На рочишту по тужби за злочин у „Рибникару“ слом српске школе
Злочини над ђацима и учитељима
На рочишту по тужби за злочин у „Рибникару“ остало је као „упечатљив утисак да се држава Србија не осећа одговорном и то врло жустро показује на суђењу и на врло оштар начин се брани, указујући свима да не уочава узрочно-последичну везу одговорности државе и онога што се догодило“.
Такво се схватање, најблаже речено, мора означити као неразумљиво (да не кажемо — да је неразумно) будући да се не може знати ко би други — ако то није држава — могао довести до слома српске школе, односно до тога да ђаци више не могу носити 18 „предмета“, да „не могу гледати своје одељење“, да се не могу одлучити хоће ли се „ујутру умити или убити“, да не могу „изабрати мост с којега ће скочити“. Деца не знају ко им све то припрема, а неће им бити лакше ако им се каже да им је то приредила држава тиме што им је за тровање живота одабрала министре-разбојнике, министре-незналице, министре-разараче, министре-трговце и сличне мајсторе-мафијаше који су квалификовани за све неподопоштине, али не знају ништа о томе како се дечја психа мора поштовати, а памет обликовати. И које су све злочине извршили и над ђацима и над учитељима па сад тек ретки најстарији Срби памте она времена кад су ђаци више веровали учитељима него родитељима, а сад ни учитеље ни родитеље та држава више не убраја ни у људе, а њихове васпитанике и децу, уз помоћ Лабриса, Инцест траума центра и сличних асоцијација, припрема за изручивање или педофилима или у робље новога светског поретка.
А реформатори, обневидели од памети, и не помишљају на то да би се већ могли и зауставити па најновији разарач кренуо силовитије од свих претходника заједно: најпре деци дотурио још један предмет („Психијатарска педагогија“), најавио да ће радну недељу скратити на четири дана, прописао да деца треба да „уче кроз игру“, да најбоље науче да у животу неће имати других послова осим игранки и сличних играрија. И да ће увек иза себе имати Бранкицу и Пашалића — да им штите права и да их бране од обавеза. Такви су „зналци“, извесно је, однеговали Малога Косту и у руке му утурили револвер, а сад обећавају да ће његовим наследницима дотурати „дуге цеви“. (Уверљивије су и — ефикасније). А занимљиво је подсетити (се) и на то да су Срби имали школу док се знало ко је учитељ, а ко ђак, док се родитељ у школи могао појавити једино на родитељском састанку или да оправда изостанак детета с наставе. И док се за психологе и педагоге у школи није знало, док наставне планове и програме нису оверавали „ЛГБТНЗ+-демократи“ нити, уз Бранкичину и Пашалићеву подршку, одобравали уџбенике који су пристизали испод нацистичко-усташког Клет-Жужул-Ждерићевог чекића. Најтежи злочин над српском школом учињен је у тренутку кад је Завод за уџбенике бачен на педагошко ђубриште, а нека министарска протува довела ону нацистичко-усташку дружину, истурила се за њиховог промотора и најавила дефинитиван слом српске школе.
Да није друкчије, говоре све чињенице које сведоче о незаустављивом српском пропадању. И то по чврсто успостављеним комунистичким правилима: натурити народу и за световне и за духовне предводнике ону сорту која никад није имала људске адресе нити се међу људима могла појавити (сем ако нико не примети кад се прикучи). У српском народном искуству одвајкада се знало да се с 1–2% њихових поредника „природа знала поиграти“ (за такве се говорило да их је „Бог обележио“) и они су уживали апсолутну заштиту: сваки њихов поступак праћен је врло пажљиво јер се није знало кад се и у ком облику неки „таленат таквих оштећеника“ могао испољити, а од њих се заједница морала (за)штитити. Људски слом почео је у тренутку кад је на неком „високом“ међународном месту одлучено да се такви оштећеници прогласе једино овлашћеним за уређивање правила по којима се народи морају понашати и да 98–99% нормалних представника људске врсте мора пристати на то да психу њихове деце ваља разарати да би се ускладила с оном коју прописује „ЛГБТНЗ+-идеологија“.
