Милорад Ђошић: Бугарска окупација и злочини Бугара у јужној Србији 1915-1918.
„Сурдулице, србска костурнице“
1. Увод
Мотив да напишем овај рад је тај што сам пореклом из Пирота који је близак југу Србије у свим областима живота, а додатни мотив ми је био и професор Милоје Пршић који се за живота уписао у књигу србских[1] великана, а посебно својом последњом књигом „ Споменица погинулих и умрлих старешина српске војске у рату 1914-1918. године“, где је пописао 15 819 жртава официрског и подофицирског кадра у Првом светском рату. Вођен његовом мишљу подсетићу пре свега нас Србе да смо у ствари сами на свету, који опхрван својим проблемима, чак и када хоће да нам помогне, наиђе на брану домаћих несрећника који као лош одраз храбром кројачу једним ударцем упропасте чак и најмање трудове који су народ и појединци годинама стварали. Србско трчање према провалији и жеља за самоуништењем ће се свакако изучавати на белосветским универзитетима, ако се у србској глави не створи брана која ће бити непремостива препрека ка провалији. Да ли ћемо чак и ту брану прескочити овог пута зависи само од нас.
Србско-бугарски проблем стар је и дубок стотинама годинама, а доживео је врхунац у 20-ом веку, веку србског погрома који је вешто наметнут и диригован из тадашњих центара моћи, који су и тада управљали и наметали свађу чак и тако сличним народима какви смо можда ми и Бугари. И поред јединствене вере из које следи и сличност језика и обичаја, Бугари су као и сваки љубоморни комшија вечито, па чак и данас, наговором, а и својом вољом, нападали на искон, који је одувек био на нејединственом балканском простору. Покушајима да униште искон, односно пранарод, нису ни свесни да уништавају себе и остављају простор западној антицивилизацији да продире према истоку у покушају да антицивилизује преостали слободни свет, где ће свакако сломити златне зубе направљене управо источним златом, које ће једног дана морати да врате оном од кога су га узели. Да би до тога дошло и ми и Бугари се морамо дозвати памети, што нам није блиско, њима због вечитог гледања у комшијско двориште, а нама због успаваности, која нам је нарочито опет у истом 20-ом веку опијумски захватила комлетан мозак и тело, у истом веку у коме су нам делови тела сечени током Првог и Другог светског рата, а потом, немајући чиме да се бранимо мозак је препуштен да се на њему вежбају др. Килдер и неуки помоћници. Да ли су нам направили главни рез на крају ће рећи Бог који је вероватно читајући књиге слово „С“ оставио у неки међупростор да поново чека свој ред кад ће поново објединити пранарод.
Зашто су Бугари толико жељни комшијске лепе ливаде, покушаћу да дам одговор водећи се књигама Страдања српског народа у Србији 1914-1918. и О злочинима аустро-угаро-бугаро-Немаца у Србији 1914-1918. професора Пршића и Слађане Бојковић[2], затим Зборника радова са научног скупа 2015. године у Сурдулици Бугарска окупација југа Србије у Првом светском рату, као и инсертима из књиге Мој пут кроз балканске ратове и Први светски рат[3] Радована Радовановића.
2. Егзархијска пропаганда 1878-1885.
За разлику од Срба и и на неки начин Грка који су своје ослобођење од Турака гледали кроз часну борбу против њих, Бугари су као и увек у историји имали своје виђење проблема ослобођења. Ипак, да ни Грци нису наивни видело се одмах по постављању Грка Калиника за патријарха Пећке патријаршије, а са циљем хеленизације словенског живља на територији Старе Србије, о чему пише и Александар Митић („Срби и Грци“), млади историчар из Лесковца.
Своју народност Бугари су практично остварили ферманом из фебруара 1870. године када им је Порта признала независност цркве под називом Егзархија.
Одмах након признавања и осамостаљења бугарске цркве то је аутоматски значило и добијање народности, а са тим и могућност преласка у контраофанзиву, односно непризнавање других народа у овом случају првенствено Срба, а нарочито на територији Старе Србије. Безобразлук eгзархиста ишао је толико далеко да су претензије показивали не само на територију Старе Србије, већ и на делове Кнежевине Србије, Рашке области, па чак и до Босне и Херцеговине.
О eгзархистима пише чак и Радован Радовановић, јунак књиге „Мој пут кроз балканске ратове и Први светски рат“ у издању издању Србског културног центра „Ћирилица“ Београд, који напомиње да су Бугари дали огроман новац да би насилно од људи начинили Бугаре, што им у тим крајевима није успевало управо због сталних репресалија.
