Мржња према свему што је србско

Слободни и независни млаћеници

На почетку – мржња према свему што је србско

Пита ме, тако, један исписник откуд ми теме за „разнобојне“ текстове слане на бројне електронске адресе.

Како откуд, питам ја њега, зар и сам не види како се на разним сајтовима објављују још (п)разније беспослице и бесмислице, ваљда као (не)лојална конкуренција (не)знањима стицаним по безбројним факултетима и унезверитетима. Најчешће, узалудни су покушаји да се уредницима тих сајтова укаже на незнавене подстицајне објаве, највероватније због тога да им се не обезвређује већ објављено (не)знање; у томе, према мом искуству, најдоследнији су „Стање ствари“, „Наука и култура“…

Повремена провера да ли је такво искуство грешно – само се потврђује, а при последњој, пре неки дан, на „Стању ствари“, спотакох се о текст Николе Крстића, инспиративног наслова То некакво Косово заиста постало веће од нашег постојања на овој планети (https://stanjestvari.com/2023/09/29/nikola-krstic-kosovo-dzaba-smo-krecili/), објављен 29. септембра 2023. године а преузет из београдског „Данаса“ (26. септембар).

Део те „умотворине“ заслужује да се овде наведе јер су многи пропустили (не)прилику да се на њеном извору продухове.

„Последњи такорећи терористички напад на албанске полицајце, у селу Бањска у Лепосавићу на Косову, под велом је мистерије и тајне. Нико не може, а неки и не желе да открију праву позадину овог високоорганизованог и изузетно добро наоружаног напада, који добија димензије међународног инцидента у који су, шапуће чаршија, сви умешани…

Почело је много и пре овога, али од уласка србијанске војске у албанска села и вароши, током Балканског рата, по којима је правила такве зулуме и починила крвопролића, која није могао ни Димитрије Туцовић речима да довољно опише, преко Милошевићевих десперадоса и канибала, који су убијали све од колевке до штапа, и успели да протерају на стотине хиљада Албанаца, па све до данас, када имамо напредњачке харамбаше и њихове картеле који утерују страх и трепет сваком ко зуцне против њих. Све је то било, наравно, под паролом српства, јединства и осталих фантазија.

Питајте било којег грађанина или грађанку Србијатрије – част изузецима, морам да напоменем – како изгледа један косовски Албанац; ма, пробудите их у пола ноћи, док још хрчу, има да вам нацртају једног искеженог грбавца са закривљеним носем, који се злокобно осмехује и само мисли како да науди Србима.

Такав талог расизма се онда данас испољава у псовкама и увредама, када желите некога да у потпуности деградирате и дехуманизујете, а да није албанског порекла, ви ћете назвати ‘шиптаром’. Бора Ћосић је у тексту ‘Србија и Арбанија: Албанци и ја’ писао о томе како се понашало и опходило према људима албанског порекла још током Југославије.

Тај континуирани и дубоко укорењени расизам је експлодирао током деведесетих, и управо Албанце и Албанке, и старе и младе, стрпао у хладњаче и масовне гробнице, само зато што су били друге националности…

Обични људи су добрано урезали у својим умовима да су Албанци и Албанке наши непријатељи. И да ту нема више шта да се прича.

А то Косово? Па, оно је наша Валхала. Наша обећана земља. Наша коначна тачка у којој нас чека то небеско царство. Али од толике пропагандне хипнотисаности, ми не видимо како гацамо по крвљу и блату, ходамо преко лешева и смејемо се над дубоким јамама“.

Текст објављен у „Стању ствари“ прошао је са десет (10) коментара – осам несагласних са његовим писаром, а два се тичу „новинарства“ у Србији:

– „Јадно ли је срп(б)ско новинарство које одгаја Данас (и не само Данас, већ и Недељник и сл.);

– „Па, колики си ти дебил кад ово преносиш!!! На тај начин директно шириш анти-српску пропаганду и подстичеш да се верује да је Косово и Метохија ‘држава’! Срам те било, кретену од уредника! Тебе треба тужити пре свих“.

У „Данасу“ било је коментара двадесетак, а као Једна Ана која је „гласала“ против – поруком „Не сећам се када сам прочитала бесмисленији текст!?“ –, мислило их је још двоје.

