Mitropolit Filaret Voznesenski: Vernost istini i pogubni ekumenizam
Hteo bih da vam kažem nekoliko reči o toj sablazni koja se posvuda razliva kao široka reka. To je sablazan takozvanog ekumenizma, koja svim ljudima predlaže da se ujedine, ma kakvo veroispovedanje oni sami da imaju. Da se svi zajedno ujedine radi toga da bi sazdali, kako oni govore, “istinitu Hristovu Crkvu“.
Evo na šta bih hteo kratko da vam skrenem pažnju: oni koji nas pozivaju da učestvujemo u tom ekumenizmu govore: svaka Crkva, svako ispovedanje ima svoj deo hrišćanske, Hristove istine i svako ispovedanje treba da unese taj svoj deo istine u zajedničku duhovnu riznicu i tada će, znači, nastati jedinstvena crkva. To jest, drugim rečima, predlaže se da se svakom veroispovedanju prizna da u njegovoj veri postoji samo deo istine, da nije cela njegova vera istinita, već samo nekakav deo, a ostatak da je – laž i zabluda od čega se treba odreći, ulazeći u tu veštačku zajednicu.
Ali mi treba sebi da damo odgovor na to šta se od nas traži ako nas pozivaju da se prisajednimo ekumenizmu. Evo šta mi treba da uradimo: da objavimo kako mi imamo deo istine, kako oni govore; znači – nije sva naša vera istinita, nije celo pravoslavno učenje istinito već samo neki deo a ostalo je zabluda.
Ko od pravoslavnih ljudi će pristati da prizna da nešto u njegovoj pravoslavnoj veri nije tačno? Da je ona samo delimično pravedna i istinita? – Nikada to neće priznati nijedna tvrda hrišćanska pravoslavna savest.
Suviše je meka danas postala savest kod ljudi, kada pristaju na mnoge stvari koje hrišćanska savest ne bi trebalo da primi. Ko od nas će pristati da prizna da je u našoj veri nešto netačno? Šta bi nam onda rekli prepodobni Serafim Sarovski i sveti pravedni baćuška Jovan Kronštatski, koji su živeli po toj veri, koji su je proslavljali, koji su joj se radovali? Da, šta bi oni rekli, kada bismo mi počeli da govorimo da u toj veri nije sve tačno? Oni bi sa negodovanjem odbacili i naše reči i nas same.
Tako da ćemo pamtiti da je zbog toga za nas nemoguće bilo kakvo stupanje u taj ekumenizam. Naša pravoslavna Crkva zna da ona stoji u istini. Ona tu istinu svima predlaže, ona je svima otkriva, ona je ne drži sakrivenom kod sebe, nepoznatom za druge, već sve priziva da prepoznaju tu istinu. Ali ona se nikada ne može odreći te istine, i neće se odreći, i ona sama nikada neće priznati svoju istinu za laž i neće se saglasiti sa tim bezumljem.
Zato i nama nema mesta tamo, gde se govori o tom ekumenizmu, zato što njegova spolja privlačna strana, svejedno prikriva sobom baš tu nepravdu o kojoj sam upravo govorio. Zapamtite, ljubljeni: Crkva naša pravoslavna poseduje svu punotu istine a nikako samo njen deo.
Pravoslavna Crkva čuva hrišćansku veru onako kako su nam je predali sveti apostoli.
Katolici – i oni se slažu sa time da je baš u pravoslavnoj veri sve onako kako je bilo kod svetih apostola. Oni samo štite svoje novotarije, a mi, ne priznajući ih, brižno se staramo da čuvamo ono što su nam predali sveti apostoli i sveti oci kao najdragocenije nasleđe za nas. I nikada ne bi trebalo da pristanemo na to da stupimo u takvo društvo u kome će nam govoriti: vi imate deo istine, a sve ostalo je – zabluda.
Neka oni idu svojim putem ako neće da priznaju da mi posedujemo svecelu, čistu istinu – to je njihova stvar, a mi nećemo tim putem sa njima. Crkva pravoslavna nosi svoje svetinje, svoju veru i doneće je do samog kraja postojanja roda ljudskog ovde na zemlji.
I zato ćemo još više blagodariti Bogu i ceniti to što smo čeda Zagranične Ruske Pravoslavne Crkve, Crkve koja je postavila za svoj cilj da čuva nepovređenom našu svetu veru, naše iskonsko rusko pravoslavno blagočašće, da ga čuva u tom obliku u kome su ga čuvali naši blagočestivi preci i da donese tu čistu blagovest do tog dana, za koji se mi zajedno nadamo – da će doći taj blagosloveni dan kada će Gospod pomilovati rusku zemlju i ruski narod i kada će se tamo zacariti blagočašće, onako kao što je nekada bilo na Rusi. A dok mi živimo u toj dolini izgnanstva, dok pripadamo Ruskoj Zagraničnoj Crkvi, mi ćemo, ponavljam još jednom, za to blagodariti Gospodu i na svaki način se truditi da joj budemo verni.
Danas često čovek otpada od vernosti iz zemaljskih razloga, zbog zemnih koristi, tražeći zemno blagostanje. Ali koji pravoslavni hrišćanin ne pamti to da, ma šta čovek da traži i ma čemu da stremi, smrt će svemu postaviti kraj a dalje iza smrti – odgovor pred Božijom pravdom i odgovor, pre svega, da li si ti bio veran Gospodu Spasitelju, božanstvenom Osnivaču Crkve i Njegovoj svetoj Crkvi i istini Njegovoj. I ako tu vernost sačuvamo, onda je blagosloven naš udeo u večnosti, a ako ne – onda teško nama i nesreća neprolazna.
Pamtićemo i to kako je nepostojan čovek u dobru i zato ćemo moliti Gospoda da nas On Svojom svemogućom silom učini postojanima u čuvanju čistote istine, postojanima u dobru da ne bismo podlegli nikakvim savremenim sablaznima.
Čime sve nije ispunjen sadašnji život. Svakom sujetom, svakom nečistotom i bestidnošću. Koliko zlobe, koliko prevare, koliko laži i obmane!
Život je danas postao težak, život je postao razvraćen i nečist kao nikada ranije i hrišćaninu je teško da krči put – stazicu usred te sujete i nečistote kojom je ispunjen danas život. A pošto smo nepostojani, pošto se lako podajemo sablaznima, pošto nismo tvrdi u dobru, dužni smo i da molimo Gospoda da bi nas Gospod ukrepio da se ne samo zovemo tako, već i da budemo pravi pravoslavni hrišćani.
Amin.
Mitropolit Filaret Voznesenski
Izvor: pravoslavnaporodica.org.srb