По добитку овлаштења Порте, Егзархија је кренула у оштру културно-просветну офанзиву постављајући своје учитеље и свештенике где год се за то указала прилика. С обзиром на лош однос грчких свештеника према србском народу у почетку је то ишло на руку егзархистима. Они су својим поданичком лукавошћу ишли толико далеко да су на сваком кораку код Порте оговарали Србију. Једна од метода је била уверавање Порте да су србске књиге субверзивне и усмерене против ње, што су ови листом прихватали. Такође су покушали и продор у Призренску богословију, нудећи јој помоћ у учитељима и прихватању питомаца, што је одбијено. Ту посебно треба споменути Ђорђа Камперелића, који је одбио велику суму новца (800 златних турских лира) и доживотно место управника Богословије, а да за узврат отвори бугарске школе. Због тога је на њега извршено неколико атентата, али је пуком срећом остао жив. Својим поступком практично је спасио Призрен и Богословију. Незадовољни Бугари су издејствовали да Порта пошаље једног службеника који би потврдио да се у Призрену прича бугарским језиком, што је ревносни службеник оповргао.
Једина област где су егзархисти видно деловали је тзв. Изморник тј. доњи део Гњиланске казе. Сва настојања да се прошире на Кормињане, Ранилуг и Петровац остао је без успеха, па је после србско-турских ратова, Изморник припао Рашкој области и на тај начин деловање егзархиста је онемогућено.
3. Бугарске комитске и арнаутске банде и њихови упади на србску територију 1913/15.
Бугарске комите припадници ВМРО (Внатрашна македонска револуционарна организација) су били присутни на територији јужно од Шар-планине крајем 19-ог и почетком 20-ог века. Постојале су две фракције које су се залагале за припајање тог дела србске територије Бугарској. Једна је била за директну анексију, док је друга била за претходно стварање аутономне Македоније (данашње стање), што је суштински србским властима било једнако јер је практично циљ био исти, а остварен је у СФРЈ као припремној фази распада комлетног србства, која се и даље продубљује.
Почетком 20-ог века србски четници по инструкцији Владе, тј. председника Николе Пашића водили су практично мали међурат против комитских[4] и арнаутских банди[5] које су са мање или више успеха водиле са њима борбе, а не често и изненађивале србске војне снаге.
Све ово било је подржано од стране Аустро-угарске која је у ствари била мозак бугарских комитских деловања на Србију, а све као припрема за бугарско прикључење Централним силама које је и извршено у јуну 1915. године. Ово је један од одговора на сталне бугарске жеље и претензије на србску територију, који је последица следа догађаја након Другог балканског рата.
Аустро-угарска подршка бугарским комитама је не често ишла толико далеко да су их у Србију убацивали преко своје територије (Оршава) што је била очигледна подршка.
Сви напори да се на Бугарску превентивно делује и изазове се рат са њом како су Пашић и Влада предлагали силама Антанте нису уродили плодом, јер су исти наводно сматрали да ће приволети Бугарску да буде на савезничкој страни, што се, нормално, није догодило.
Стални бугарски дипломатски напори су у ствари били жеља и за ревизијом Букурештанског мира, а раније деловање ВМРО-а је сигурно поспешено са знањем бугарске владе. Споменимо конференцију ВМРО-а у Рилском манастиру 13/23. фебруар 1914. године уз присуство представника Албаније и Турске, која је након бугарског напада додатно подражана од стране аустро-угарске владе, а са жељом о новој прерасподели територија.
Након избијања рата и напада Аустроугарске на Србију постигнут је споразум између ње и Бугарске о комитским нападима на Србију, уз новчану помоћ.
4. Бугарска дипломатија пред Први српски рат
Као што је већ наглашено, бугарска „мудра“, а у ствари лукава политика је увек резултовала приклањањем погрешној страни. Њихово балансирање између сила Антанте и Централних сила рађено је само са једним циљем, а то је дати што мање, а добити што више, што је у ствари немогуће. Нажалост, 20. век је по нас Србе био катастрофалан (комунистичка надоградња на грамзивост Карађорђевића, недораслих да воде државу, а поготову се то огледало у миру). Иако увек на погрешној страни и поражени, Бугари су на неки начин излазили привидно као победници. И поред тога што су физички некажњени, очигледно је да им се становништво осипа диљем Европе, а жеља да се из опанака ниже класе уђе у лаковане ципеле чини их још већим поданицима него што су икад били.
