На устанак се дигао чисто сељачки народ заборављен од целог света
Најлепше жене у хареме, најбоље младиће у јањичаре, а оне непослушне у ропство или под нож. Такав је био живот Срба под османском чизмом вековима.
Пред свако Сретење ми се присећамо тзв. „Првог српског устанка.” Њега је убрзао невиђен злочин звани „сеча кнезова”, где су обезглављени сви виђенији Срби старији од 14 година. Након тог масакра, почела је да се буди српска национална мисао која је још увек имала јаке темеље у држави Немањића. Након тог великог масакра, култ српских владара и светитеља испливао је на највиши могући ниво.
Срби су већ одавно били без племића, а сада су посечени и сви великаши и школовани људи. На устанак се дигао чисто сељачки народ заборављен од целог света. Генерације људи спремних да ризикују све, кренуле су у борбу да се скине турски јарам с врата. То је пресудно утицало на Србе у новом веку и довело до стварања аутономне Кнежевине Србије, а затим и Краљевине Србије.
Срби су дизали многе устанке тако да је назив „Први српски устанак” апсолутно погрешан. Први српски устанак био је „Думанов устанак”, када се 1572. године у Врању дигло 5.000 Срба. Двадесетак година касније избио је и велики „Банатски устанак” који је са иконом Светог Саве предводио епископ Теодор Несторовић. Њега је темишварски паша ухватио и у Вршцу одрао живог. Епископ Теодор је канонизован 1994. године и данас га град Вршац слави као своју крсну славу.
У Марићевића јарузи у Орашцу, на данашњи дан 1804. године, Карађорђе је испод сена извукао топ и показао га окупљенима. Овај топ поклонио му је владика бачки Јован Јовановић и тада је почео српски рат за ослобођење. Био је то прави рат а не некакав устанак, иако би се можда могао назвати првим српским успешним устанком. Мада, испоставиће се на крају, ни он није био до краја успешан.
Поменути топ ће своје ватрено крштење имати пар дана касније у Сибници, где је током паљења једног хана дошло до прве мање борбе између Срба и Турака. Прва већа битка избила је код Дрлупе 24. фебруара 1804. године и ту је потучено 400 најбољих дахија предвођених Аганлијом.
У овом десетогодишњем рату не постоји списак великих битака које су вођене, сматра се да их има око 30. Врло занимљиво је то да Срби и када су губили те велике битке, број турских жртава био је доста већи. Најбољи пример је битка на Чегру 31. маја 1809. године где се 13.000 Срба сударило са 40.000 Турака. Турски губици износили су 15.000 а српски 3.000 војника. По наређењу Хуршид-паше, погинули српски борци су одерани и коже су им напунили сламом и послали за Истанбул, док је од њихових лобања саграђена Ћеле-кула у Нишу.
При крају устанка Карађорђу и војводама је сервирана прича да ће Русија чим збије своје редове после Наполеона, све своје снаге одмах да пошаље у Србију. Људи у улогама данашњих амбасадора, постепено су га наговарали да се без борбе повуче из земље а касније ће све доћи на своје место. Његово повлачење из Србије без војног пораза до данас је обавијено велом тајне. Сумња се да је Карађорђе у последњој години рата од појединих сарадника и трован што је по његовим потезима свакако утицало на моћ расуђивања. Његовим повлачењем преко Саве, изгубљен је добијени рат. Иза њега у земљи је остало 60.000 спремних бораца са високим моралом, стотине топова и пуни шанчеви хране и муниције.
Турци су тако 7. октобра 1813. године поново заузели Београд. Пре тога су сами 3 дана стајали пред зидинама града бојећи се некакве заседе, сами не верујући да ће опет заузети град. Београдски митрополит тада је био Леонтије. Он је купио то место од Турака који су у затвору убили његовог духовног оца митрополита Методија. Леонтије је морао да оправда ново радно место те је током целог „устанка” ходао линијама фронта и српски народ убеђивао да се покори Турцима. Свака сличност са данашњим временом је случајна…
Аутор: Деки РС