Другу страну, ону бесмислену, за(с)тупио је извесни Isac кратком поруком „Браво Крстићу одличан текст свака ти је на месту“ имајући при томе у виду и оне остале коментаре чији је бесмисао „осмислио“ извесни „Комшија“:

„Питање гласи, ЗАШТО ЈЕ ТО ТАКО?

Зато што је елита мојих комшија срба, почев од Гарашанина (Начертание), Јована Цвијића, па до Чубриловића (Меморандум за исељивање Албанаца), Ранковића и Милошевића, ‘узгајали’ мржњу до истребљења према својим 99% неписменим комшијама Албанцима, који нису имали право образовања као Срби под Отоманском Империјом.

Владе српских комшија замало су успели да истребе албански народ.

Мржња против Албанаца која је сервирана Српском народу од његове елите и државних органа, више од 200 година, не може да нестане на трен. Та инерција мржње ће још да влада код српског народа према албанском народу.

Да се ова мржња ублажи, треба српски родољуби да демаскују са чињеницама недела својих влада према албанским народом задњих 200 година, и да објасне своме народу да је то што су урадили према комшијама Албанцима није требало да се ради.

Сада смо где смо, а надам да се да ћемо заједно ући у ЕУ, али за дугорочни мир Срба и Албанаца, треба да се призна држава Косова од Републике Србије“.

Остаде непознато да ли је то комшија овога Крстића или онога исто(не)мислећег Костића који беше некакав шеф у београдској Занатској комори смештеној на шеталишту Књаза Михаила 35, али ће овде, у наставку, пажња бити посвећена ономе првом.

И Крстићу, и Костићу, и Комшији – није у знању да су се Арбанаси на Србској Земљи појавили тек крајем прве половине 11. века (1043), после неуспелог „државног удара“ једнога византијског војног команданта стационисаног на Сицилији. Наиме, тај командант пошто је ко зна због чега смењен, кренуо је са „својим“ јединицама према Цариграду водећи собом и нешто Арбанаса као помоћне чете. Недалеко од Дојранског језера био је дочекан, у првом окршају убијен, „побуњена“ војска се предала, а стране помоћне чете, арбанашке (бројности између пет и двадесет хиљада укључујући и жене и децу као пратњу, што је тада било уобичајено), потиснуте су на територију Ср­бије. Одатле се нису могли вратити на Сици­лију јер су лађе које су их отуд довезле, биле заплењене. Молили су Србе да им дозволе да се негде населе, па ка­ко су они сточари „од каријере“, гајиће стоку за њих и србску властелу. То им је допуштено, али се они нису понашали као „добронамерни гости“. Према ономе што је записао руски славист Афанасиј Матвејевич Селишчев (1886-1942), арбанашко па­стирско становништво из планинских крајева повре­ме­но се спуштало у долине и угрожавало тамошње ста­но­в­ништво, чак и феудалце у њиховим замковима. „Кра­јем 13. века ти су напади и премештања планинских Арбанаса добили страховите размере“, што је укључивало убиства и отмице месног становништва. „Ништа то није. Убијен је Словен“, презриво су говорили кад би био убијен неки хришћанин-Словен. Да би му навод о убиству неког Сло­вена био уверљивији и јаснији, Селишчев бележи и ар­на­утску реч шки, али се „не досећа“ да каже како се том погрдном речју означавају искључиво Срби…

Најразличитијим притисцима (уценама, убистви­ма, отимањем имања и протеривањем с њих, „пече­њем“ ужеженим металним предметима, „ударањем на образ“ – силовањем, отимањем жена и девојака, исла­мизовањем и потурчивањем – Шиптари су из Старе (Праве) Србије вековима потискивали православне Србе; то се није дешавало на махове, тако што би нека­дашња србска села потпуно и одједном пустела, већ је неосетно и постепено, услед непрекидног трајања тих притисака, односно зулума, поступно долазило до смене староседелачког српског становништва арбанашким, а многа села остајала су без иједне српске куће…

Па ће Јован Цвијић записати да су сви арбанашки препади на србска насеља имали исти резултат: србско становништво је „или ги­нуло, или одлазило у друга места, или се албанизо­вало“.