Великобугарске тенденције само су привремено заустављене поразом у Другом балканском рату. Незадовољни успесима и проширењем Србије која од мале кнежевине постаје важан геополитички фактор, Бугари одмах наново започињу офанзивну дипломатију са Немачком и црно-жутом монархијом, а све у циљу нове прерасподеле територија и то на рачун кога другог него Србије, која уморна од разарања Босфорског болесника и мучког напада Бугара у Другом балканском рату, практично чека напад са севера, који је и уследио након „званичног Принциповог разлога“ који је у Бечу слављен. Очекујући брзу предају Србије након напада црно-жуте монархије, Бугари преговарају са Централним силама које, иако сигурне у Бугаре, показују дозу зебње, али све је то брзо превазиђено тако да је бугарски напад на Србију био известан. Германофили свих врста потплаћени од стране Немачке пропагандистички су деловали на народ Бугарске који је лагано увођен у јарам рата против Србије, а дипломате свих нивоа нотама према Кајзеру и канцелару Немачке слагали су се да само офанзива против Србије са око 300.000 војника (бугарских 80.000) укупно може да веже Бугаре уз Централне силе, које су то учиниле пажљивом и стрпљивом политиком.
Сламањем Србије и повлачењем србске војске у Грчку, Бугари су на тренутак помислили да им се санстефански сан[6] остварио, али нису ни били свесни да ће се и овог пута наћи на погрешној, односно губитничкој страни.
5. Бугаризација[7] и уништење србске елите
Прикључењем Централним силама у Првом светском рату 1915. године, а одмах након упада на србску територију отпочело је прaвом смислу речи физичко уништење србског народа. Он је остављен на милост и немилост и са повлачењем војске није имао куда, па је завојевачима било лако прво да крену са физичким касапљењем („касапљење“ предлог универзални термин који подразумева уништење Срба у Србији, док је „покољ“ термин за уништење Срба уу НДХ), која се огледало у убијању како нејачи тако и одраслих, а касније је физикалија надограђена уништењем интелигенције свих професија.
Не бих се сложио са господином Миланом Кољанином који у свом раду тврди да су Аустријанци желели да од Срба створе само верне поданике царевине, јер је познато аустро-угарско понашање према становништву Подриња, односно западних делова Србије, као и њихово органозационо деловање према ВМРО, а против Србије, па зато изношење таквих тврдњи иде на руку благонаклоном погледу на аустро-угарску окупацију, а на рачун бугарске. Без обзира на тврдње господина Кољанина о бугарским злочинима који су најмасовнији сигурни смо да ни злочини Аустро-угара нису ништа бољи, а и једни и други су сигурно послужили као темељ злочинима над Србима у НДХ. Овој тврдњи иду у прилог наводи из књиге Зверства Бугара и Аустро-Немаца штампане у Солуну 1916. Године, где се дословце каже да су Бугари у том послу далеко отишли испред Аустријанаца и Немаца, наводећи чињенице.
Бугаризација србског народа, денационализација, промена имена, и сл. и данас је матрица не само Бугара већ и свих трабаната Запада који се воде мишљу да је православље, што тврди Олга Четверикова, руска научница која предаје на Московском државном институту међународних односа Министарства иностраних послова Русије (рус. Московский государственный институт международных отношений (университет) Министерства иностранных дел Российской Федерации (МГИМО), а пре свега Светосавље (прим. аутора) главна брана на путу европеизације југа, а и опште глобализације, па им је и пакт са ђаволима разних врста дражи од мира са православљем и србством, које је било и нажалост и биће брана плављења Европе свакојаким шљамом, која је била мирна док је постојала јака србска држава. Иако православни, Бугари су и даље на страни те матрице што и није чудо јер су по Радовану Радовановићу поправослављено татарско племе[8], за разлику од нас Срба који смо народ апостолске вере[9].
Србско-бугарски проблем је давнашњо-средњовековни, али са појавом Турака и њиховом окупацијом Балкана стављен је на страну, јер је заједнички проблем претворен на неки начин у суживот. Ипак знајући Бугаре они су једва сачекали ослобођење да би наставили са средњовековним мешетарењем, а све у циљу нестанка србске државе са карте. То се одмах видело после 1915-те, када опхрван жељом за проширењем бугарски краљ Фердинанд Кобуршки у дипломатским акцијама напада Србију као јаког руског савезника (чак и данас Србе називају малим Русима), па у том смислу чак и Метерних, амбасадор Немачке у Турској реалније сагледава њихов став о нестанку Србије са географске карте.
Након физичке ликвидације и сечења грана србства на југу Србије отпочело је и вађење корења истог ликвидацијом високообразованог дела становништва из којег је евентуално могла да се запати нова лоза интелектуалаца. Ту се пре свега мисли на свештенство, учитељски и официрски кадар који нису ни желели, а ни могли да преврну србску чарапу како би постала бугарска. Уништењем дела те елите није нам се могло ништа добро десити у годинама после `45-е када је србство остало на милост и немилост прозападним слуганима који су наставили декоренизацију србског домаћинства.
