Mинистарство здравља Србије увлачи наш народ у најстрашније животне замке
Други део : Зашто да не дамо органе за трансплантацију?
С огромном научно HE основаном пропагандом, Mинистарство здравља Србије увлачи наш народ у најстрашније животне замке.
Прва погрешна поставка владе је да се после мождане смрти, органи могу узимати.
Шта је мождана смрт?
Дефиницаја да мождана смрт представља крај живота. је прихваћена тек шездесетих година. Управо тада су почеле трансплантације органа и лекарима су требале одрешене руке за ове радње ! Требала им је нова дефиниција. Од тада, нису више застој срца и дисања важили као симптоми завршетка битисања — jеp ce застој срца и респирације, могу повратити. Али, данас, знамо да је и мождана смрт врло релативна : и можданa смрт је ревезибилна !
Према дефиницији, мождана смрт наступа кад је мозак остао без кисеоника неколико минута. Е, ту је проблем? Колико минута? Ниједна дефиниција, не сме и не може да каже после колико времена је мозак мртав ! Aко предпоставимо да после 3-5 минута без кисеоника (максимално 10 минута), мозак изумире, доказано је и да оштећење мозга увелико зависи од температуре амбијента. Што хладнији амбијент – то дуже мозак може да преживи без кисеоника и то веће дискрепанце у дефиницији смрти ! Дакле, овде се могу врло лако живи узети за мртве… А то се према етичким нормама, не може сматрати простим грешкама медецинира – то је криминал ! Jер дефиниције нису јасно постављење. Оне не могу бити постављење, пошто једноставно, сваки пацијент има своју причу, свој амбијент…
Aко лекари Србије по дефиницији прокламирају смрт само после 5 (10?) минута од равног ЕЕГ-а, дотле лекари који су студирали у Фрајбургу, BRD (као ја, на пример) – могу чак до 20 минута после извлачења умирућег из хладног језера, испод лавине, било које хладне средине да пробају реанимацију.
Постоје многобројна невероватна сведочења из целог света о људима који су се будили после и дуже “мождане смрти“. Ево шта о контраверзама мождане смрти пишу на немачком језику https://de.wikipedia.org/wiki/Hirntod :
-Једна јуристкиња, Хонг Конг, 2009.: Адвокат из Хонг Конга је у априлу 2009. доживела срчани удар и због тога пала у кому. Њено мождано стабло је проглашено мртвим. Међутим, она се освестила три дана након пријема
-Енглеска, 2008: : седамнаестогодишњи дечак је задобио тешке повреде главе након саобраћајне несреће, а четири лекара су га у болници грешком прогласили “мождано мртвим“, два дана након што су претпоставили неповратно оштећење мозга на основу CT скенирања. Међутим, одржали су га у животу. Један неуролог је потврдио дијагнозу али и дао позитивну прогнозу. После две недеље, наводно мртав мозак се пробудио из коме. 2012. године, тада 21-годишњи мушкарац, студирао је рачуноводство
-Труднице са можданом смрћу : У „Помоћи за одређивање мождане смрти“ Немачког медицинског удружења из 1997. стоји: „Останак трудноће није у супротности са можданом смрћу мајке. Трудноћу ендокринолошки одржава плацента, а не мајчин мозак.“ Ово је потврдило и Федерално министарство здравља (Nemacke) у свом упутству о утврђивању смрти од 30. марта 2015. године: „Постојаност трудноће није у супротности. неповратни губитак функције мозга који је настао код мајке. Трудноћу ендокринолошки одржава плацента.“
Ерланген Баби (1992)
Код труднице из Ерлангена утврђена је трудноћа у 15. недељи током припрема за вађење органа мождано мртве жене. Као резултат тога, уклањање органа је отказано и донета је одлука да се трудноћа изнесе до краја. Жена је лечена на интензивној нези са вентилацијом, циркулаторном терапијом и заменом хормона како би њено тело, а самим тим и материца, задржали основне функције. Фетус је нормално растао све док инфекција у 20. недељи трудноће није довела до превременог порођаја, који дете није преживело. На дан порођаја искључене су мере одржавања живота за мождано мртву мајку, у овом тренутку уклањање органа више није било могуће.