Риста Т. Николић (1877-1917), антропогеограф, „најбољи ученик Цвијићев“, записаће да су се „ти први Арнаути на­се­љавали махом на превару, и тек после су се насил­нички ширили, отимајући имање становницима. Кад су се досељавали били су јадни и жалосни. Најпре су обично долазили сами, а после су им стизале породице. Кукали су и преклињали да их становници у селима, где су наишли, приме на конак. Ови су их из сажаљења примали у своју кућу, али се Арнаутин није више уда­ља­вао из куће. Чим му стигне породица, смести се у ку­ћи, избаци све, што му не треба, па ће онда рећи ономе, који га је примио на конак: ‘Ја идем чак из Малесије, сад иди ти!’ Тако… у селу Добрејанцу… у кућу породице Дабарци… дошао Ар­наут са породицом… и молио ‘да коначимо, чорба­џи’, ови су их примили на конак, али се Арнаути нису више хтели удаљавати из куће. Дабарци и даље остану у својој кући, али им Арнаути убрзо убију оца, те они (Дабарци – ИП) побегну из села“ (Р. Т. Николић, Ширење Арнаута у срп­ске земље, Београд 1938, 32-33 и 40).

Потврду за такво арнаутско ширење (Арнаути – они који се нису вратили тамо откуд су дошли) налазимо и у запису Ђока Слијепчевића да је „још уочи Берлин­скога конгреса била, под разним утицајима, појачана антисрпска атмосфера да би, после оснивања Арбана­шке лиге, постала још затрованија. За скоро три и по де­ценије, од Берлинскога конгреса до првога Балкан­скога рата, настало је немилосрдно сатирање Срба и терор над њима тако да су многи морали да беже и напуштају своју стару постојбину“. Рачуна се да је у том времену у Србију исељено преко 400.000 Срба, од чега 150.000 само из Косовског вилајета (Ђ. Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, Химелстир/Немачка 1983,, 223).

Биће да је за многе или понеке од злочиначких и пљачкашких обичаја и поступака арбанашких знао и Ноам Чомски (1928), амерички лингвист и философ, не особито расположен према Србима:

„Албанци су највећа брука модерне Европе, јер су дозволили да уклоне домаћина који их је примио и да од већине направе мањину… Они су као дивље племе прихваћени од Срба на Косову, а то дивље племе по­том је насиљем протерало домаћина и присвојило туђи простор, што је срамотно… Језгро Албанаца су запра­во Шкипетари које су Срби прихватили“ (према Св. Ра­дишић, Срби осуђени на победу : Космички закони, Београд 2022, 51).

Ко је Никола Крстић

У потрази за том некршћу наиђем на rwitter > krkela_krle (не знам шта му је то) и две поруке, једну поред друге, обе писане 18. октобра.

Прва:

„Деценијама ова земља чами у чељустима митова и бајки, окована ланцима светосавља, заглављена у великосрпском лимбу (да ли пакленом предворју? – ИП) из којег не може да се пробуди.

Дакле, више од три декаде, ми смо и даље спремни да гинемо за езотеричне баљезгарије као што је, примера ради, Косово“.

И друга:

„Збиља је невероватно како четници обожавају да се позивају на Сједињене Америчке Државе када је у питању ратни злочинац Драгољуб Михаиловић…

Лицемери и кукавице вазда били и са усташама бежали“.

Оном првом поруком „досетио се“ да похвали свој на почетку помињани текст, а другом је, ваљда, подржао некакву тамо Аи­ду Ћоровић, „активисту за људска права“ из Београда, која је позвала своје присталице да сруше тек подигнут споменик Дражи Михаиловићу:

„Данас се подиже споменик злочинцу и сараднику нациста Дражи Михаиловићу. Ми данас идемо да срушимо тај споменик и покажемо Србији да фашистима није место у Србији и да никада нећемо дозволити дизање споменика Дражи. Видимо се у 16 часова у Брегалничкој улици 24. Стоп четничком фашизму.“

Ни она ни он, јадни какви су, не знају да је онај ЊИХОВ (не зна се ни на које се име одазивао кад је био мали, касније назван Јосип Броз – 1892?-1980 – познатији као ЈахачСаЧелаКолоне) све време ратно сарађивао са фашистима, нацистима и усташама јер му је у „знању“ било да је „личност Драже Михаиловића и његов оштри дух јасно увидео право стање ствари и знао је јасно и разговетно да прикаже југословенским народима поготово српском са ким и у ком правцу југословенски партизани воде борбу. Поред овога његова личност и храброст окупила је око себе свеукупни српски народ и све најбоље борце“.

