Muškarci, muškarci… Protojerej Andrej Tkačov o mestu muškaraca u porodici, društvu i Crkvi
Ovaj zbornik članaka i eseja posvećen je ulozi muškarca i muškog načela u društvenom i porodičnom životu, u pitanjima vere i Crkve, kao i u vaspitanju generacije koja raste.
Po mišljenju autora, ova tema je izuzetno važna i aktuelna u savremenom hrišćanskom društvu. Mnoge tradicionalne institucije društvenog života su se izgubile ili se podvrgavaju aktivnom i svesnom uništavanju. Kakvi su uloga i mesto muškarca u savremenom društvu, kakav je značaj oca za vaspitavanje dece i očuvanje vere? U svojim iskrenim razmišljanjima otac Andrej pokušava da odgovori na ova i druga pitanja.
Svoje čitaoce takođe poziva da razmisle i osmisle ova pitanja zajedno s njim.
Knjiga je izašla uoči Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu 2019. godine u izdavačkoj kući „Bernar“.
***
Muškarci, muškarci…
Malo je potrebno da čoveka uplašite. Na primer, pošaljete mu pismo bez adrese pošiljaoca.
Drhtećom rukom, mrzak sam sebi,
Otvaraš koverat po ivici.
Očekuješ da pročitaš: „Dolijao si, gade!“
Ili: „Pomagaj! Umirem!“
Otprilike tako počinje film Džima Džarmuša „Slomljeno cveće“. Muškarac dobija pismo od nepoznate, sa kojom je pre dvadeset godina navodno imao vezu (sad, stari moj, listaj napamet svoj donžuanski spisak). A u pismu piše da on, očigledno, ima sina, kome je već devetnaest godina. I to nije čudno, zato što deca nastaju iz ljubavi. I ja sam ga, veli, vaspitavala sama, kao samostalna žena. Vaspitavala ga, a on je sada otišao da traži oca. To jest, tebe. To je sve. Ciao. Da te ubije ili da te zagrli, ne znam. Dalje razmišljaj sam.
O, kako me uvek intrigirala ova tema! Kako me privlačila i opčinjavala! Otac koji susreće sina posle dvadeset godina – to je fabula „Starijeg sina“ Vampilova[1]. Iako sin nije pravi, starac je poverovao. Zato što je duša bolela. Zato što… I šta uopšte može biti dirljivije, smešnije i čovečnije od Vampilovljevog „Starijeg sina“?
A drugi sin, koji je u zrelom uzrastu krenuo u potragu za biološkim roditeljem, za onim ko je pre mnogo godina začećem usrećio ubrzo ostavljenu devojku, šta je to? To nije šta, nego ko. To je moj dobar poznanik, kome je već pedeset šest. Ali, tada mu je bilo osamnaest, i on je proputovao pola Sovjetskog Saveza, da bi razbio nos vinovniku svog zemaljskog postojanja. Da ga nađe i da ga prebije. Za ostavljenu majku. Za nemanje oca. I on je sve ispitao, s teškom mukom našao, za hrabrost drmnuo sto grama votke, pozvonio na vratima… Vrata je otvorio ćelav, sažvakan životom čikica sa tužnim očima. „Koga tražite?“ – upitao je čikica, i moj dobri poznanik je zaplakao, rekao „tata“ i čvrsto zagrlio roditelja.
I koliko je takvih priča, koliko? Budući različite, osobene, obojene na svoj način, sve te priče su u mnogo čemu iste, zato što svugde postoji „otac“ i svugde postoji „sin“, a u pozadini je zamršeni, povređeni i zagonetni život, pomešan sa grehom u odnosu pedeset prema pedeset procenata. Baš tako – sa grehom popola.