-Трудници с можданом мртвом одређен је законски старатељ који ће одлучити о даљем лечењу. Одлука Окружног суда у Херсбруку каже:
„Именовање привременог надзорника за наведене области одговорности чинило се неопходним, без обзира на то што је дотично лице у законском смислу умрло… Ради појашњења, истиче се да је одлука привременог надзорника за искључивање уређаја за одржавање функције пре порођаја или смрти фетуса у материци потребно је одобрење суда. Након тог датума, одобрење више није потребно.“
Поставило се питање да ли је етички оправдано вештачки вентилисати и хранити мајку са можданом мртвом док се фетус не може порођати царским резом, и да ли је етички оправдано ставити фетус у мајку са можданом мртвом да расте до рођења.
Савезни уставни суд (BRD) је 1975. године потврдио заштиту нерођеног детета: „Тамо где постоји људски живот, он има људско достојанство; није пресудно да ли је носилац свестан овог достојанства и уме да га сам заштити. Потенцијалне способности које су инхерентне људском постојању од самог почетка довољне су да оправдају људско достојанство.“
-Business Economist (1991): 33-годишња дипломирана пословна жена била је трудна 17 недеља када је колабирала без свести 4. јула 1991. из непознатих разлога. Жену је пронашао шетач без откуцаја срца, успешно је реанимиран и одведен у клинику. Тамо је 14. јула тестовима утврђена смрт њеног можданог стабла, али дијагноза мождане смрти још није била потпуна јер није урађен тест дисања. Како би спасла дете, трудница је наставила да добија лекарску негу у антропозофској Филдер клиници. 26. септембра 1991. године – после 84 дана неге на одељењу интензивне неге – почео је превремени порођај у 28. недељи трудноће. Њен син је рођен жив царским резом, а мајка је умрла два дана касније.“
Као што видимо неки мртви у Србији би се сматрили живим у Немачкој – одузимање органа онда не би било могуће. Дакле, у зависности од добијеног образовања, обичаја и веровања – дефиниција смрти се мења и постаје релативна. Могућност да се с живог скидају органи, постаје превелика.
За многе лекаре, утврдити и дефинисати смрт, јесте врло тешка дужност. Превише њих су у томе грешили и “мртваци“ су неретко оживљавали. И поред све технологије и правила, изненађења су свакодневна.
Тако, мождана смрт, не би смела бити параметар за сортирање пацијената међу живе или мртве. За неколико деценија, може бити, да ће данашњи лекари који практикују одузимање органа бити сматрани криминалцима. Неке нове дефиниције ће бити потребне – то је сигурно.
Хоће ли наши срБски политичари, одлучивати сада кад лекари не могу, ко је “мождано мртав“ и када ? После колико минута ? Докле мора да се живот штити ? Они који су првенствено у служби економије ? Где неки органи имају цену и већу од злата ? Они да намећу етику?
Немогуће.
Традиција као чувар
У нашој култури, поштовање предака је укорењено и врло снажно. Сахрањвање с поштовањем, неговање гробова и брига о “костима“ ближњих је нормала. У Винчанској / Старчевачкој култури, ближњи су чак сахрањивали испод самог прага како би чували и кућy и потомство. Преминули би се јављали у сновима, у облацима, визијама… и “помагали“ Мртви су чинили активни део живота Словена, јер су се Јава, Права и Нава преплетали. Тела су спаљивања у целини.
Зар би неко у таквој култури могао и да помисли да се преци могу скрнавити? Њихова тела черупати? Зар у име неке сумљиве и непроверене науке, замишљене по сотонским правилима где се смрт слави а живот уништава – да ми сада скрнавимо своје најближе ?
И стари Египћани који су сахрањивали мумусане с свим органим – срце је увек било најважније и стављало су у средину мумифицинарог скелета. Сваки витални орган је стављан у вазе које су постављене око преминулог – наравно да ни они нису oдлазили у вечност без својих органа. Чак су им додавали и неки предмети које су волели, што се и дан данас ради.
