Молитва баке и милост Царице Небеске спасла малишу од неизбежне смрти
БОГОРОДИЦА ЈЕ ОДГОВОРИЛА: “ТАКО МИРИШЕ У РАЈУ, У ЕДЕМСКОМ ВРТУ!“
Малиша је лежао на кревету, окренут зиду. Није хтео ни да се игра, ни да гледа цртане филмове. Јер је био врло, врло усамљен. Мама му је умрла од рака, када је био још беба, отац је напустио породицу, сазнавши да мама има рак и о њима се старала бака.
Но, прешли су у други град, далек, и бака није могла да га посећује. Тамо је његов старатељ постала друга бака, њена рођена сестра. Зато га нико није посећивао. Живот се полако у њему гасио, као кандило у ком нестаје уља, а нема ко да долије. Рак га је разједао дан за даном. И остало му је сасвим мало живота.
У то време у другом граду…пред иконом Божије Матере ридајући, молила се стара бакица: “Заступнице Преблага, Свецарице, Мајчице, Свемилостива! Тамо, на стотине километара далеко умире мој унучић у болници, од рака. Од чега је и мајку изгубио! Ти знаш да не могу да га посетим, сасвим сам остарела. Он је некрштен, ето, нисам то успела да обавим!! А његова старатељка, моја сестра, потпуно је неверујућа! Ах, како је тешко!! Но,молим Те, Пречиста,помилуј га, Сина Свога умоли за малецког. Ти си моја једина Нада…“
Старица се с муком подигла са пода храма и држећи у руци свећу запалила је испред иконе, прекрстила се и изашла из цркве.
У болници далеког града је измучени болесни дечак на крају је заспао под дејством бупренофрина.
И одједаред….видео је како се врата његове собе отварају и на њих улази неизрециво прекрасна Жена, одевена огртачем и са венцем на глави….Малиша је са радошћу упита: “Тето, јесте ли Ви моја мама? Ја је често замишљам, да је она тако лепа….И како је њој лепо на Небу?“
На шта се жена лучезарно осмехнула и одговорила, севши украј дечаковог кревета: “Ја сам Мама, мама свих живих на земљи. А твоја мамица живи недалеко од мене, често је виђам.“
Малиша је са трпетом упита: “А како се Ви зовете?“ Жена је одговорила: “Имам врло много имена. Но ти ме можеш звати Пантанаса.“
Малиша упита: “Реците ми шта то значи?“ Пантанаса је одговорила: “На грчком то значи Свецарица, јер је Мој Син Цар царева. Њега зову Исус.“ Малиша је радосно рекао: “Да,знам! Бакица ми је причала о добром Богићу,по имену Исус Христос! Да је Он васкрсао!“
Богородица (а то је била управо Она) осмехнула се и пружив руку помазила малишу по образу. Затим је рекла: “Тамо у далеком граду се твоја бака неуморно моли за тебе. Зато је Господ услишио њене молитве и милошћу Божијом ти ћеш бити здрав. Само реци лекару да те крсти. Обавезно!! А ово….је Мој поклон теби.“
Уз те речи Мати Божија је однекуд из многих слојева одеће извадила чудесни бели љиљан и малецку икону, и ставила их на сточић. Малиша је упитао Царицу: “Откуда тај чудесни мирис? Никада нисам осетио ништа лепше.“
Богородица је одговорила: “Тако мирише у рају, у Едемском врту. Тамо ћеш се једном и ти сусрести са својом мајком…“
Затим је још једаред помиловала малишу по образу и уз чудесни осмех ишчезла у ваздуху. Изјутра, чим се дечак пробудио, са дивљењем је на сточићу угледао икону са баш Оном Женом и цветић.
“Значи …нисам је сањао? И заиста је долазила?! Шта беше рекла да пренесем лекару?“
Тада је у глави јасно чуо глас Пантанасе: “Реци лекару да те ОБАВЕЗНО крсти!“
Ускоро, као и обично, у визиту је дошао лекар. И, наравно, на сточићу је приметио прекрасни цветак са дивним мирисом. И упита малишу: “Ко ти је долазио и донео цветић?“
Малиша, вадећи испод јоргана икону, рекао је: “Управо ова Жена.“
Задивљен, лекар упита: “А…је ли ти она нешто рекла?“
Дечак је одговорио: “Да, Замолила је да Вам кажем да ме обавезно крстите!!! И још је рекла….да ћу бити здрав! А име јој је Пантанаса!“
Доктор је са велики узбуђењем изашао из собе. Ишао је ходником и мислио. “Није ли њему долазила Сама Царица Небеска? Јер…Црква каже да деца до седме године виде Анђеле, па и љиљан је ту……све указује да је заиста долазила. Дивна су дела твоја Господе!!
Нека буде што буде. Слава Богу за све!!!“ Лекар је позвао бабу које је дечаков старатељ и замолио да га крсти. На шта је као одговор чуо на слушалици: “Радите шта хоћете! Чак, ако желите могу Вам предати старатељство над дететом, ако хоћете да се бринете о њему. Мени је он на терету.“
Тако се догодило. После пар дана у болничком храму, у име светог Луке Кримског, наменски од лекара позвани прота крстио је дечака, са именом Анастас, то име је користио и као грађанско. Лекар му је постао кум, а медицинска сестра кума.
Како је тек лекар био задивљен када на следећем испитивању нису пронашли трага од тумора!!! А недуго затим….лекар је прибавио сва документа и постао нови старатељ детету. А једаред га је малиша бојажљиво назвао оцем, а његову супругу мајком.
Они су се час расплакали, јер им Бог није даривао сопствену децу. Ускоро су написали писмо његовој баки у далеком граду, и описали све што се са њеним унуком догодило.У одговору на писмо је било свега четири речи: “Слава Богу за све!“
Тако је молитва баке и милост Царице Небеске спасла малишу од неизбежне смрти и подарила двојима добрих људи радост очинства и материнства.
На крају ћу рећи да цветић љиљана врло дуго није венуо, а увенувши сачувао је свој дивни мирис. Дечак га је увек носио око врата, у посебној торбици.
Написано на основу стварног догађаја, зато аутор Христа ради задржава право да не именује време и имена учесника, а такође да измени географију и хронологију дешавања.
Спаси Господе све који прочитају ову малу повест.
Са руског превео владика Максим
Преузето из гласила Свети кнез Лазар – Званично гласило Епархије рашко призренске у егзилу
