Министри разарачи српске будућности

Фото: Курир.рс

СЛОВО МИНИСТРИМА-РАЗАРАЧИМА СРПСКЕ БУДУЋНОСТИ

Чујем, господине Министре, да си приправан да „рационализујеш“ српску школску мрежу и да подупреш оно што је твој претходник-трговац такође успешно радио. И могу ти рећи да је то што си замислио сасвим логично: Срби су дизали школе док их је  би[ва]ло, док су се рађали, док је њихово понашање уређивано по мерама људскости, док су их предводили најбољи и најумнији. И то чинили по налозима Највише Истине до које су могли догледати и која их је према Људскости једино и усмеравала.

Данас су се такви Срби проредили и истањили (највише их је сагорело током друге деценије прошлог века), а њихове потомке преузела и почела уобличавати нека друга памет. И довела их дотле да се они више не могу препознати: они се више не рађају (поучени су да је за рађање довољно да то раде „одостраг и у главу“), предводе их они који се пред њиховим прецима нису смели ни појавити, а школу им уредили они који су, негде половином прошлог века, колико знам – први пут тако експлицитно, најавили да људску цивилизацију треба разорити и као пречицу у остваривању својих наума одредили – разарање омладине. („Ми ћемо уложити све што имамо… на обраду и заглупљивање људи… Бавићемо се људима од дечач­ких, младићких година, увек ће нам глав­на ставка бити младеж, разараћемо је, чинити неморалном, исква­рити“.) Време кад је тај наум најављен, мој Министре, ја сам добро запамтио. посебно због тога што бих могао тражити да се мом другу Жики и мени призна статус првобораца за остваривање тога пројекта: тек коју годину пошто је један Далс најавио оно што горе наведох, као „свесни омладинци“, ми смо почели поучавати свога старог професора Драгојлова како треба предавати српску историју…

А одмах после тога кренуле су „реформе школства“. И ја их већ седам деценија пратим и чекам да се – заврше. И дочекао твог претходника-трговца и тебе да видим како довршавате разарање српске памети и тиме за вечност печатите оно што су ваши претходници и њихови поредници довели до тога да ти немаш шта друго радити осим да чистиш трагове њихових злочина, тј. да затвараш школе по Шумадији и Поморављу, да их преводиш у „Београд На Води“, да „високе и више школе“ отвараш („акредитујеш“) на свакој трећој раскрсници, на свакој аутобуској станици или иза »сваке девете окуке лево«. За то су основе приредили твоји претходници тиме што су, најпре, из школских програма прогнали све оне садржаје на којима су се заснивали српски национални идентитет и српски етос, потом уништили Завод за уџбенике као најзначајнију српску националну институцију и на његово место довели настављаче најелитнијих кољача српског народа током ХХ века (немачки концерн Клет, његове ждерић-жужуловске усташке прирепке и буљук од 75 ситних домаћих лопужа). Тиме су Срби и српска национална памет дефинитивно сатрвени и твоје заслуге за то наћи ће се на истој равни с онима с којима и неких твојих министруља-поредница које су се (на оним горе назначеним „факултетима“) квалификовале за све оно што у Србији треба разорити: и за саобраћај, и за рударство, и за граматику српског језика, и за српско школство („дугиних боја“ – посебно), и за Рио Тинто-тровачницу западне Србије, и за Зиђин и Данди као његове посестриме којима је у надлежност предато тровање српског Истока. При чему се у основи укупне такве памети налази једино „разумевање“ налогâ који стижу из трилатералних, билдербершких и сличних западних демократских бордела да Србији не треба оставити ни најмању могућност да се од разарања одбрани  (ако се већ од понижења више не мора ни бранити). Десило се, наиме, да су Србију, после петооктобарског преврата, дефинитивно опустошили управо „демократи-превратници“ тиме што су у бесцење распродали све оно што је у њој „преживело кардељевску економску памет“ (а Милошевић им донео „на тацни“), али пред њима, демократским пљачкашима, није имало никаквих изгледа да се одржи: они су најпре уништили пет моћних домаћих банака (после им додали и све остале) и довели тридесетак страних пљачкаша, распродали странцима најбоље фабрике (цементаре – рецимо), разорили велика пољопривредна добра, присвојили Фиделинке или Соја-Протеине и сада хиљаде хектара најбољих ораница зараста у коров (а Срби кифле увозе из Шпаније), „изнајмили“ странцима све велике изворе и лечилишта, продали Институт „Јарослав Черни“, отровали све водотокове и претворили их у клоаке (при чему еколошка министрача још није чула да се отпадне воде могу и пречишћавати пре него што се испусте из тровачница). Итд.

Знам ја, мој Министре, да су све ово „одрадили“ твоји претходници, али за многа садашња стања у Србији одговорни сте и ти и твоји поредници, ако ни због чега другог, а оно због тога што ништа нисте покушали поправити, али јесте продужили да и даље уништавате оно што се, можда, могло и спасавати. У твоје заслуге, рецимо, ја сам уписао чињеницу да ниси покушао да опозовеш онај Мекалистеров закон о српским уџбеницима нити да протераш Клет и његове жужул-ждерићке лопуже са српског уџбеничког тржишта и да Заводу за уџбенике макар покушаш вратити статус најзначајније српске националне институције. У твом „ресору“ ти више ниси могао направити неку велику штету (српско је школство темељито разорио твој непосредни претходник, а не знам шта је он наследио од онога који је њему претходио), али солидне националне штеточине нашле су се међу твојим поредницима. И ја овде о њима уобличујем тек две општије експликације.

