Милован Ђилас – великан у злочину

Пре неки дан, 22. фебруара, подгоричке „Српске новине“, под насловом „Јелушић: Ђиласа треба уврстити међу књижевне великане“, објавиле су хвалоспев академика Синише Јелушића (Рисан, 1952), универзитетског професора, „о Миловану Ђиласу, најпознатијем југословенском дисиденту и недовољно признатом књижевном ствараоцу са сјајним књижевним дјелима“, момку ко­ји „заиста надилази ове просторе и он апсолутно спада у великане европске и свјетске, прије свега политичке мисли. Његово дјело је заиста фасцинантно! Он је првенствено приповједач, романопи­сац, прочитао сам негдје и да је био пјесник, али до те поезије ни­јесам дошао. Врло је занимљив и као писац писама,  односно епи­сто­ларне књижевности. Треба читати његова писма из затвора. Врло су топла и емотивно обојена“.

Пошто наведе изјаву академика Предрага Палавестре „да у оквиру југословенске књижевности Ђилас мора заузимати висо­ко мјесто“, те да ће „вријеме показати да му се требамо увијек вра­ћати непрекидно и покушавати одредити то мјесто и значај“, као и књижевног теоретичара и историчара Јована Деретића „да је код Ђиласа у првом плану политичко, идеолошко, дисидентско, етичко, тумачење а тек потом књижевно“, те да ,,Ђилас тек чека потврду свог значајног књижевног стваралаштва“, Јелушић ће сла­водобитно признати да је „увјерен да ће доћи вријеме када ће Ђилас заузети високо и часно мјесто међу романима српске књи­жевности“ а да ће се његово „обимно и вриједно књижевно ства­ра­лаштво коначно… извући  из сјенке пишчеве политичке публи­цистичке дјелатности“.

Осмотре ли се пажљивије Јелушићеви не увек „писмени“ на­во­ди, што лични, што цитатни, да „Ђилас заиста надилази ове про­сторе и он апсолутно спада у великане европске и свјетске, прије свега политичке мисли“, да и у црногорској књижевности као де­лу некадашње југословенске књижевности, „мора заузимати ви­со­ко мјесто“, те да је код њега „у првом плану политичко, идео­лошко, дисидентско, етичко, тумачење а тек потом књижевно“, не може се избећи закључак да се у Ђиласовом случају радило, најблаже речено, о располућеној личности или макар о личности двојнога морала.

Ако бисмо прихватили интелигенцијско схватање поменутих књижевних историчара и теоретичара да је стварно (истинско) ду­ховно биће Милована Ђиласа било окренуто постојању србског националног бића и његовом биолошком опстанку, те да је своје „фасцинантно“ књижевно стваралаштво намењивао народу из ко­јега је потекао, преостало би само да закључимо да је оно друго, политичко, обављао у страху да би био изопштен из свога кому­но­усташког окружења, можда и из живота.

И једно и друго било би и јесте велика неистина.

Наиме, Милован Ђилас се бар четврт века бавио комуни­з­мом, од чега је више од половине тога времена био нераздвојан са броЗЛОМ. Само то било је довољно да му се накаче сва обележја идеолошки опредељеног јадног, бившег Србина сврстаног уз ус­та­ше које су на сарадњу са „његовима“ и са њим пристале јер су Срби, како је то сам тумачио и признао, „постајући комунисти престали бити Срби“.

Прихвати ли се Деретићева „мисао“ да је „код Ђиласа у пр­вом плану… етичко“, онда се ваља озбиљно забринути за мисаону „стру­к­туру“ интелигенцијског слоја који бране и подржавају после­ди­це свега што су комуноусташе „произвеле“ и током Другог свет­ског рата и, посебно, првих послератних година, све то називајући етичким, моралним – србски речено: часним, људским.

Почев од чињенице да „комунистичке јединице“, у складу са наредбом њиховога Врховног штаба од 27. децембра 1941. године, нису ратовале против ни окупатора јер је он „и сувише јак… и спреман да (их) уништи једним замахом…ако то интереси буду за­хтевали“, ни против усташа „с обзиром на њихово модерно нао­ружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ“.

Да је тој наредби требало дати и „локални“ смисао, потрудио се Милован Ђилас у име Покрајинског коми­тета Комунистичке партије за Црну Гору (првих дана фебруара 1942) потписујући на­ред­бу о нападу „на васојевићко племе јер су они велики Срби… те их треба најстрожије казнити… убијајући све редом… не руко­водећи се на пол и старост не пи­тајући за кривца“, наредбу коју је пратила и, можда, Ђиласова „недовољно призната књижевна“ песма:

„Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме,

Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије.

Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу:

Историја сад се пише да нијесмо Срби више“.

Као понајважнијем броЗЛОвом „идеологу“, у партијски врх уведеном почетком 1938. године да тамо „саветује“, мора се при­знати и допринос јајчаној, авнојској одлуци о будућем распарча­вању србског националног бића кроз федерализацију Краљевине Југославије, одлуци коју су, поред чланова Комунистичке парти­је, доносили и делегати неких предратних хрватских и мусли­ман­ских антисрбских „структура“ – Србима се није дало да одлучују о томе јер нису стигли до авноја, „закаснили су на трамвај“.