На пола године пре окончања ратних операције, по доласку у Београд који су ослободили Руси, поручио је СВОЈИМА да се „ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада“, па је, примера ради, „отворио“ Сремски фронт на коме је страдало 180.000 Србчади (неки веле свега 80.000) недораслих ни за коња ни за бојно копље.

А ни касније није се претргао волећи Србе, па је, како се хвалио јадни Србин Александар Ранковић, током првих седам послератних година лишено живота 586.000 Срба, „народних непријатеља“, што је „ојачао“ одлуком с почетка 1947, да србске добровољце из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године, њих нешто преко 323.000, „произведе“ у профашисте.

Крстић све то прећуткује како би могао исписати оно што се од њега очекује тамо негде.

Мало за Бањску која је британском парламенту пре стотинак дана била „позната“ по томе што се у тамошњем манастиру „крију наору­жа­ни Срби и да се тамо налази велика количина оружја“, а све са циљем да се то, макар колико неистинито било, у погодном тренутку искористи против Срба. Иако каже да је све то „под велом мистерије и тајне“, те да нико не може, а неки и не желе да открију праву позадину овог високоорганизованог и изузетно добро наоружаног напада“, неће му сметати да напише како је то био „такорећи терористички напад на албанске полицајце“.

Биће, ипак, да је шиптарски полицајац страдао у домаћој, шиптарској „радиности“, не би ли се „случај“ добио „димензије међународног инцидента у који су… сви умешани“.

Мало за Балкански рат који је повела „србијанска војска“, тако што је улазила „у албанска села и вароши… по којима је правила такве зулуме и починила крвопролића, која није могао ни Димитрије Туцовић речима да довољно опише“.

Жао му Туцовића који ће удварајући се социјалистичкој Интернационали написати да је арбанашка побуна с јесени 1913. године, „због које је Србија морала поново мобилисати близу три дивизије, класичан пример како се колонијални ратови изази­вају. (Да би једна лаж деловала „истинитије“, мора се мало и претерати јер се са си­гурношћу зна да је у смиривању побуне учество­вао 13. пук „Хајдук-Вељко“, из Неготинске Крајине, ојачан једном артиљеријском батеријом и једним ко­њи­чким водом – ИП)… И кад је буна из­била, влада (србска – ИП) је… изјавила да ће Арбанаси бити ‘примерно кажњени^‘, буржоаска штампа је тра­жила истребљење без милости, а војска је извршивала. Арбанаска села, из којих су људи благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време вар­варски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце. И докле су устаници заробљене српске официре и војнике разоружавали и пуштали, дотле српска солдатеска није штедела ни њихову децу, жене и болесне… Још једном се потврдило да је народ­на побуна најпримитивнијих племена увек хуманија од праксе стајаће војске коју модерна држава против по­буне употребљава. Српски власници су отворили свој регистар колонијалних убијања и грозота и могу већ до­стојно ступити у власничко друштво Енглеза, Хо­лан­ђана, Француза, Немаца, Талијана и Руса“.

Тешко је замислити да би негде, некад и неко мо­гао о својој земљи и о сопственом народу писати толи­ко ружно као што је то чинио Димитрије Туцовић. Но, ако је то било у интересу „међународног пролетари­ја­та“ и „револуције“, ако је тиме испуњаван „завет“ Ко­му­нистичком манифесту писаном као упутство за уни­штење Срба и Руса и руског и србског право­слав­ља, онда се логичним може сматрати Туцовићев став да је „завојевачки поход Србије на Арбанију… најгруб­ље отступање од начела заједнице балканских народа, а у исто време отступање које је плаћено најочи­глед­нијим поразом“.

И, да не би било забуне, арбанашка побуна није се догодила у Арбанији, како нам то сугерише Туцовић, већ на Србској Земљи, у Старој Србији, у Правој Ср­би­ји, по Косову и Метохији, у крајевима који су током Првог балканског рата ослобођени од турске окупа­ције, у крајевима које Туцовић назива Арбанијом и у које, вели, Србија „није ушла као брат… него као ос­ва­јач“, не „као политичар већ као груб солдат“.