Модерна медицинска наука која сматра срчани рад искључиво механичком функцијом пумпе, заборавља целу димензију емоцијоналне меморије којy овај орган носи са собом. Tема је табу и о њој се не говори нигде осим у круговима оних лекара који раде на трансплантацији – о томе више овде : Зашто да не дамо органе за трансплантацију (1)? : https://borbazaistinu.rs/zasto-da-ne-damo-organe-za-transplantaciju/
Пошто видимо да медицинска наука срчану функцију не разуме и да неће да је истражује, јер би тиме фармацеутски мафијаши губили, можемо да предпоставимо да су нам додатне, пост-мортем функције виталних органа непознате. Да ли и плућа носе неку врсту специјалне меморије ? Може ли бити да приликом задњег издисаја енергија садржана у издаху – има неку функцију у транспорту телесне енергије ка свом “вечном бивалишту“? Да ли је јетра само једна обична хeмисјка фабрика, како нас уче? Да и она нема неку додатну функцију при напуштању ове реалности?
Ми НЕ знамо !
И, све док не знамо, не смемо скрнавити тела, пресађивати живу срчану енергију која носи љубави даваоца у туђинце и красти део сећања донатора, лишавајући га могућности да понесе своје успомене и своја памћења са собом, на други свет, у вечност !
Сасвим је логично да се знак једнакости може ставити између скрнављена тела и скрнављена телесне енергије која има потенцијал да постане светлосна кугла која светли своје љубави, носећи душy која светли онолико колико је волела и колико је била ангажована за доброту, Истину и Правду.
Превенција — Како избећи потребу за трансплантацијама
Иако су процедуре трансплантације органа, јако скупе, тешке и за пацијенте и за све који у томе учествују – не чујемо никада да постоји превенција против ових страшних медицинских захвата чија је добробит корумпирана, већ поодавно, а о чему се ћути. Што скупљи подухват – то боље за мафијашку медицинску класу, која живи од тога. А бизнис је страшно, страховито уносан тако су се чаи к и неки ра.би-ин који нас сматрају “го-јима“ упустили у диловање органа. Наши органи имају ту врлио високу цену, јер немају паразите као органи африканске или мексинаске деце која се краду ради бубрега, срца… Дакле, превенција је врло не-економична и противна правилима бизниса
НАЈВАЖНИЈА ПРЕВЕНЦИЈА пропасти органа јесте пре свега правилна исxрана. Ако се тело погрешно храни – онда се не може регенерирати и поред свих предвиђених и постојећих механизама за поправке које су интегрисане у АДН-y. Исxрана нам је мењана током историје – цео дизајн хомо сапиенса је сачињен према шеми за биљну иcхрану – погледајте о томе овде:
Срце – да би остало здраво и чило, мора бити храњено биљном храном, заливано уљима из хладне пресије (никако рафинисана, токсична уља) и утопљено у мир / спокој / доброту, / Правду / Истину/ Љубав… без стреса, дерања, испада. Онолико колико је срце племенито, толико ће руке стварати лепоту и толико ће душа на самрти имати светлеће енергије Доброте, Истине и Правде.
Плућа – наравно требају прво, чисти ваздух, против којег сатанске владајуће силе неуморно раде. Приоритет је подићи свест о овом виталном проблему и практично све чинити што је у моћи да ваздух буде што чистији. Ту се не ради о угљен диоксиду који је благослов за биљке. Ради се о бескрајној листи отрова који плутају у ваздуху и скраћују нам животе. Самостална деструкција овог органа, пушењем, стоји на првом месту по статисци — aко би протерали дуван, листе за трансплантацију плућа би скоро нестале.
Јетра је на срећу, један врло регенеративан орган, способан за само-регенерацију, под условом да добија правилну, високо протеинску, храну. Јетра елиминише отрове и врши хемијске операције целог организма. Њен најгори непријатељ је алкохол. Скоро сви они који чекају на трансплантацију овог органа су алкохоличари:
Ретке болести су заиста овде екстремно ретке.
Дакле, довољо је НЕ ПИТИ, не уништавати се, како би листе “чекања на трансплантате“ нестале.
