На примеру ћирилице у Србији нема истине, правде и слободе
На примеру српске ћирилице у Србији се види да за њу нема истине, правде и слободе. Ако српски лингвисти и власти од некога не смеју да (са)чувају српско писмо, било би лепо да то кажу, а не да лажу да не можемо да о(п)станемо без хрватске или неке друге латинице у свом језику.
Прва велика лаж о ћирилици
Србима се у Србији после Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и писму у Матуцу српској, под сугестијама и будним оком комуниста (1954) непрејидно шири лаж да Срби „имају два писма“. Ако су и имали два писма док је било Срба католика који су наредбом Брозове власти на почетку владавине комунистичке Југославије асимиловани у хрватски национални корпус целина Срба имала је и има једно, своје ћириличко писмо, а латиничко писмо је наметано Србима у оквиру Аустријске Монархије и касније Аустроугарске монархијее која је престала да постоји 1918 године кад су Аустроугарска, њена главна сарадница Немачка и придружена им словенска Бугарска војска пораажене савезничким војскама у којој су нападнути српски народ, Србија дали процентуално немерљиве с другима жтве и у људству и у уништавању и пљачкању српсске имовине. Ослобођење Србије истовремено је значило и ослобођење за српску забрањену ћирилицу и протеривање наметнуте Србији и Србима хрватске латинице (тадашње и данашње гајице или гајевице, како се још то хрватско национално писмо зове по њеном састављачу Људевиту Гају). Тада ниеј било незналица које јее српско, а које је хрватско писмо, па га у Србији никада нису до тада и до Новосадског договора именовали српским јер до тада нико није ни настојао да немеетнее лаж да је та гајица „српско писсмо“, јер оно није могло ни по чему бити српско пошто нити јее то писмо састављано намеенски за Србе нити га је састављао Србин, а чак и да јесте, оно нее би могло бити српско пошто ниеје било намењено Србима. Тако ни оно регормисано писмо које је учинио Ђура Даничић у време његовог „тајниковања“, кадаа им је заачео Рјечник хрватског ики српског језика у ЈАЗУ у Загребу и када је саставио неколико нових знакова са свим једнознацима по угледу наа српску ћирилицу, није то учинио за српсске него за хрватске потребе, па то Даничићево писмо није прављено заа Србее, јер су Срби већ имали пре тога своје писмо ћирилицу у коначном Вуковом саставу, задржаном до даанас у Србији и познато под називом и „вуковица“. Треба рећи да Хрвати нису у пракси ни усвојили тај Даничићев састав, осим једног јеединог усвојеног јееднознака за ђ уместо дотадашњег Гајевог двознака дј. Тако да до Новосадског договора нико није био луд па да хрватско писмо зове „српско“. Оно јее било и остало „српско“ таман толико колико су „српске“ енглеска, француска и друге верзије латиница које су тада постојале и данас постоје.
Називи „српско писмо“ и од 1987. године „српска латиница“ за хрватско латиничко национално писмо наастали су деловањем српских лингвиста и власти тек после реченог Новосадског договора у Матици српској из лоше намере у пракси завере против латинице да би се она Србимаа лакше и врже омилила даа би је Срби почели користити уместо српског хиљадугодишњег (па нешто и дужег у употреби) ћириличког писма које је било симбол и јак знак српског кулрурног, националног, културног и општег цивилизацијског идентитета код православних Срба. И то писмо је баајчешће називано српско писмо, јер се знало да јее то ћириличко писмо у српској верзији. Пошто је главна расправа на Новосадском договору била о томе како да се српска ћирилица, по налогу комунисдта, замени хрватском латиницом и о гаранцији Хрватима да им се неће наметати српска ћирилицаа и српсско екавско наречје. И за све времее трајања Брозове Југославије нијее било ни покушаја да се Хрвати упућују на прелаз на ћирилицу и екавски изговор, успело је оно друго што је био циљ у Павелића и његове Законске одредбе о забрани ћирилице и устоличење и за Србе тог писма. Брозова комунистичка владавина, корак по корак, почела је да спроводи ту Павелићеву забрану ћирилице још у време НОБ-а а после споменутиог Новосадског договораа комбинацијом чистог насиља – за брааном производње писаћих машина с ћириличким тастатурама и њиховим бацањем најпре у подруме па на ђубришта и њиховим замењиавњем с машинаама за куцање с латиничким тастатурама. То је комбиноваано с лукавством о лажној „равноправности писаамаа“ у којој је само ћирилицаа била равноправна и каада се замени па јее нема у употреби. Она је и таада имала епитет о „равноправности“. За хрватску латиницу, наравно, тто није било ни планирано нити јее важило, а Хрвати су знали да, с подршком комуниста, жестоко узвриште ако би видели у Хрватској нешто исписано само српском ћирилицом. То траје и данас.