Бугарска је у рат ступила у свом стилу, не објављујући га, већ га започиње краљевим манифестом од 14. октобра 1915. године, с тим што су непријатељства отпочела дан раније, где су због заузетости Србије ратом на целом војишту, лако овладали Врањем, а касније 8. новембра 1915. године уз јаке борбе и Лесковцем, надирући даље према Лебану, одакле су одбачени назад за Лесковац уз обостране губитке.
Треба се посебно подсетити Харитона Миљковића, председника општине Врање, који је био толико храбар да је изјавио да рат још није готов и да се не зна како ће се завршити. Пљачке и убиства биле су свакодневна појава, а перфидна кажњавања су долазила и до губитка комплетне имовине. Посебан вид перфидности је ишао на рушење и пљачкање школа, а касније и довођењем бугарских учитеља. Ипак ова врста окупационог малтретирања није била ништа наспрам класичног физичког убијања Срба, где су као што је раније наглашено и становништво и интелигенција заједно били на удару. То су поготову осетили Врање и Сурдулица када су у прва три дана окупације куће морале бити отворене. Још један од видова репресије било је масовно одвођење људи у логоре и на принудни рад, где се од свеукупног броја српских логораша у Бугарској налазило 20%. Све бугарске тврдње да је комлетно становништво тог дела Србије бугарско падају у воду, јер се не може објаснити како то да Бугари убијају Бугаре. Истовремено, убиством становништва Бугари су ишли и на масовну ликвидацију интелигенције. као што су свештенство, индустријалци, банкари, трговци, занатлије, угоститељи, комисионари и упосленици државног монопола[10].
У то време Сурдулица је доживљавала право касапљење. Бестијалности које су радили бугарски окупатори до тада нису забележене у историји, а сав дивљачки део људске природе преточен је тих година из Бугарске и сконцентрисан у Сурдулицу и Врање, а касније и у топлички крај. Начини којим је становништво мучено и убијано препричавани су широм Европе, па све до Русије и Турске. Физичко кажњавање је било свакодневно, где није постојао човек који није тешко батинан, а многи су након тога убијани на разне начине уз обавезну пљачку. Употреба думдум метака (следи објашњење) је била присутна, иако је била забрањена. Ништа мање није било присутно ни психичко малтретирање, тако да Бугарима није било страно да рођаке терају да уз музику играју на гробу својих, а лажима да су им рођаци у логорима поспешивали су их да им шаљу пакете које би они пљачкали и преузимали. Нису била страна ни политичка убиства, а познато је и одвођење 8.000 девојчица у турске хареме као и масовна силовања, где многа нису пријављивана због патријархалног васпитања.
Постоје разни подаци о жртвама Сурдулице. Према Париској конвенцији 1919-1920. године било је 6.000 жртава. Извештаји Арчибалда Рајса говоре за око 3.000 становника, док архива СХС (бр.док. 14049) каже да је било 8.000 жртава. Арчибалд Рајс је ишао толико далеко да је обилазио и гробља где су недовољно закопане жртве разносили бесни пси, који су се ту настанили и долазили. Овај начин убијања и „сахрањивања“ усавршили су касније комунисти 1941. године прошлог века у Црној Гори правећи тзв. „пасија гробља“. Како каже Јован Хаџи-Васиљевић, и сами Бугари су Сурдулицу прозвали српском костурницом.
Директно одговоран за убиства у Сурдулици био је потпоручник Стојан Ђурков и његови помоћници, али треба нагласити, са знањем претпостављених. Врхунац терора је била насилна мобилизација у бугарску војску где је 200 младића из Сурдулице мобилисано и терано да пуца у своје очеве, браћу и рођаке. То је узроковало подизање устанка, уз помоћ Косте Пећанца и Косте Војиновића, који ће народ скупо коштати, а цена је била 35.000 убијених на најсуровији начин и то од масакрирања, па чак и до кувања устаника.
Сурдулица је на неки начин била како прихватни центар кроз који су у бугарско ропство одлазили Срби, тако и рака за убијене Србе са свих страна. У књижици Зверства Бугара и Аустро-Немаца се дословце набрајајају зверства, где се наводи и Дубока Долина, уска јаруга у којој су закопаване жртве. Такође се наводи и писмо Ивана Димитрова, који га је тајно упутио Министарству унутрашњих дела и Министарству здравља у Софији у коме се згражава над поступцима бугарских војника. Све ово је говорио А. Рајс наводећи чињенице.
