога папу Јована Павла Другог да, августа 1992, одустане од позива Западноевропској унији и Северноатлантском савезу да својим трупама поведу крсташки рат против Срба или, опет на пример, да позове оних деветнаест чланица Северноатлантског пакта да марта 1999. године прекину необјављени рат против Србије, или, још једном на пример, да се супротставе западној фашикратској окупацији Косова и Метохије; још мање да је то ико од њих покушао.

Па мислим, и ово за пример – преузет из телевизијских емисија „После ручка“, да су „неки“ који су у породилиштима широм Србије нашли „златне руднике“, осмислили како да се у примањима, макар и крађом и продајом тек рођене деце коју су претходно прогласили мртвом, изједначе са разним добитницима којекаквих спортских медаља или, не буди примењено, да прођу некажњено као неки свакодневно помињани недодирљиви тајкуни којима је плаћање пореских обавеза одлагано за пет-шест година, не би ли се на то и заборавило. (Кад сам био мали, учило се у школи да је америчка држава, пошто је пре безмало сто година прошла велика светска економска криза, узела „под своје“ око две хиљаде својих највећих профитера, одузела им највећи део „кризне зараде“ и успоставила порески систем чија се повреда, уз убиство председника, сматра неспорним кривичним делом – за остала „дела“ може се договарати са два сведока).

Да не помињемо истраживаче по разним факултетима и научним институтима, који „тврде да скоро десет година немају регулисано пребацивање из ниже у више категорије научних звања, због чега су многи од њих финансијски оштећени, јер су примали и до 75 одсто нижу плату од оне коју би добили да су напредовали“.

Истраживачке наивчине тако тврде, па „од Министарства просвете, науке и технолошког развоја траже нову рекатегоризацију“ не знајући да тамошњи министарски секретари такве захтеве сматрају нереалним, нарочито у делу којом рачунају са категоријом која би им повећала плату за 75 одсто.

Све то тако јер се тамо, у Министарству, поштује Закон Владе Стеванова, који казује да се „само од србског интелектуалца очекује да свој посао обавља бесплатно“. Па није чудо што је крајем септембра 2021. писало да ће се Срби „сами лечити“ јер, по процени Синдиката лекара и фармацеута, „из Србије у току једне године оде и више од 1.000“ (хиљаду) лекара, што је, пре неки дан, Центар за политику еманципације(?) „у сарадњи са Синдикатом лекара и фармацеута Србије“, за последњих десет година упросечио цифром 600 (шестсто).

Да не помињемо раднике за производним машинама, за воланом, са метлом у руци, торбом на леђима, шалтерско особље, у трговини, у администрацији, са главом у торби… пардон, у рудничкој јами, на далеководном стубу, у спасилачкој мисији, на грађевини, у одбрани…

Њих да и не помињемо… ко их шиша… нека их и са малом платом и још мањом пензијом (ако су је доживели), ваља се бринути за „културне“ кандидате за националну пензију, оне који су, како нас званично уверавају, допринели „развоју културних вредности у Србији, односно њеној међународној афирмацији“, оне који су се хвалили да за једну ноћ зараде и по педесет хиљада евра. Ту „културну“ врсту заступа извесна певаљка Нада Обрић жалопојком да се у „њено време“ мање зарађивало, да би јој „национална пензија“ била корисна „првенствено… зарад менталне хигијене“ јер „шта ја сада могу да радим, чиме да се бавим“ са седамдесет пет година, а то што неће добити националну пензију – представља „идиотизам“!

На другој страни, злобни коментатори свечарских вести о добитницима и признањима рећи ће да сви они који су добили националну пензију „примају и редовну пензију, то је услов из Уредбе о додели тих признања“, да „нигде не постоји правни основ за примање две пензије“, „да видимо ко је од добитника таст, ташта, тетка, ујак, стриц и остала родбина лидерима из света политике“, те да су „ти велики слободни уметници веома добро зарађивали својевремено. Да су уплаћивали одговарајући проценат од зараде, односно допринос у Фонд за инвалидско пензионо осигурање, сад би имали пристојне пензије и не би живели у беди„.

Кад је већ тако, националним признањем за „одабране“ – успоставља се режим националног потцењивања „обичног“ света на чији се рачун „национална признања“ и темеље.

Стога, по скромном мишљењу оних који једва преживљавају од некакве минималне цркавице, као и њима цифарски исподпросечних неминималаца, али и по уверењу овог потписника, у овом текстићу поменута признања и пензије – с обележјима националног -, заслужују да се именују као национална срамота.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молим вас поделите, ширите истину!