На превару ухапшен комадант брилијантнe операцијe „Коридор 92.”
Бечка специјална јединица „Вега” ухапсила га је на превару симболично на Видовдан 1999. године. У Бечу је боравио на позив аустријске Националне академије за одбрану на семинару Организације за европску безбедност и сарадњу. Ту се наводно требала изучавати његова брилијантна операција „Коридор 92.”
Она се данас изучава на свим највећим војним школама у свету.
Али тада је то био само трик које су му организовале аустријске власти иако су га позвале као начелника Генералштаба ВРС у званичну посету. На превару је ухапшен у кантини касарне, а на превару му је дан раније хашки трибунал и подигао тајну оптужницу.
У хашком казамату је током тамновања тешко оболео и избачен је месец дана пред смрт. Тако су изгледали последње године живота генерал-пуковника Момира Талића који је преминуо на 28. 5. 2003. године на ВМА у Београду.
„Што је било до човека учинио си, остало је било до судбине.”
Овај стих уклесан на његовом споменику у Пискавици надомак Бањалуке, можда најбоље и описује цео његов живот. У истом месту је и рођен 15. јула 1942. године, а школовао се у подофицирској школи оклопних јединица и Војној академији копнене војске. Ступио је у ЈНА као професионално војно лице 1961. године са специјализацијом за оклопно-механизоване јединице. У чину пуковника 26. јула 1991. године постављен је на дужност у 5. корпус ЈНА у Бањалуци као начелник Главног штаба. На тој дужности остао је до 19. марта 1992. године када је унапређен у чин генерал-мајора. Средином маја исте године након оснивања ВРС постављен је на дужност команданта новоформираног и најмоћнијег 1. крајишког корпуса ВРС. Био је једини официр који је у ВРС ушао са чином генерала а унапређен је у чин генерал-потпуковника крајем 1992. године.
У то време пуковник Новица Симић, сведочио је како га је генерал Момир Талић позвао у сред ноћи да дође у његово командно место у Градишци. Било је то након смрти 12 бањалучких беба и рекао му је да има за њега само једно питање на које су му већ 3 човека одречито рекла, не. „Мој план је да пробијемо коридор, спојимо се са Источнобосанским корпусом и даље са Србијом, деца да умиру не могу. А, тебе питам само једно, хоћеш ли командовати једном комбинованом јединицом.” Наког потврдног одговора Талић је наредио свом ађутанту да донесе ракију, како је рекао, да наздраве прави Срби. Тада је настала она чувена реченица: „Хоћу коридор до Видовдана па макар он био козија стаза.”
А Новица Симић ће баш на Видовдан ’92. године из Модриче послати ону још чувенију реченицу:
„Пут је слободан, срећно.” Након пробијања коридора насловне стране све светске штампе испуниле су слике ових крајишких ратника. Медији су се утркивали да узму њихове интервјуе а генерал Момир Талић им је одговорио: „Данас 1. крајишки корпус држи 17.000 км² територије што је 1.260 км фронта. То је више него што је у Другом светском рату држала руска Армија са 340.000 војника.”
Поред кључне улоге у пробијању Коридора живота, генерал Момир Талић одиграо је своју улогу и 1995. године на западнокрајишком ратишту. Када је тај простор напало 6 гардијских бригада ХВО-а и ојачани 7. и 5. корпус тзв. АБиХ.
Видовдан је посебно био везан за његов живот, тако је на Видовдан 1997. године унапређен у чин генерал-пуковника и постављен на дужност начелника Генералштаба. Што је иначе била највиша војна дужност ВРС. Почасни је грађанин града Бањалуке. Одликован највећим војним одликовањем Републике Српске, Орденом Немањића. На челу 1. крајишког корпуса ВРС био је до краја рата и под његовом командом налазило се 127.000 војника. Током целог свог војевања нанизао је само победе. У то време командовао је највећом војном формацијом на планети.
Аутор: Деки РС