Чак и кад Метохију и Косово назове Турском, Ту­цовићу ништа не смета да Призрен, Ђаковицу, Пећ и Приштину прогласи „главним местима Северне Арба­није“. Па када се уочи Берлинског конгреса Арбанаси нађу „између чекића и наковња, између Турске против чијег јарма су се борили и балканских државица које су им носиле нов јарам“, Туцовић ће покушати да посра­ми „незахвалне Србе“ због тога што 1913. године „Ср­бија злоставља и прогони арбанаско насеље из четири задобивена округа, (а) Црна Гора надире са севера у срце северноарбанских племена“, односно у Метохију, чији назив („Земља манастирских имања“) сведочи о србском карактеру. Нигде не говорећи о арнаутским нападима на Србе, он каже да су „по повлачењу срп­ских трупа (са данашњег арбанашког приморја, 1913 – ИП) настале у Средњој Арбанији велике међусобне борбе“ и задовољава се кратким саопштењем да „сво­јом завојевачком политиком Србија, Грчка и Црна Гора нису успеле да Арбанију поделе, али су успеле да је смање и очерупају“. Кад су у питању Србија и Црна Гора, не може бити да мисли на друго „черупање“ осим онога које се тиче ослобођења Праве Србије, односно Косова и Метохије; он те крајеве упорно назива Ар­банијом!

У својој „идејној нетрпељивости“ према сопстве­ном народу, која врло често прераста у мржњу, и са ве­ликим олакшањем завршавајући свој спис, Димитрије Туцовић ће записати да је „безгранично непријатељ­ство арбанаскога народа према Србији… први позитиван резултат арбанаске политике српске владе… Завоје­вачко држање Србије, Грчке и Црне Горе није могло спречити стварање аутономне Арбаније, али је оно то­га најмлађега племена на Балкану гурнуло да се још пре појаве на свет преда на милост и немилост Аустро­-Угарске и Италије“. Како ће се ствари даље одвијати – Туцовић не зна посигурно, али свесрдно препоручује Србији, пошто „поразом освајачке политике није за­вршен ланац опасности и жртава по слободу српс­ко­га народа и будућност Србије“, да схвати „да је борба коју данас арбанаско племе води природна, неизбежна историска борба за један друкчији политички живот него што га је имала под Турском и друкчији него што му га намећу његови свирепи суседи, Србија, Грчка и Црна Гора“.

Србија на првом месту.

Будући да је Туцовићев спис настао циљно, може се у њему прочитати да су Арбанаси тражећи излаза из своје тескобе, одлазили тамо „где природа пружа више средстава за живот, ка плодним котлинама Старе Ср­бије и Македоније“. При томе, Туцовић намерно пре­ви­ђа да су Арбанаси у тај србски етнички простор ушли тек пошто је он крајем 17. века, током рата између Аустрије и Турске, после покрета названог Велика сео­ба Срба, био испражњен под утицајем турске војне силе. (Арбанашки историчар Сељами Пуљаха – 1938-1991 – пише да се први шиптарски трагови око Скадра и Ђаковице срећу тек крајем 15. века, те да тада, у крају од Пећи до Ђаковице, Арба­наса није било више од једног процента. Мимо тога, по Косову и Метохији, као ни по брдско-арбанашком пограничју према Црној Гори), никад није било ни јед­ног јединог микротопонима арбанашког, али зато по целој Арбанији има више србских топонима него арбанашких). Из Туцовићевог приповедања проистиче да се „о том продирању Арбанаса на исток у нас… много писа­ло, јер се јако тицало српскога насеља у североза­пад­ним областима Турске“. Мада он ову стару Србску Зе­мљу назива Турском, иако му је морало бити позна­то да се тамо радило о вишевековној турској класичној окупацији, арбанашко „продирање на исток“ за њега је „главно средство којим шовинистичка штампа изазива код српскога народа мржњу према ‘дивљим’ Арнаути­ма, прикривајући као гуја нокте дивљаштва која је српска војска према њима починила. Колико је само суза про­ливено што је историско Косово преплављено Арна­утима“.