Прва је од њих најмаркантнија: Србе су, док их је било, увек предводили људи који су имали адресу и које си (на тој адреси) увек могао наћи. И то је било пресудно за народну одлуку да своју судбину преда у руке најбољем, а да све друге скрајне. За то је, дакле, најбитнија била људска адреса, а кад гледамо твоје „окружење“ – показаће се мало чудна неуједначеност: међу твојим поредницима, изгледа, један или двојица немају адресу (можда су „млади“ и нису још успели да је стекну), али међу поредницама ти су односи битно друкчији: две међу њима имају специфичан (адресни) статус, а макар половина осталих до сталне адресе још никако не успева да стигне. Значај те појединости последњи пут потврђен је кад је Србија своју младост, тј. „1300 каплара“, послала да се испрече пред аустроугарском најездом, тај је „позив важио за све“ и многи знаменити Срби тада су остали без својих синова. (Тридесет година касније Броз је са Србима поступио „малкице друкчије“: на Сремском фронту он је мирно пострељао 180.000 њихових синова.) Помињем ове појединости зато што не знам како би се, у сличним приликама, понашале наше „министарке без адресе“ и верујем да би оне, са својим „куцама и мацама“ и са својим чековним књижицама, најпре промениле – адресе.

Друга је појединост о којој говоримо мало необичнија и можда у њој треба тражити разлоге који су уредили да наше министраљке до адресе никако не успевају стићи: имају оне много пречих послова од оних по којима се човек по својој природи утемељује, њихови су таленти многоврсни и штета их је трошити на тако безначајне појединости као што је, рецимо, породица; или зашто она мора бити жена ако јој се више допада да буде феминисткиња; или зашто она мора бити трудница ако њен „партнер“ не може бити трудњак; или зашто се језичке јединице не могу уређивати исто онако како је она навикла да уређује свој „гардеробер“. Итд.

Све ово о чему говоримо, мој Министре, последица је онога што су твоји учитељи разорили заједно са разарањем Срба, а ти само заравнавао трагове њихових злочина. И ваља нам само забележити да се дефинитивни распад српске школе и српске памети, уз све остало, догодио после увођења „болоњског школског модела“ и њиме само довршено оно што је Далс тако давно најавио: школа је сведена на јазбину из које деца излазе оштећена, ојађена и обезљуђена, тј. управо онаква каквима их је Далс и „пројектовао“; наше су министруље прошле кроз такву јазбину, нашле се уз власт и на власти и поверовале да су дошле до механизама којима се може мењати Највиши Природни Поредак, почеле се залагати за усавршавање „Далсове доктрине“, разарати дечју психу „науком“ да се род носи у глави, а пол међу ногама превиђајући просту чињеницу да се нешто од тога може наћи и у утроби, па ако се покаже да то није у складу с оним што је на први поглед „видљиво“, испоставиће се да је таква јединка обележена – генетском грешком. А народ би рекао да је такве „Бог обележио“.    

„Бог обележио“, а Бајден и Светска здравствена организација (СЗО/WHO) оверили давнашњи Далсов и Кинсијев рецепт да се на педерастију и педофилију мора гледати као на „саму срж демократије“; Свети Оци на то гледали су као на најтежи грех, медицина после показала да је то последица патолошких промена у кори великог мозга (уз друге генетске аномалије), а разарачи света „досетили се“ да ту болест употребе као убојито средство за разарање Највишега Природног Поретка и најкраћу пречицу у остваривању својих пројеката.

И у тај „посао“, мој Министре, укључили и тебе и све твоје пореднике и пореднице тиме што сте  овлашћени да радите оно што не разумете и да одлучујете о ономе о чему не знате ништа. Да је друкчије, ти би морао бити свестан чињенице да су уништени и српско школство, и српска наука, и српски технолошки развој; и да ништа од тога не може фунционисати кад су све економске полуге у земљи препуштене странцима, кад ти Зорана с истим жаром подупире тровање српског језика с којим помаже Рио Тинту, Зиђину и Дандију да отрују Србију или Гоци да мења језичке законе – по истим правилима по којима је то чинила и у физици док се физиком бавила. У ту Зоранину и Гоцину науку силовито се укључио и некакав ЗУОВ тражећи да се чује и његов прилог ружењу српске школе и српског језика. Па је сад извесно да ће у уџбеницима од 2024. године бити обавезни „дуални облици“ типа педагог ~ педагогуља, режисер ~ режисерка (неки зналци мисле да је елегантније режисеруља), фотомодел ~ фотомодла, писац ~ писуља (неки веле да може и пишуља), (проф.) емеритус ~ (проф.) емеритуља (а може и емеритњача, држалац ~ држалица. Како видимо, Гоца и Зорана све су то разјасниле, ускладиле „стандарде квалитета уџбеника са законом о родној равноправности“, поучиле онај ЗУОВ да не слуша лингвистичка закерања Матице српске или Одбора за стандардизацију српског језика и овластиле тебе да озакониш све оно што је до њих допрло као онај Далсов наук да – тако треба.

Мислим, мој Министре, да тако – не треба. И да ти не смеш потписати тај њихов Правилник о стандардима квалитета уџбеника, макар док не потражиш онај „Мекалистеров закон“, док са српскога уџбеничког тржишта не протераш Клетове нацисте и његове жужул-ждерићке усташе, док Заводу за уџбенике не покушаш вратити статус најзначајније српске националне институције… А после ће нам бити лакше да Гоцу и Зорану замолимо да се врате својој физици и својој Трилатералној комисији и да нас више не обогаћују својом далс-кинсијевском памећу и бајденовском реториком.

При чему би се могло показати да међу разлозима који нас на то наводе на последњем месту међу њима не би морали бити они – еколошки. 

Нека ово буде покушај да се сазна кад ће министри за разарање Србије сматрати да су своје послове довели до краја.

Аутор: Драгољуб Петровић, лингвиста и слависта

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!