Одмах по уласку у Прокупље (у то време варошица Магарево) и Куршумлију Бугари су почели са убиствима, а одласком аустро-угарске војске практично су могли да раде шта су хтели. Презимена су убрзо замењена са „ов“ и „ев“, а Бугари су постављени у државне управе. Речи Председника владе Бугарске Радославова све говоре, а то су: „Може се Србија обновити, може се Србија после рата и повећати, али у Србији више неће бити Срба“, а пук. Дарвингов је у Прокупљу изјавио на једном ручку „да најрадије једе печено србско месо“. Све ово као и поступци широм Топлице показују крволочје Бугара. По злочинима су се нарочито истицали 11. бугарски пук и чета војводе Тане Николова. Освета четника Косте Пећанца је била делимична, а у борбама је погинуо поручник Коста Војиновић, за кога чак и Аустријанци пишу да је јунак који се према заробљеницима понашао великодушно.
У бугарски терор је спадало и уништење србског језика и писма као темеља србства, где је уништавање докумената и књига била једна од начина предбугаризације. Посебна прича је била рушење школа као и убијање и одвођење учитеља у логоре (Пиротска гимназија је упропаштена, као и друге школе, Александар Динчић Народни музеј Ниш). О свему овоме писали су Сретен Динић и Риста Т. Николић[11].
Одмах након окупације уследила је и „привремена девалвација“ динара која је брзо постала стална. Посебан пример је и замена пореске структуре, где се порез обрачунавао у левима плус 20 пара „за курс“ (Алексинац). Због свих ових злочина србска влада је отпочела са прикупљањем грађе о бугарским зверствима, па је на Крфу издала брошуру под називом „Зверства Бугара и Аустро-Немаца“. У свему овоме активно је учествовао и Арчибалд Рајс („Страдање града Битоља“) као официрски кадар србске војске. Упућиване су многе ноте савезницима које су вешто стављане у доње фиоке столова које се ретко отварају, а врло често архивирају.
Треба нагласити да су зверства настављена, нарочито након Топличког устанка када је до 1920. године пописано око 35.000 жртава, где опет наглашавамо није било одговора на бројне депеше владе и председника Николе Пашића да се интервенише и побољша статус становника и заробљеника. Касније се долази до бројке од преко 50.000.
После рата практично све је заташкано, а могућа суђења у облику међународних судова су избегнута, тако да су злочинци у ствари помиловани, што господин Кољанин и говори у свом раду, а некултура заборава и некажњавања склона не само властима него и народу допринела је да смо и касније доживљавали све гора и гора страдања (НДХ пре свега, која су такође прошла некажњена).
Подсећања:
Како рече историчар Слободан Јарчевић, кад би поједини народи имали оно што ми имамо не би могло од њих да се живи, а и овако не може. У том смислу ми смо изабрали само два великана који су радили на расветљавању злочина. То су прота Стеван Димитријевић и Арчибалд Рајс, који су осветлали образ својих професија и показали како се ради свој посао.
6. Подсећање на проту Стевана Димитријевића и жртве свештенства у Великом рату
Богу хвала прота Стеван Димитријевић не спада у Одред заборављених Срба. Рођен је у Алексинцу 1866. године, а Алексиновчани га памте јер је Техничкој школи која носи његово име поклонио имање. У свом раду са Научног скупа у Сурдулици Александар П. Ристовић и Стефан З. Стаменковић износе бројне надепитете о овом великану србства. Био је сакупљач бројне грађе о страдању Срба, а посебно свештенства, оснивач Православно-богословског факултета, ректор Призренске богословије, учитељ петорице патријараха, миротворац, али и носилац мача када је то било потребно. Та потреба указала се 1904. године, када је основао Прву србску чету у Скопској Црној Гори која је била на бранику од бугарских и шиптарских банди. Лично је заслужан за опстанак србског свештенства на Хиландару када је каo референтза хилаландарска питања утицао на Владу Србије да спречи одлазак монаштва из те србске светиње.
За време Великог рата био је заробљен и са народом и свештенством робијао у Карлову и Ески Џумају, а боравећи у казаматима остављао је бројна сведочанства о бугарским злочинима. Након рата отишао је у Скопље и радио по истом задатку, а значајно је споменути да је сакупљао ћирилске рукописе Солуна и Скопља. Написао је многа дела од којих су најзначајнија:
· Одношај пећких патријарха с Русијом у 17-ом веку ,
· Историјат Пећке патријашије, Београд 1924,
· Св. Сава у народном веровању и предању, Београд 1927,
· Михајло архиепископ београдски и митрополит Србије, Београд 1933.