Крстићу је остало непознато (а то прећуткује и Туцовић) да су победе Србије и Црне Го­ре у балканским ратовима осујетиле планове „о ства­рању једне арбанашке државе изван ужега арбана­шкога етничкога простора“, а ни један ни други „не знају“ да су Срби тада „повратили своје историјско тло на коме се нала­зе највећи и најзначајнији историјски и верско-култур­ни споменици за које је везано најславније доба српске историје. Срби нису били против стварања једне ар­ба­нашке државе у природним етничким границама њи­хо­вим, али су били решени да заштите своје нацио­нал­не интересе, које су угрожавале арбанашке претензије, које су биле помагане од Аустро-Угарске и Италије“ (Ђоко Слијепчевић, Наведено дело, 247-248).

Ни Крстић ни Туцовић не помињу да Србија и Црна Гора „нису могле жртвовати своје историјско тло, да би Ау­с­тро-Угарска и Италија могле створити своју Велику Арбанију. Оне су (Србија и Црна Гора – ИП), као победнице, тражиле и историјске и стратегијске гра­ни­це и укидање граница између себе“. Износећи такве захтеве пред Лондонску конференцију и сматрајући да на првом месту морају стајати „историјски, етнички и кул­турни разлози“, Срби су дали и своје додатне аргументе: „Ве­ћина у тим крајевима данас јесу Арнаути; али од по­ловине XIV века па до краја XVII века била је та зе­мља тако чиста српска и култивисана, да су Срби наме­стили своју Патријаршију у Пећи… Близу Пећи налази се српски манастир Дечани, најзнаменитији споменик српске архитектуре и српске побожности и XIV века. Просто се не може замислити да би седиште српске Па­тријаршије и да би се величанствени Дечани подизали у једноме крају, у коме не би српски народ био у већини. Онај крај у коме су Пећ, Ђаковица и Дечани, то је нај­светија земља за српски народ међу свим његовим зе­мљама. Не може се замислити никаква црногорска или србијанска влада, која би била у стању да ту земљу ус­ту­пи било Арнаутима, било ма коме другоме; најмање би то данас било могуће, пошто је србијанска и црно­горска војска у крвавој борби отела од Турака и Ар­наута ту своју земљу… Али и ту као и у осталим српским земљама северно од Охрида и у околини Белог и ује­дињеног Дрима Арнаути су скорашња колонизација, управо инвазија“ (Исто, 255-256).

Мало за Милошевићеве десперадосе и канибале „који су убијали све од колевке до штапа, и успели да протерају на стотине хиљада Албанаца“, уз злонамерно потискивање у заборав неких збивања током Великог рата, саопштених у Шантијиу/Француска, 20. фебруара 1916. на савезничкој војној конференцији посвећеној планирању војних активнос­ти током године. Србске ставове тамо је представио помоћник начелника штаба Врховне команде ђене­рал Петар Пешић истичући, као неопход­но, потребу да се војска прикупи, реорганизује, „прео­ружа и поново опреми модерним материјалом“ – јер су војници прелазећи беспутним плани­нама, бранећи се од пљачкашких напада арбанашких племена, борећи се за голи живот, били принуђени да напусте или униште сав војни материјал (П. Пешић, Солунски фронт, Београд 1921, 4-10).

И не само злонамерно потискивање у заборав неких збивања током Великог рата, већ у још злонамерније „заборављање“ онога што се дешавало током вишегодишњег брозовлука, почев од поверљиве директиве коју је комунистички шеф Јосип Броз, пред сам рат (после двадесетседмомар­тов­ског пуча) издао свим партиј­ским комитетима да треба „пружити сву нужну подршку усташама, Македонцима, Албан­цима и другим националним организацијама уколико би оне могле допринети што бржем збацивању сада­шњег режима“.

Недуго затим, чим је почео рат, шиптарски теро­ристи (уз италијанску потпору) прогнали су са Косова и Метохије све Србе тамо колонизоване после Вели­ког рата, а Бугари су на исти начин поступили са Ср­бима колонизованим у Маћедонију.