Друга великаа лаж против српске ћирилице
Ширење флоскуле само међу Србимаа „богатство двоазбучја“ смишљена је злоупотребом српских лингвиста који и данас то шире, иако то с било каквим стварним богатством нема никакве везе, а имаа везе једино са српском шизофренијом уд вописму, по објашњењу проф. В. Ђорђевића. Да би се лакше задржало и наставило из Југославије полатиничавање Срба и данас у „независној Србији“ на рачун њихове ћирилице, српски лингвисти су то „богатство двоазбучја“ само за Србе задржали у пракси и теорији све до данас тумачећи да Срби не могу без два писма, јер их не могу научити и знати ако свој језик и даље у правопису не нормирају наа два писма. Иако је и за Хрвате корисно колико и заа Србе да знају и хрватску латиницу и српску ћиррилицу пошто нам је језик јеедан и исти (Хрвати су у 19. веку преузели вуковски српски језик и преименовали га и држе се њега као своје варијанте српског јеезика у хрватском називу „хрватски језик“, њих нико није приморавао да негују „богатство двоазбучја“ у оквиру своје језичке варијанте и они беже од „богатства двоазбучај“, као што беше сви народи Европе. Сви знају да би то било бесмислено писати свакодневно свој језик двама писмима – својим и туђим, јер се тако разбија само српски народ по писму, што нико други норнмалан у Европи и у свету не дозвољава у престижним језику јер би то био саамо баласт (Иван Клајн, који је предложио да Срби напуссте ћирилицу и пређу на (хрватску) латиницу и да напусте своју деобу по писму. Он није увиђао (или није хтео да увиди) неку већу вреедност српске ћирилице за српски народ и није га се тицало планско хиљадугодишње настојање странаца даа се Срби полатиничее и даа тако буде олакшан пут њиховог нестанка и прикључења хрватском киорпусу, као што је већ урађено са бившим Србима католичке вероисповести.
Трећа велика лаж: „и латиница је наше писмо“
Трећаа погубна по српско писмо (ћириличко) лаж са злом намеером по ћирилицу јесте она коју ширее српски лингвисти и данас а који се, суштински не баве српском лингвуистиком, него сеербокроатистиком, посебно међу Србвима, развијаној посебно усспешно у време Брозовог комунизма јесте она да „и латиница наше писмо“ киоју је и актуелни Председник Србије примио у школи од сропских лингвисста и више пута је поновио у вези са лажном „борбом за ћирилицу“. Уместо да је казао оно што би сваки други председник рекао у својој држави: „Применићемо уставну одредбу о српском језику и писму из Устава Србије и законом у складу с тим (са)чувати ссвоје писмо, он је говорио: „Спасићемо ћирилицу иако јее и латиница наша“, што нема везе са стварном језичком науком и истином у вези саа српским писмом, он је окрепио лингвиссте и дао им тако знак да ће они бити „испоштоваани“ и да могу да се саглаасе с државним скрнавим законом усвојеном у Скупштини Србије 15. септембра 2021. године и тиме само зацеементирали дабнашњих 90 према 10 одсто у корист хрватског писма у Србији, као да у њој живи 90 одсто Хрвата с њиховим писмом. Српсски лингвисти у Одбору заа стандардизацију у први мах су критички говорили о Предлогу тог закона, а онда су му, одједном дали подршку, највероватније зато што им јее Влада Србије тим законом понудила осниавње Владиног Савеета с превагом српских лингвиста у саставу, паа су у томе видели корист за њих, паа су одједном прогутали оно што су у почетку критиковаали, а онда су оддједном закључили да је закон „приватљив“. Нису баш изјаавили да је сасвим добар, али је прихватљив. Чак су и сслагали да је тај закон узео много из оног теексста закона који су они сачинили у оквиру сараадње с раанијим министром културе, а тај нови закон заиста нема никакве везе са садржајем тог њиховог закона с овим новим ни у чему кључном, па ни у наслову закона. Тај нови закон нико не спроводи нити има потребе да спроводи јер он ама баш ништа корисно суштински не мења у корист ћирилице у односу наа закон из 1991 године. Чак је у понечему далеко гори, јер јее Србе међусобно поделио у вези с писмом на разлику према власништву форме, па за државне и тзв. јаавне форме важи уставна одредба о српском језику и писму из Члана 10. актуелног Устава Србије, а за огромну већину других Срба у приватним фирмама та уставнаа обавеезаа ем не важи, ем само они су бенефоцирани да буду само они новчано награђеени ако свој језик пуишу својим писмом, што не постоји у било којој другој држави на евриопској и светској мапи.