Čovek u opasnosti viče „mama!“, ali ne žurite da pomislite da čovek nema potrebu za ocem. Potreba postoji. Ona je ogromna. Mama je, jednostavno, slika prvobitne topline, bez koje je postojanje nemoguće. A tata, to je već složena slika poretka sveta, koji ide uzlaznom linijom. U reči „tata“ postoji ne više toplina utrobe, već hijerarhija, poštovanje, strah. Postoji osmišljenje sveta, postoje kultura i civilizacija. Civilizacija živi u reči „otac“. Da, upravo to i postoji u reči „tata“, i kada traže tatu, zapravo se trude da razjasne i zauzmu svoje sopstveno mesto na zemlji, na sredini između neba i preispodnje. Otac, tata, tatica.
Ako otac traži sina, to je životno ovaploćenje priče o bludnom sinu. U kulturi, to su i „Vojnikov otac“ i „Čovekova sudbina“[2]. A najdirljivija je priča o Paku iz Hemingvejeve knjige „Pokretni praznik“. Dešava se u Španiji za vreme Franka. U oglasnom odeljenju jednih od najvećih madridskih novina neki čovek iz provincije, došavši u prestonicu da traži sina koji je pobegao od kuće, dao je sledeći oglas: „Pako. Vrati se. Sve sam ti oprostio. Čekam te na trgu ispred – tu ide naziv hotela u centru grada – u podne. Tata.“ U naznačeno vreme na tom trgu okupilo se nekoliko stotina dečaka. Svi oni su pročitali taj oglas, slučajno ili namerno. Svi su se zvali Pako. U Španiji je to isto kao što su se u ruskom selu pre revolucije svi zvali Vanjka. Svi ti dečaci, svi ti Pakoi, koji su iz različitih razloga pobegli od kuće, toliko su želeli da se otac više ne ljuti i da im oprosti, da bi mogli da se vrate iz mravinjaka prestonice u rodnu kuću bez straha. Ta deca osećala su se potpuno isto kao bludni sin. I odjednom taj oglas! To je, u stvari, poslednja Rembrantova slika, samo u rečima, a ne u bojama.
Zar Jevanđelje i život mogu slučajno da se poklapaju ovako – do nerazlikovanja? Ne, gospodo, to nije slučajno. To je zakon izvučen iz haosa života pronicljivim pogledom književnog genija.
Dakle, otac koji je vaspitavao traži sina. To je Jevanđelje. A da li otac koji nije vaspitavao traži sina? Šta je to? To je takođe Jevanđelje. Samo što više nije priča o bludnom sinu, nego poglavlja o pokajanju. To je opovrgavanje teze da je muškarac samo onaj koji oplođuje, varvarin, osvajač i životinja koja govori. Ne. Uopšte nije tako.
Istina, muškarac u mladosti rizikuje da sklizne u jednu od dve, dobro opisane, varijacije polne bestidnosti. Imam u vidu Don Žuana i Kazanovu. Prvi je bludnik-romantik. On se iskreno zaljubljuje u svaku novu ženu, da bi, dobivši uzvraćenu ljubav, istog časa ohladneo prema njoj. Drugi je, prosto, cinik i razvratnik. Njegova glava je hladna, kao kod čekiste iz poznatog aforizma Dzeržinskog, iako je u krvi uvek oganj. Taj se ne zaljubljuje. Čak ni na jedan dan. On je to sebi zabranio, kao što su obavezni da čine i predstavnici nekih profesija kojima je zabranjeno da se zaljubljuju u klijente. Kazanova nezasito sakuplja užitke, i ljubav tu može samo da smeta.
Treba li da preciziramo da su Don i Kazik – antiporodični ljudi? „Zgrabiti veslo, staviti nogu u uzengiju, uvek ljubeći nova usta“ – to je njihov životni stil, ako se poslužimo rečima Gumiljova iz pesme „Don Žuan“. Uzgred, glavni junak Džarmušovog filma ima ime veoma slično imenu Don Žuan.