Главни разлог убијања свештеника је очигледан. У то време они су били стварна брана према србству и није било речи да се бугаризују или да на то наговарају народ. Разговор са непријатељем је било испод части, а унијаћење[12] било које врсте није долазио у обзир. Бугари су србске свештенике замењивали својим, али и то је било узалуд, јер им народ није веровао.
Озбиљност рада на сакупљању грађе о убијенима и погинулима био је у ствари отелотворење задатка србских свештеника тог времена, који су на челу са протом Стеваном навели бројна имена, догађаје и храбрости овог дела елите србског народа.
7. Арчибалд Рајс
Арчибалд Рајс је свакако најзначајнија личност из света криминалистике која се појавила у Србији 1914. године на позив Владe. Кад је дошао у Србију већ је био остварена личност у свету криминологије, али још увек жељан нових проучавања. Одмах је почео са пробојем блокаде према Србији обљављујући бројне текстове у листу Gazette de Lausanne. Ти радови[13] су допринели да се српска истина даље чује него до тада. Непристрасност којом је износио истину сигурно је допринела да његов рад снажно одјекне у Европи.
Рајс је посебну пажњу посветио одвођењу Срба у заробљеништво где наводи масовна уништења како војних тако и цивилног становништва. Одвођење у логоре[14] је било свакодневно, а у Бугарској је до јесени 1917. године умрло две трећине заробљеника. Треба напоменути да су повлачећи се преко Прилепа Бугари убили 18.000 заробљеника. Такође је радио на расветљавању употребе „думдум“[15] метака од стране Бугара, међутим није установио, а то је и потписао, да је било турпијаних метака. Такође је забележио да је могуће да је до повреда србских војника дошло због тзв. „преокренутих зрна“[16] или због израде зрна од слабог материјала[17].
Такође је радио је на расветљавању злочина у градовима Пожаревац (као и у селу Ореовица и околна села[18]), Ћуприји, Ражњу, Алексинцу, Прокупљу, Лесковцу, Врању, Власотинцу, Битољу као и у насловној Сурдулици. Ишао је толико дубоко да је писао о злочинима по селима као што су села уз стару српску границу и то: с. Горње Павловце и Нерадовце, где су посебно чинили злочине.[19] Матрица кажњавања је практично свуда била иста, убијање, пљачке, забране србске ћирилице, протеривање учитеља и свештеника, бугаризација имена и сл.
У Допису једног-практичара-криминалисте са Српско-маћедонског фронта посебно је обрадио злочине Аустро-Бугаро-Немачке повреде ратних закона и правила, а то дело[20] је штампано у Штампарији Краљевине Србије 1918. године на Крфу. Он ту говори о Бугарском менталитету, где истиче бугарофиле који говоре о томе да је бугарски народ „добар“ за разлику од Владе, али наглашава да „сваки народ има Владу какву заслужује“. Говори о односу Бугара према зарољеницима (пљачка, касапљење и др.), о авио-бомбардовању гасним бомбама болнице у Битољу, о томе како Бугари нису пријавили Топлички устанак који су потврдили њихови заробљени војници, а све са циљем затирања србског народа тог краја. О свему сажето говори и једно писмо-документ по Рајсу које тешко оптужује Бугаре, а у ствари га је дао Бугарин редову Петру Илићу на стражи јер су га заробљеног и излеченог пустили, али уценили децом да преда писмо[21]. Само један део говори о свему, где брат пише брату о систематском уништењу „наше расе“. Наводи да је 8.000 деце од 12-15 година интернирано желетницом у Цариград, деца су искакала из воза и изгинула. Ради „заштите од богиња“ становништво Србије је вакцинисано, али уместо вакцина у инекције су убацивали друге болести што је одао један лекар Чех. Народ више није хтео да се вакцинише, па су почела вешања (обешен црквењак Јордан на Укрс). Побуна се шири.
У почетку само професионалац, а касније како сам за себе каже и србски добровољац, Рајс је можда својом изузетном љубављу према србском сељаку, а уједно војнику „одступио“ од тоталне неутралности, али у том смислу да су његова истраживања била дубља него што би се неки европски неутралац унео у изучавање проблема. Несхваћен у реалном времену као и многи велики људи изненада умире 1929. године, након вербалног сукоба са бившим министром Миланом Капетановићем. Сахрањен је на Топчидеру, а његово срце је пренето на Кајмакчалан.
