Милов атак на Цркву – завршни чин акције која траје 96 година!
Новембра 1924, по налогу Стаљина, ЦК КПЈ лансира тезу: да Црногорци не само што нијесу Срби, већ да их Срби „национално угњетавају“. У то вријеме није било ниједног Црногорца који је сматрао да постоји посебна црногорска нација, сви су се национално изјашњавали као Срби.
У резолуцији 3. Конгреса КПЈ одржаном у Бечу 1926, каже се: „Да би КПЈ повратила свој утицај у Црној Гори, треба популарисати садашњи исправан став Партије о црногорском националном питању.“
А онда слиједи 4. конгрес КПЈ у Дрездену, октобра 1928, који доноси Резолуцију у којој се каже: „Партија ће најпотпуније помагати све акције маса које воде к образовању независне Црне Горе…“ (извор: „Историјски архив КПЈ“, том II, стр.162-163).
Крешендо те кампање био је новембра 1942. на пленуму ЦК КПЈ, коме је претходило вишемјесечно тајно вршљање у КПЈ Стаљиновог емисара „Станислава“. У резолуцији тог пленума, коју је Стаљин редиговао, а натурио „Станилава“, пише да ће „КПЈ помагати покрете угњетених нација у циљу формирања независних држава – Хрватске, Словеније, Македоније и Црне Горе, и ради ослобођења Албанаца, то јест ради припојења Косова и Метохије – Албанији“.
Та резолуција представља октроисање „црногорске нације“ и почетак кампање расрбљивања Црне Горе и Црногораца.
Одмах после рата, уследио је онај, већ свима познати, Ђиласов проглас у ‘Борби’, и грађани Црне Горе се масовно почињу изјашњавати као Црногорци.
Какав су комунисти спровели терор, у рату и после њега, над Српском православном црквом у Црној Гори, писали смо више пута. Овом приликом поменућемо само један догађај који има велики симболички значај. Партизани су, по уласку у Београд крајем октобра 1944, заузели и краљевски комплекс на Дедињу, и том приликом пуцали у Исуса Христоса. Фреска на своду дворске капеле, са рупом од метка на челу Исуса Христоса, и данас свједочи о комунистичком дивљаштву и природи дјела „црвених револуционара“.
Дакле, све је почело из Москве, од Стаљина и Коминтерне, наставило се преко Броза, Ђиласа и Вељка Милатовића који је био главни „идеолог“ рушења Његошеве цркве на Ловћену 1973. године, да би завршни ударац српству и Цркви покушао да зада Мило Ђукановић и његова ДПС, наследница СКЈ, односно КПЈ.
Извор: sedmica.me