Ali, evo, dolazi novo životno doba. Još ne starost, ne. Nego nešto novo. Kao hladna zima za nemirnog vilinog konjica kod Krilova. Ne starost, nego starenje. „Pozdravljam te, moje starenje!“, kada, po rečima drugog pesnika, „devica, kao zver, štiti svoj kaput“[3]. Tada mnogo toga postaje simbol i nagoveštaj: snovi, odraz u ogledalu, posmatranje nepoznatih porodica u parku, pisma, tupi bol u grudima… Neko ima decu, neko već i unuke. A ja samo televizor. I tada stupaju na scenu drugi stihovi pomenutog Gumiljova:
I samo kad, sred orgije pobedne,
Odjednom dođem sebi, ko mesečar bledi,
Uplašen u zavetrini svojih puteva
Prisetim se, nepotrebni atom,
Da od žene nisam imao decu
I da muškarca nikad nisam zvao bratom.
Zaista, ako su sve žene tokom života potencijalne ili stvarne ljubavnice, onda među muškarcima nema braće (samo suparnici i muževi-rogonje), a među decom nema ni sina ni ćerke. U ovoj tački lične priče može i da se poludi. Može čak da se krišom učini sebi nešto loše i nepovratno u gluvom i praznom stanu. Ali, moguće je i pokajati se. Naravno, bolje je pokajati se.
Ostareli bludnik zaista i liči na probuđenog mesečara. Na mesečara iz nekog razloga ne deluju zakoni gravitacije. On hoda po ivici krova i penje se po vertikalnom zidu. Dok se ne probudi. A onda, odjednom – pismo, ili knjiga, ili susret, ili košmarni san. I ti, ostareo, nikom potreban, počećeš da grozničavo tražiš izlaz. Odjednom ćeš se stropoštati s visine po kojoj si tako dugo išao bez ikakvog osiguranja. Tada će sin, koji će se slučajno pojaviti, čak i sa namerom da te išamara, biti glasnik neba. I život će ti veselo namignuti, da, eto, nije sve tako loše. Ipak imaš decu. A ako nemaš, onda opet Vampilov. Tada će neki probisvet reći: „Oče, to sam ja“ – i ti ćeš se raznežiti. Ti ćeš reći, kriknućeš: „Pa da! Sećam se! Našu jedinicu su tada prebacili u Gomelj, i ona je ostala sama na prašnjavom putu. Na njoj je bila tanka cicana haljina. Put je ostao u prašini, i ja sam tada tu ostavio svoju sreću. Ti si pljunuti ja kad sam bio mlad! Sine!“
Ženu ka deci zove instinkt. Zove je od ranih godina i zove je tako snažno, sa takvom vlašću, da ponekad nema nikakve mogućnosti da mu se suprotstavi. A muškarca ka deci zove kasnije, i čak ne instinkt, već nešto drugo. Možda savest. A možda nije. Niko još nije tome dao tačan naziv. Ali „to“ postoji. I bilo bi dobro što ranije osetiti prisustvo tog fenomena u krvi i u vazduhu. Da ne bi bilo zauvek kasno.
Muškarci, muškarci. Da vas čujem, o čemu pričate?
Ove reči nisu upućene svima. Samo nekima.
Živeli ste lakomisleno dok niste osedeli, jurili ste kao lovački pas, ili za novcem, ili za slavom, ili za kupljenom ljubavlju; do sedih vlasi protrčali ste pored obaveza, pored krsta, pored briga; zgazili ste kao leptira, čizmom od veštačke kože, svoj kratkotrajni život, i probudićete se odjednom sa osećanjem da je sve propalo. I tada će životinjski i neutešni urlik, urlik smrtno ranjene zveri, pocepati vazduh vašeg bogatog stana ili vašeg ubogog sobička. I dotrčaće susedi s vriskom: Šta se desilo? Ali, upravo će to biti bolno i čemerno – što je kasno da nekome nešto objasnite. Kasno i nepotrebno.
[1] Aleksandar Valentinovič Vampilov (1937–1972), ruski sovjetski dramski pisac, jedan od najznačajnijih dramskih stvaralaca novije sovjetske književnosti. (Prim. prev.)
[2] Popularni sovjetski igrani filmovi: Vojnikov otac (1964, reditelj Rezo Čeidze); Čovekova sudbina (1959, reditelj Sergej Bondarčuk, po istoimenom Šolohovljevom romanu). (Prim. prev.)
[3] Stihovi Josifa Brodskog iz pesme 1972. godina. (Prim. prev.)