Судбински, од тога није се много разликовала Бро­зова „победничка“ порука по уласку у ослобођени Бе­о­град средином јесени 1944. године: „Ми се у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада“. Обично добро необавештеноме србском све­ту та порука дуго је остала непозната, али му је зато убрзо постало јасно да је она управо поменута повер­љива директива свим партијским комитетима имала трајни значај. Наиме, Национални комитет ослобо­ђења Југославије коме је на челу стајао Јосип Броз, под бројем 343 од 6. марта 1945. године, док је рат још трајао, донео је Одлуку о привременој забрани враћања колониста у њихова ранија места живљења. Не би ли се том чину дао душебрижнички карактер јер су колонисти углавном били Срби, одлуку је потписао Србин, поп Влада Зечевић, повереник унутрашњих послова, а њен кључни део, објављен у Службеном ли­сту Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ) број 13 од 16. марта 1945. године, гласио је:

„1. Привремено се не дозвољава враћање колониста у њихова ранија места живљења и нека сви остану на својим местима, с тим што ће им Народно-осло­боди­лачки одбори указивати и даље сваку помоћ;

2. Пошто ће питање колониста бити решено посеб­ном Уредбом, то ће бити благовремено обавештени ко ће, када и у који крај државе моћи да се пресели“.

Тим чином, само на Косово и Метохију спречен је повратак око 12.000 домаћинстава са око 60.000 чланова – колони­ста, међу којима је био велики број ратних доброво­љаца и њихових породица“.

И даље „бринући“ о колонистима, већ 3. августа исте године, Председништво Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (Авној) донело је Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аг­рарним интересентима у Македонији и Косовско-ме­тохијској области (Службени лист ДФЈ, број 56 од 5. авгу­ста 1945). Полазећи од става да су предратни колонисти добили земљу „као награду за услуге ненародним ре­жи­мима“, нови законодавац смислио је врло једно­ставну законску одредбу: корисници аграрне реформе извршене пре 6. априла 1941. године на територији Маћедоније, као и насељеници на Косово и Метохију, „губе право на земљу ако им је била додељена земља приватних власника, сматрајући таквим власником сваког земљорадника који је радио своју земљу, без об­зира да ли је на њу имао или није имао тапију“ или је на њој радио као чивчија (кмет, беземљаш) или стални закупац, а нарочито ако је односни власник, Маћедо­нац или Шиптар, био политички емигрант. У новоус­постављеним „ослободилачким“ односима, то је зна­чи­ло да је сваки Шиптар или Маћедонац, једноставном изјавом да је одузета колонистичка земља (и добро­вољачка, дакле) до 1918. године била његова својина, без икаквих доказа и без било каквих правних сметњи постајао власник те земље.

Тек успостављена окупаторска власт над Србијом тиме је само констатовала да је шиптарско прогонство србскога живља са Косова и Метохије (и бугарско из Маћедоније) обављено с разлогом – „научно“ образ­ло­женим у поменутом Туцовићевом спису „да је борба коју данас арбанаско племе води природна, неизбежна историска борба за један друкчији политички живот“ но што“ је покушала да му наметне Краљевина Србија.

И не само то, иста та власт потрудила се да коначно реши судбину Косова и Метохије, по соп­ственом ре­цеп­ту: Енверу Хоџи (1908-1985), комунистичком челнику у Арбанији, обећано је (да ли је то било на Бујанској кон­фе­ренцији, јануара 1944, или у некој другој прили­ци ‡ ваљда ће се некад сазнати) да ће Срби бити „укло­њени“ са Косова и Метохије; пошто је часна комуни­стичка реч – реч, одмах после рата забрањено је да се преко 250.000 прогнаних Срба врати на своја огњишта, а на њиховим имањима нашло се око 300.000 дивљих насељеника из Арбаније. Тиме је отворен пут шиптарском теро­ру који је, најпре са благословом југословен­ске кому­ни­стичке врхушке (и јадних Срба у њој), а од лета 1999. године под непо­средном заштитом западне фаши­кра­тије, довео до скоро потпуног затирања србских тра­го­ва на Косову и Метохији.

С разлогом је Александар Солжењицин (1918-2008), руски пи­сац, записао да је „титовска банда поставила лажне границе, иселила Србе из Косова Поља, исто­ријске српске постојбине, и тамо населила Ал­банце. И чим је Југославија почела да се распада, ру­ководиоци западних држава су из користољубиве ра­чунице за два­десет четири сата признали нове држа­ве, не обазирући се уопште на то да су постојеће етнич­ке границе нео­др­живе… Нису (за то) криви ни Срби, ни муслимани, ни Хрвати. Крива је, прво, Титова банда, а одмах затим кри­ви су западни лидери, који с Титом деле одговор­ност“.