Закључак:
Агресивна бугарска политика која је нарочито појачана после добијања Егзархије, настављена је и у 20. веку, а све са жељом да се испуни санстефански сан. Чак и данас БАН (Бугарска академија наука) није одустала од Санстефанског мира, а тај сан ће се, познавајући Бугаре кад-тад поново уснити. Крволочје Бугара, незабележено до тада у историји ратовања, само говори о помрачености свести огледалног човека који мрзи праискон, односно човека који није то што јесте, а Бугари су дефинитивно пословенизирано татарско племе, као што су и припадници „лијепе њихове“ покатоличени Срби, с тим да је бугарска мржња у односу на хрватску ипак неразумљива, јер како то да Бугари „касапе“ своју „словенско-верску“ браћу, док ови други кољу „словенско-неверну“ небраћу. Одговор је да је њихово понашање вероватно слика људи чији су преци постали нешто што нису били, односно да су продали „веру за вечеру“ и дубоко пате због тога, о чему је раније и речено.
Дакле, уз правековна неслагања на који су се наслонили Санстефански мир и Егзархија, поспешена самом природом Бугара, који су у Другом балканском рату зајахали апокалиптичне коње, а у следећа два и разиграли исте, разлози су бугарског бестијалног касапљења србског народа, које некажњено сигурно чека у мрачним вилајетима неиспитане мождане масе.
Двадесети век је погромни век за нас Србе. Као што је Радославов рекао да ће се Србија можда увећати, али Срба неће бити, морамо се подсетити на Милета Будака који је рекао да је за годину дана више побијено Срба него што су их Турци побили за 500 година.
Ми Срби смо као што је речено дубоко анестезирани народ са хирушким ножевима изнад комплетног тела. Др Килдер и екипа нас и даље мрцваре. Чак смо и наду која је добијена Резолуцијом 1244 распршили ужасним европским сновима из најхорорнијих Хичкокових филмова. То што нисмо изгубили у рату 1999. одлази нам у Европу да за ситне новце служи размажену европску господу, која није ни свесна да се црнило над Европом одавно наднело и да ће ионако полубела Европа ускоро постати црна.
Шта нам је чинити? Сами смо и још увек без обреновићевске жеље да се држава стабилизује и врати у оне оквире који нам припадају. Бројне несрбске организације које мешетаре Србијом и мешају се чак и у државне послове треба свакако спречити у даљем чињењу. Залуђени и заблуђени народ треба правилном и усмеравајућом државном политиком вратити на прави пут, а бројно расејање које једва чека да уложи у отечество једино може да се привуче истином, а не зајмовима које су давајући Србији отишли на приватне рачуне. Све ово једино може да се постигне ако ми Срби постигнемо пре свега духовно јединство, које је гарант напретка комплетног србства и Србије.
Аутор: Милорад Ђошић
[1] Стављањем слова „Б“ уместо „П“ водио сам се и именом Србског културног центра „Ћирилица“ Београд где смо такво име наденули не толико због негирања једначења сугласника по звучности већ због става о јачини слова „Б“ у србском имену.
[2] Др Милоје Пршић и Слађана Бојковић: Страдања српског народа у Србији 1914-1918. и О злочинима аустро-угаро-бугаро-Немаца у Србији 1914-1918, Историјски музеј Србије Београд, 2000. године.
[3] Радован Радовановић: Мој пут кроз балканске ратове и Први светски рат Србски културни центар „Ћирилица“ Београд, 2019. године.
[4] Напад на железнички мост између Демир капије и железничке станице Струмица (Струмица је припала Бугарској, а железничка станица Србији) 13/14. децембар 1913.године. Срећом оштећења су била незнатна.
[5] Арнаутски упади извршени су крајем септембра 1913. године када су накратко заузели Дебар и Охрид приближивши се и Призрену, након чега их је србска војска одбацила назад у Албанију. О томе је писао и Радован Радовановић у својој књизи „Мој пут кроз балканске ратове и Први светски рат“ (Издање Србски културни центар „Ћирилица“ Београд), који наводи датуме 8/11. септембар 1913. године, што је по старом календару, где је са својом четом и одредом војводе Трбића потукао Арнауте, а касније је у Срезу Охрид поразио и уништио чету бугарског војводе Чулева који је заједно са Арнаутима радио на побуни становништва. Такође и Радован Радовановић пише о побуни у Кавадарском округу, чак и са знањем председника Атанасова, наводно лијалног. Борбе у Кавадару су биле крваве, где су се трећепозивци мајора г. Јована Цветковића истакли, а наводи и пример мајора Павла Блажића (Блажарић, како каже Јагодић), који је након победе са својим летећим одредом 29 побуњеника стрељао, па чак и једну бабу која је носила барјак и подбуњивала становништво. Радован Радовановић Бугаре приказује као фанатичне борце, али нечасне према заробљеницима, које су често мрцварили и касапили, што је био одраз татарске некултуре. Наводи и пример једног комите који се пред женом и децом заклао како жив не би предао оружје. Радован Радовановић осликава и наивност Срба који организују другарски скуп са Бугарима за време затишја, а они после организују напад у току ноћи, који је одбачен. Ово нам није било страно ни за време Солунског фронта (прим. Милорад Ђошић). (Наслови „Мој рад у 1913. години“ и „Побуна у Кавадару“). Са начином кажњавања које су чиниле војводе Јована Бабунског, Коста Трговишки, Бошко Митревић, Анђелко Станковић и Стеван Недић Ћела (Стрељан је извесни Мита Георгијев који је по Бабунском био опасан. Такође је Јован Бабунски лично истукао неког Нанета Јефимовића који је био „велики бугараш“ и лиферант) нису се слагали министри Стојан Протић, Марко Ђуричић и Велизар Јанковић, који су из своје политичке перспективе мислили да би се рат могао водити у рукавицама.