Да Србима пред таквим силама неће бити остављен ни трачак наде за опоравак, сведочи и циник изјавом да је Србима „било лако“ док су их предводили „крштени комунисти“, а да ће тек видети шта ће им се догађати кад их преузме „комунистичка некрст“. То се Србима догодило 5. октобра 2000. кад се у ДОС-у нашао сав демократски, тј. комунистички талог, скрпљен од 18 странака (при чему се међу њима нашла и једна српска и одмах означена као клерофашистичка и била маргинализована), а оне друге демократски се размахнуле и успеле да за следећих неколико година опустоше све оно што им је Милошевић „провео кроз кризе, санкције, рат и бомбардовање“. И док су они пустошили земљу, њихови су министри пустошили школу и избацили је на европско педагошко ђубриште; некад су Срби имали гимназије, имали средње стручне школе, имали занатске школе, имали привреду, културу, науку, а сад имају дуално образовање, инклузивно образовање, све уредили законима, а изгубили школу: паметни млади људи неће више на школска врата ни да покуцају, математику у њима предају рачуновође, књиговође предају српски језик, стране језике — намерници, вештине — напредњаци, либерали (или ко се већ нађе). У струци у којој је потписник ових редова потрошио живот, на почетку прошлог века, полагало се три испита, шездесетак година касније, он их је положио десет, на крају прошлог века његови студенти полагали су их петнаестак, а после је болоњска памет прописала да сваку струку треба разорити и сад се на „факултетима“ полаже између 50 и 80 испита, тј. таман толико да струка и наука буду осрамоћене и прогнате.
Сведе ли се све на изложене чињенице, као природно наметнуће се само једно питање: може ли се за српске националне поломе ико сматрати заслужнијим од српске — државе?
Државе — коју су Броз и комунисти утемељи[ва]ли на Јасеновцу, Јадовну, на Сремском фронту, али и на хиљадама мањих страдалишта до којих је „комунистичка правда“ допирала.
Државе — која је после рата сатрла макар онолико „источних Срба“ колико су „западних“, за време рата, оставили без глава сви српски крвници удружени с комунистима, по оном обрасцу по коме је Шеснаеста народноослободилачка СС Ханџар дивизија (или је то била нека таква Тринаеста — никад нисам успео да научим), уз подршку Десете херцеговачке (не знам је ли била бригада или дивизија) у јаме око Фоче, од 13–18. маја и почетком августа 1945, убацила педесетак хиљада српске деце (од којих је половина била стара од 7 до 15 година) и тамо их затрпале јаловином из оближњег рудника.
Државе — која је разорила темеље српскога националног идентитета, спалила и поравнала више православних цркава него сви српски непријатељи заједно и уредила да се на њен епископат може гледати као на „ЦК СПЦ“, на Синод као — на „његов И[звршни] К[омитет]“, на српског првосвештеника као — њиховог Генсека, а на сву ту дружину — као на велику српску националну несрећу: сви су се они одрекли и српске историје (даровали је „Македонији“ и Арнаутлуку) и уписали се у ред српских крвника и легионара на чијем се челу налази Владика Римски.
Државе — која се није одрекла ниједног комунистичког злочина над Србима, а упорно наставља оним путем на који ју је извео Броз, затире последње трагове српског идентитета, разара школу, науку, морал, прогони српски језик затирући његово писмо, и сва она обележја по којима су се Срби као народ уписивали на мапу европске и светске историје.
Државе — која најављује да ће силовито продужити у суноврат тако што ће њени стручњаци, у складу са „Стратегијом образовања и васпитања до 2030“, уредити да се дефинитивно уништи и оно што је од школе, може бити, још преостало и да министар српске националне памети може известити Председника да, „тамо где треба“, поручи да више нема ни српске школе ни Срба.
И да се комунистички пројекат може сматрати завршеним.
*
И да су и у томе Срби умели бити врло „кооперативни“: усташе су многе цркве православне запалили пошто су их претходно „напунили“ српском нејачи, али је остало сведочанство да су се, неки, умели понашати и друкчије. Такав је био случај са црквом у Горњем Будачком: она је представљала културно-историјски споменик, у њој је 1759. године основана прва српска народна школа, имала је и врло богат иконостас, а њу је, из „превентивних“ разлога, запалио „Бакарићев Србин“ Милутин Кошарић — да у њој усташе не би спаљивали Србе.
Како су то чинили у другим црквама.
Аутор: Драгољуб Петровић
Извор: Између сна и јаве