Што се Милошевићевих „десперадоса и канибала“ тиче, извесно је да Крстић штити неке од оних који су пролеће 1999. године искористили да милосрдно бомбардују Србију – и Метохију и Косово у њој –, и тиме „приволели“ неку стотину хиљада Арбанаса да отуд избегну, с тим да он, Крстић, за то кривим прогласи Милошевића.

Мало за расизам који се „данас испољава у псовкама и увредама, када желите некога да у потпуности деградирате и дехуманизујете, а да није албанског порекла, ви ћете назвати шиптаром – уз признање овог потписника да ту реч као псовку и увреду први пут чује од Крстића јер и сами Арбанаси пишу да „име Шћиптар долази од речи shqiptim: говорити добро. По­стоји и мишљење да име Шћиптар долази од имена shqipe: орао„. А ни „говорити добро“, ни „орао“ не могу се довести у везу са расизмом, мањ ако се Крстић тиме не самокритикује.

Где су у томе Срби који преживе

Срби се баш и нису трудили да покажу зубе, одно­сно да примене онај старозаветни рецепт: око за око, зуб за зуб – они су то своје попустљиво држање прав­дали поштапалицом да Шиптари „нијесу сви исти“, да се с њима могу успоставити пријатељски односи. Др­же­ћи се такве логике, арбанашке гаранције познате као беса, на тамошње Србе деловале су као успаванка.

Беса, реч изведена од србске беседе, свечано изговорених речи, у Арбанаса означава веру, тврдо задату реч. Она је најпре имала религијско значење, а касније при­мила је етичко обележје. Временом, од моралне кате­го­рије у патријархалном племенском друштву, поста­ла је то и правна установа (у Закону Леке Дукађина, 15. век), нормирана обичајем, првенствено везана за крвну освету. То је реч коју даје породица (род, брат­ство, племе) или село убијенога на убичину молбу, у знак заштите од крвне освете. Она обавезује на прими­р­је у коме се убица може слободно кретати и обављати своје послове, по чему добија и одређене економске ка­рактеристике.

У оквиру обичајног права, уз бесу се везују поште­ње, част и савесност, па се каже да је „реч човека те­мељ обичајног права Арбанаса“. Стога, често се и мог­ло чути да Арбанаси јесу „погани и зли, све о злу мисле и још горе раде, али кад ти дају ријеч ту нема сумње“ – Срби у тешким временима могу бити сигурнији под арбанашком бесом него у рођеној кући, са својима.

Могло би бити и тако, но – када су Срби у питању, углавном за мање битне ствари или појаве; кад је у пи­тању злочињење над Србима – бесе нема. Србски ту­ма­чи ове институције, био то обичан свет или правни стручњаци, наивно верују да је домашај арбанашке бе­се такорећи неограничен и несумњив. Рекох, могло би и тако бити, када се не би знало да се бесом штите и бројни арбанашки злочини према њиховим србским су­седима; ако Арбанаси дају бесу да ће злочинца сак­ри­ти, сваки траг о том злочину биће заиста избрисан и истина о злочину и злочинцу остаће недоступна прав­ном систему, односно правди. Леп пример пружа нам савремени покушај међународних такозваних судских институција да суде неком Рамушу Харадинају (1968), вођи шиптарске терористичке организаци­је на Косову и Метохији; велик број ар­ба­нашких све­до­ка Харадинајевих злочина над Србима ликвидиран је на наводно необјашњив начин, под заштитом ствар­не арбанашке бесе, тако да су сви Харадинајеви злочи­ни остали некажњени.

Из млаћеничких разлога, више пута помињани Никола Крстић не признаје да постоје такви Срби, попустљиви и бескрајно помирљиви, он све то пише као „слободни новинар“, члан Независног удружења новинара Србије.

Пише тако а не зна оно што је овај потписник спознао учествујући у оснивању и уређивању новосадске „Самоуправе“, првих приватних новина у постброзовској Србији (1984-1991) – да „слободног“, независног новинарства, независних новина и независних новинара нема и да их не може бити – једна новина биће зависна од новинаровог односа према темама којима се бави и о којима пише, али још зависнија од уредниковог односа према написаном.

И, наравно, од наручилаца онога што ће бити написано.

Као ово што Никола Крстић пише, у време „када имамо напредњачке харамбаше и њихове картеле који утерују страх и трепет сваком ко зуцне против њих“.

Да у томе има и зрнце истине, Никола Крстић такав какав је – некрст, не би смео ни да се потпише.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!