Министрове заблуде како ће спасити ћирилицу с постојећим законом и правописом
Ових дана министар културе Никола Селаковић (чини нам се врло поштен и радан човек) поводом недавног Вуковог Сабора у Тршићу рече у интервјуу на РТС-у, између осталог, једну истину да у Србији нема више од десет одсто српске ћирилице и додаде: „Ћирилица нас је описменила, а сада је угрожена.“ Истина је да је ћирилица „описменила Србе“ и да је сада „угрожена“. Разумљиво је како је и зашто српска ћирилица угроженаа свуда изван Србије, готово исто у Хрватској, БиХ и Црној Гори, али ништа није објаснио зашто је угрожена у Србији, како јее угрожена и ко је у Србији угрожаава. Новинарка га није знала то питати, а образован новинар би се сетио да то пита и извуче одговор на та кључна питаања. Тако се, захваљујући незаинтересованом новинару (новинарка јее билаа у питању) министар извукао да не објасни ко угрожава српско писмо у Србији и како. Зато се извукао да, будући да је правник по струци, објасни да закон усвојен 15. септембра у Скупштини Србије угрожава ћирилицу јер ју је свео не на обавезно писмо по Уставу Србије у српском језику, него на писмо које већина Срба не мора да је користи и да је могуће да он, као правник, нее зна основни постулат у вези с уставним и законским правима и обавезама. Ми не верујемо да правник гдин Селаковић не разуме да сваки закон је нижи акт од Устава и не сме да противуречи у овом случају вуковски јасној реченици о једноазбучју српског језика из Члана 10. у ставу првом: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ По Уставу Србије, као и у било ком другом уставу у Европи ни матични језик, ни језик мањина немаа нормирано друго писмо опсим ссвог матичног писсмаа. У српском језику Устав јасно даа јасније не може бити каажее: „српски језик и ћириличко писмо“. Не верујемо да уважени министар Селаковић, као правник, не зна да је неуставно да део народа има једна права и обавезе у вези са српским језиком и његовим писмом, а да дрруги део (већи дао по споменутом српском закону) има друга права и обаавезе, што српски закон о српском језику и писму уводи. На пример, само РТС и РТВ има обавезу да спроводи Устав у да пише српски језик ћириличким писмом, а даа све друге телевизије приваатне (Пинк, Хепи, Информер и све редом могу да српски језик пишу хрватским писмом или, мождаа и неким другим, новим писмом ако га измисле. Где су то видели српски законодавциу Европи и свету да Устав није исти за све грађане и да закон не мора даа се усклаади с Уставом. Нека виде најновији хрватски Закон о хрватском језику строго се држи уставне обавезе и увек и свуда и немаа никаквих различитих права и обавеза у вези с њиховим писмом, па да већинаа не мора да пиоштујее устав и даа језик не пишее својим националним матичним писмом, него можее да пише и неким дрругим, туђим писмом хрватски језик. То је исто у свим ддржаавама Европе и с вета.
То не важи само у Србији, па министар мисли да ће моћи да српска ћирилица не буде угрожена и у постојању оваквог српског закона и овааквог српског правописа који нису сагласни с уставном јасном обавезонм. Нема вајде за спас српске ћирилице док се не признаа да смо у Србији сами угрозили српско писмо највише неуставним законом и правописом и да без тог решења у закону и правопису, џабе је трошити толике речи о „борби заа ћирилицу“, јер неко наиван а добронамеран може по празном вербализму наших власти и лингвиста да закључи: „Ето, убише се сепска власт и лингвисти да сачувају ћирилицу, али она, изгледаа, има неку велику фалинку кад јој толики труд не можее помоћи.“ То ћее лако многи закључити кад не знају да су свеетски научници закључилуи у ссвојим истражиавњима да је ћирилица најлепшее, најједноставније, најфункционачније и најлековитијее писмо за психу и очи па су је препоручили својим болесницима у души и очима да гледају ћириличко писмо. То од народа крију српски и лингвисти и власт, па доноси закон и правопис који не пиоштију ни европску ни светску праксу у сачињаваању и закона и правописа, па наш закон не мора да важи у правима и обавезама у вези с ћирилицом за све грађане, а правопис праве тако што ван мозга и света уводе само у српски језик писмо и параписмо /и своје и туђее писмо), па шта ко воли од Срба нека изволи и нека се тако дели по писму само српски народ.