Бубрези су најосетљиовији органи на отрове, а отрови су свуга око нас – зато је њихопва трансплантација постала такорећи стандардни медицински акт. Број ове операције расте експоиненцијално као и потреба за дијализом.
Али, шта се ту скрива? Факт, да су управо лекови, прописани легитимно од стране дипломинарих доктора, ПРВИ УЗРОК ДЕСТРУКЦИЈЕ БУБРЕГА – дакле, иатрогено (лекарски) произведена потреба за трансплантацијом је статистички гледано најчешћи проблем.
Ако би пацијенти читали упозоравајуће информације које стоје у свакој кутији “лекова“ и иако би лекари преписивали мање а више упражњавали природне процесе у лечењу, регенерацију с правилном исxраном – не само да трансплантације не би биле потребне него ни лечења више не би била потребна.
Најпродаванији лек данас је “лек“ из фамилије бенцодиацепина који се употребљава за симптоме анксиозности / егзистенцијалног страха, депресије, панике… Али, и он има нежељена дејства, па може да појача агресивност, суицидалне идеје и акте… Никоме никада не би га требалo понудити :
Подобност једног лека се данас искључиво одређује према профиту који носи – тако, можете прочитати да се и сама смрт сматра “споредним дејством“ неких анти-депресвних / неуролептичних субстанци ! Фармаколошка мафија продаје “лекове“ који убијају – док oшaмућени пацијенти мирно гутају отрове, бубрези и јетра страдају… Литијум који се даје против биполарних сметњи а које су углавном произведене управо преписаним лековима, је толико токсичан да се мора редовно контролисати његова концентрација у крви – пуно људи су убијени овим “леком“.
Примаоци трасплантата постају перфектни пацијенти на којима се праве милиони – они без, имуносупресора, не могу да живе, јер су сви организми испланираи тако да одбацују страно имллатирано ткиво. Да би преварили природу и њене законе, фармакомафија, дакле, уништава одбрамбени имунитерни систем примаоца трансплантата. Тако они могу да умру од најобичнијег вируса или неке баналне инфекције, пошто немају имунитет. Страшне компликације су углавном део живота тих који примају туђе органе. Такав живот је мука – углавном се проводи по болничким креветима, а најбоље иза пластичне заштите која потпуно изолује од овог света и његових микроба, паразита… То није пријатан живот, који рекламирају по медијима. Није ни хумано неког ставити у ову ситуацију – то су сатанске, болесне практике. Пацијенти који пролазе кроз анти-канцерогени третман нису далеко од ових “примаоца“ органа по муци и патњама… а 80% лекара никада не би узело хемотерапију против канцера. Ипак је дају другима. Намећу – јер су то јако скупе и профитабилне практике, коју економски систем валоризује.
Осим свега, никако није хумано, поклањати своје сопствене органе кад је могуће да они играју важну улогу при преласку из живота у смрт. Бар, док не сазнамо све функције свих виталних делова нашег организма – не смемо черупати сопствено биће, чак ни у дефинисаној смрти.
Бесплатност као оружје против њиховог система базираног на профиту, пљачки и робовању
Наравно, само бесплатност, храњена чистом хуманошћу може да изроди такав здрав систем коме би се веровало. О бесплатности као мотору стварања новог поретка и одбрани од сотонског финанцијског система који предвиђа да нас у дигиталном банкарском систему третира као робове – погледајте овде :
Лекари у Нишу су бесплатним радом, недавно, елиминисали листе за чекање операција – и шта се десило? Не сме бити бесплатног рада – каже министарка здравља ! Зашто, таква нехумана изјава ? Па бесплатност разбија њихов на профиту изграђен цео систем. С бесплатношћу можемо све да срушимо и створимо нешто истинито добро. И љубави би постале здраве. Никоме не би пало на памет да продаје органе. Органе би правили од сопствених ћелија с корена длаке које могу да се трансформишу у било који жељени орган. Само за то треба хуманост… којy систем не дозвољава.
“Нека борба буде непрестана“
С благословом,
Др мед Јасмина Вучић -Пеев
у срБској 7531- ој години, у красном, 29-ог
