Милоша С. Милојевића: Правни појам казне у народу
Казна као друштвена установа носи у себи правно обележје божанског права, јер је од Творца и има печат апсолутне истине. Њен извор је у Божијој правичности.
У народу се казна не посматра као акт друштвене нужности, већ начела апсолутне правде. Зато се каже „право је“ или „противно је Богу и људима“. То није израз друштвене нужности него правичности, јер је она непосредни израз апсолутне правде. Појам апсолутне правде је шири од појма друштвене правде. Правичност (апсолутна правда) је нешто јаче дато од Бога или Природе, што народ у својим осећањима и понашању јасно разликује од друштвене правде. У оваквом схватању правичности, лежи јавно-правни карактер појма казне у народу. Појединац не кажњава кривца само у своје име или породице и племена, већ и саме апсолутне правде којом је уједно и ограничен.
Казна је само одбљесак божијег закона или апсолутне правде(1). Тамо где се правичност схвата више формално, казна има личан и недруштвени карактер. Начело на коме се заснива апсолутна слобода људи(2), јесте да сваки човек може неограничено располагати својим личним или правним добром. Право на живот и својину, су права која извиру из бића човековог. По народном схватању(3), ово право располагања даје право кажњавања, у границама опште правичности. Значи, свест о кажњавању у име апсолутне правде и друштвене, постоји само тамо где је закон вечне правде пресилкан као нешто позитивно, природом одређено.
Крвна освета, посматрана као свесно кажњавање кривца, идеалан је пример народног схватања значења казне: Ко се не освети, тај се не посвети; Света истина је Божија истина; Ако га ти не казниш, Бог ће га казнити. Појам казне у народу тесно је повезан с појмом Божије правде, али казна не мора да носи верски карактер. Самоодбрана и самовлашће (кажњавања) као свесне радње, јесу последица бесправног угрожавања туђих добара. Посматране као лична права, схватају се као објективан израз апсолутне правде. Самоодбрана се сматра природним правом, док се самовлашће (приватна акција) схвата као изведено право, по самој природи. Самовлашће и освета се овде правно поклапају, јер и освета је изведено право.
Казна је у народу једнолично-колективно (народни суд) изведено право, ограничено апсолутном правдом. Када је народни суд замењен модерним судом као вештачком творевином, променила се и садржина казне. По народном осећању за правичност, казна не треба да буде једнака, него веће зло, од онога које је кривац извршио. У одмеравању казне народ често одређује тежину дела, према самој вредности објекта кривичног дела. Теже је оно дело које је управљено на част, као непроцењиво добро, него на живот као процењиво добро. Народ сматра част за највеће и непроцењиво своје добро.
Колико је кривично дело увреде, види се по томе, што народ даје нападнутоме право, да може убити нападача без икакве одговорности. Свака казна у народу има два обележја: материјално-правно у зависности од последица и формално-правно које зависи од кривице. Врста казне и њена жестина (облик извршења), зависе од врсте кривице (мотива) извршиоца. Интересантно је да се у народу кривица мери по личној вредности. Није иста тежина дела извршеног над обичним чланом заједнице, као над оним ко је посебан у моралном и духовном смислу. Кривица се чак и смањује, сразмерно личној вредности. Мотиви су од важности не само за жестину, него и за врсту казне. Опште је мишљење да је батинање страшније од стрељања, јер се у првом случају одузима част, а то је казна за нечасне, непоштене људе. Тако се каменовање сматра најтежом и најнечаснијом казном, јер означава у исто време одузимање части и проклетство.
приредио С. Филиповић, из књиге „Путопис дела праве Старе Србије“ Милоша С. Милојевића
(1) Казна треба да има улогу равнотеже. Ако је зло неравнотежа, онда је добро равнотежа и склад.
(2) Апсолутну слободу човек може стећи само унутрашњом променом, односно променом самог себе.
(3) Народно схватање је проистекло из тумачења природних закона и њихове примене.