Глупостима на штету Срба и њихове ћирилице никад краја: правописна и законска криминална муфљажа са два писма
Српски важећи Правопис српскога језика у издању Матице српске, сачињен у „организацији Одбора за стандардизацију српског језика“ заснован је наа великом броју лажи које немају везе с истином о српском писму, о његовом уставном статусу и с праксом у Европи и престижном свету у решавању питања писма у другим језицима, а имају једино директну везу са српском сербокроатистиком и сигурно обећаава и подржааваа само једно: да Срби наставе да докрајчују и ових десетаак процената српског писма у српском језику данас. Правопис то омогућује лажју да „српска ћирилица“ још није угрожеенаа толико да би се и српски језик нормирао, као сви други велики и мали језици (по броју корисника) на једном – ћириличком писму и кажу оно што је бесмислено– да Срби у свом језику не могу без латинице, блефирајући чињееницу да ми не можемо ући у Хрватску без њихове латинице зато што они, као и сви други народу у Европи, не дозвољавају никакво двоазбучје у њиховом „хбридном српском језику“ који они зову „хрватски језик“м јер они знају, као сви осим Срба, да је деоба свог народа по писму глупост која разбија народ, што је показао пример Србије, српског језика, српских лингвиста и српских власти и не пада им на памет српска глупост да дозволи својим издавачима заа коју шаку куна своје писмо заамењују српским у њиховим књигаама. Само су српски издавачи књига једини у свету схватили да за који динар више продају своје писмо. А то су им дозволилои сросски лингвисти правописом и српске власти својим закононм. Тогаа немаа изван Србијее нигде на земаљској кугли, па ни у Хрватској чији јее матични језик вишее од 90 одсто подудааран са српским језиком, осим што хрватски језик у писму није подударан са српским ни један проценат у писму.
Најављена је израда новог српског правописа. А лингвисти се нису договорили хоће ли се и у новом правопису наставити постојећа криминална муфљажаа са два писма (српским и хрватским само заа Србе и њихов језик, или ћемо и ми Срби постати нормални једноазбучни у свом језику. Главни за писање одељка о писму Мато Пижурица рече нам, пред сведокињом, да једноазбулчје нема шансе и да ће се, премаа томе, и даље само Срби черечити на своје и туђе писмо, јер по његовим изјавама избацивање плански уведеног уљеза у језик Срба ако избацимо, то ће једино код Срба и у Србији бити „укидање латинице“. Ми не можемо и нећемо укинути латиниоцу тако што нежемо имати у свом језику писмо и параписмо. Хрватска латиница остаје писмо Хрвата и њиховог језика свуда, па и у Србији и ми га можемо учити да бисмо разумели хрватски писани језик, али га не морамо неуставно и ван света вући уз своје писмо даа бисмо туђим писмом угрожавали својее и правити се да нее знамо ко и како угрожава српско писмо. То у Србији чинее и могу да чине само Срби (првенствено лингвисти и власти) тако што ће лагати и даље да су оба писма наша.
Није поштено обмањивати и лагати народ, па још свој
Није поштено и дозвољено лагати свој народ да ће на овај начин (са)чувати српско писмо. Ако не смеју српски лингвисти и власти од некога да сачувају српско писмо, поштено је да то кажу народу. Нисмо ми сви у српском народу баш толики кретени да не видимо тешку договорену између лингвиста и власти муфљажу са српским писмом. Требаа да миссле и на то да ће и народ једном схватити шта му се ради у Србији с писмом и да ће нечији трагови у томе „смрдјети нечовјештвом“ (Његош). И да не могу антићиррилички преваранти бити „свеци“ заувек, како се они надају.
У Србији немаа слободе у српским средствима обавештавања да се објави права истина о узроцима угрожености српске ћирилице у Србији. На пример, један доказ. Мо смо из „Ћирилице“ раније могли даа у многим средствима обаавештавања објављујемо праву истину о ћирилици у Србији. Могли смо то и у листу Политика до пре око четири године. Тада је ударена стопостотна блокада за наша заснована убеђења, па већ од тада, не примају нам текстове не само наи на страни за писма читаалаца, ни за личне Погледе него чак више не можемо даа са своје поште под својим именом да објавимо ни кратак коментар испод текста, јер нам је е-пошта увек блокираана за пријем.
Једино нам још примају текстове поједини уредници сајтова, а најчешће портал Борба за истину, Седма сила и, ређе, прекодрински портал Фронтал.
Закључак
Нема будућности српском ћириличком писму у српском језику док лингвисти и власт не признају истину: да су они деценијама уназад договорни затирачи и буквално издајници српске ћирилице у српском језику и док не сачине српски правопис и српски закон о заштити српског јеезика и ћирилице, али у складу с уставном (народном) обавезом у сасвим јасном ставу првом Члана 10. важећег Устава Србије, који мора важити, као свуда у свету, у правима и обавезама истим за све гтрађане и асоцијације у српском друшву.
(21. септембар 2024)
Аутор: Драгољуб Збиљић, професор српског језика, писац 17 књига о поломима у српском језику и хиљадугодишњем затираању српског писма и данаашњем насиљу против ћирилице у Србији и изван Србије и оснивач првог народног Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“