Саветодавна Ђиласова улога препознатљива је не само пре­ко бар два милиона србских жртава комуноусташке „народноо­с­ло­бодилачке борбе“, већ и преко 586.000 жртвованих у послерат­ном периоду (до 1950), у складу са Ђиласовим „сазнањем“ и „са­ветом“ да Ср­би­ји током рата „није пуште­но довољно крви“ .

Незаборавно је Ђиласово „бабичење“ у рођењу црногорске нације (1. маја 1945), започето „чи­таво сто­ље­ће касније него у Ср­бији“, иако су „овдје постојали сви услови (те­риторија, економска повезаност и др.)“. Када томе дода да су „у овоме рату (1941-1945 – ИП) по­себна црно­гор­ска индиви­дуалност, испољавање нацио­нал­не осо­би­то­сти нај­о­штрије дошли до израза“, он ће прогласити са­свим разумљивим „зашто се Црногорци национално данас осје­ћа­ју не­чим по­себ­ним… зашто осјећају као природно кад их се назива цр­ногорским народом (нацијом)… јер зна­мо да то хо­ће црногор­ски народ, а он то хоће јер се осјећа, јер јесте не­што посебно, друк­чији ‘Срби’ од свих Срба – Црногорци“.

Било је то време у коме је Ђилас, за рачун комуноусташке бро­ЗЛОвске окупације Србије којој је, на самом почетку новем­бра 1944. године, поручено да се нема чему на­дати, предводио рат против срб­ског је­зика и писма настав­ља­јући „обичај“ разних оку­патора са стране да забране србску ћири­лицу. Учинио је то на срб­ском обо­ду, у Јужној Србији, у тек ус­по­стављеној броЗЛОвској републици Маћедо­нији, тако што је поку­шао да убеди воде­ће ма­ћедонске политичаре и лингви­сте да маћедонски језик засну­ју на латиничном писму, не би ли Срби, на тај начин, били „убачени у хрватско-ма­кедон­ски латинички сенд­вич“ и били принуђени да и сами напусте ћирилицу.

Ђилас је посебне антисрбске заслуге стекао тиме што је срб­ску Барању и делове Срема (овде уз подсећање да појам „Срем“ има исто значење као и појам „Србија“) даровао Хрватима јер су, наводно, они тамо „били у већини“. Он се није оптерећивао чи­ње­ницом да је та „већина“, која то уи­стину и није била, успостављена покољима тамошњих Срба у Јасе­новцу и на другим стратиштима, као и Па­велићевом колонизацијом херцего­вачких усташа по за­пу­стелим срб­ским имањима. А није се тиме опте­ре­ћивао зато што се ње­го­во деловање уклапало у усташку и комунистичку стра­те­ги­ју са­же­ту у формули да треба једну трећину тамошњих Срба по­бити, једну асими­ловати, а једну протерати. И ње­му, Ђиласу, као и ко­му­нистима уопште, народна воља слу­жила је једино као иза­зов да је погазе – у овом случају, ваљало је поништити одлуку Велике на­родне скуп­штине Срба, Буњеваца и осталих Словена о присаје­ди­њењу Бана­та, Бачке и Барање Краљевини Србији, кра­јем новембра 1918. године.

Кад је у питању наука, није заборављено да је Ђилас своје не­успеле књижевне и правне студије кренуо да после рата оконча тако што је Србску краљевску Академију затворио на два ме­сеца и, потом, основао матичну комисију за избор „наших ода­них кад­рова“. Тај „научни“ подухват није му успео јер је Алек­сандар Бе­лић, тадашњи пред­сед­ник Академије, да ли по чијем савету, да ли на личну иниција­тиву, довео Бравара, познатог и као броЗЛО, да отво­ри врата, а за узврат задржао га је у Акаде­мији, да буде Друг Чла­н. (Но, добро, касније се Ђиласов наум остварио, тако што је сама академија „заборавила“ шта јој је значила она „Српска“ при­девска ознака).

Узме ли се у обзир бар неко од овде наведених „достигнућа“ ко­јима Милован Ђилас, познат као „принц По­ли­т­би­роа“, али и „де­мо­кра­та крвавијех руку“, „заиста надилази ове просторе и он апсолутно спада у великане европске и свјетске“, ваља се запитати није ли књижевно-теоретско „мишљење“ академика Синише Јелу­шића да „Ђиласа треба уврстити међу књижевне великане“ – ствар­ни захтев да Срби забораве његове злочине свесно почињене у са­радњи са броЗЛОм, у свету „учлањеним“ међу десет највећих зли­коваца у 20. веку, признање да се Ђилас само шалио и предлог да га треба „уденути“ међу оне који су Србство бранили духовним вред­ностима Косовског мита.

А можда се ваља запитати није ли Јелушићево залагање за књижевну „рехабилитацију“ Милована Ђиласа заснован на наме­ри да, пошто би се он уврстио на „високо и часно мјесто међу ро­ма­нима српске књижевности“, то узело као повод да се крене са причом како су, ето, Срби узели злочињење за свој духовни узор.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!