[6] Санстефански мир је пројекат руске дипломатије из 1878. године, са циљем да на Балкану има верног трабанта који би им извршавао баш све жеље. Бугари су и тада били погодни за поткусуривање свакојаке врсте. Проширење од Дунава на северу до Егеја на југу и линије Ниш-Охрид на западу спречено је на Берлинском конгресу, уз бројне уступке Србије. Санстефански мир је један од разлога и одговора на Велико-бугарске претензије.
[7] Бугаризација је стандард бугарске политике, али не само њих. Последњи пример су Турци из логора Белене 1989.
[8] Прабугари https://sh.wikipedia.org/wiki/Prabugari
[9] Illyrici Sacri – Daniele Farlato
[10] Зборник радова стр. 72-74
[11] Сретен Динић (Велики Шиљеговац), учитељ, писац, књижевник, новинар који због љубави према свом крају није хтео да напредује у каријери, већ је остао са обичним народом да шири писменост и културу.
Риста Т. Николић (Врање), велики србски научник, сарадник Јована Цвијића и његова десна рука. У рату дописник пресбироа, где пише за Ратни дневник. Упозоравао је на бугарска „лукавства“ свих врста.
[12] У последње време појмови као што је унијаћење омекшавају се претходним екуменизмом. Више нигде се не спомиње конкордат (шта то беше?). Апархејда више нема ни у помену, резервати постају енклаве, а планови агенде, тако да се и образованим људима похује мозак.
[13] Код аустријских заробљеника, Експлозивни меци Аустријанаца, Инструкције аустријским војницима идр. (проф Пршић и С. Бојковић, О злочинима Аустро-Угаро-Бугаро-Немаца).
[14] Бугарска: Стара Загора, Сливен, логори око Софије и др.
[15] Думдум метак је пушчано зрно веома разорног дејства због тога што му је врх пљоснат или зарезан у крст и шири се у предмету у који удара. Први је пут употребљено у Бурском рату (1899–1901), а име је добио по градићу Дум-Дум у близини Калкуте, где су се у британској фабрици производили такви меци. Британци су их употребљавали и у колонијалним ратовима у Индији и Судану. Забрану думдум метака прокламује Претровградска декларација из 1868. преамбулом у којој се осуђује употреба оружја које беспотребно повећава патње онеспособљених бораца и супротна је човечности и јавној свести. Према Хашкој конвенцији из 1899., употреба думдум метака забрањена је као нехумана. Думдум метак, пушчано зрно коме се врх при удару расцвета и наноси тешке ране (врх може бити зарезан, удубљен и сл.). Излазни отвор ране знатно је већи од улазнога. Јапанци су оптуживали Русе за употребу думдум метака, али није доказано, као ни у Великом рату. Сличан ефекат имају сва зрна чија је маса мала (нпр од алуминијума), па самим тим имају мању кинетичку енергију, те ефекат није прострелна рана, већ насумично кретање кроз тело погођеног са веома великим излазним ранама. Према неким подацима овакву муницију је користила америчка армија у Вијетнаму. (Извори: Војна енциклопедија 2. стр. 574, Википедија и Хрватска енциклопедија, мрежно издање. Лексикографски завод Мирослав Крлежа, 2020. <http://www.enciklopedija.hr/Natuknica.aspx?ID=16577>).
[16] Нишанџија вади зрно из чауре и окреће исто наопако и загрејано олово у контра смеру расцветава зрно.
[17] Зрно садржи 8 делова олова и 1 део антимона. Могуће је да Бугари нису технолошки успели да постигну квалитет, али знајући их вероватно су то намерно радили (прим. аутора).
[18] Др М.Пршић и С.Бојковић
[19] Др М.Пршић и С.Бојковић
[20] Иако су извештаји А.Р. сами по себи сажети чињенично, они су дела јер захтевају обиман рад па су стога дела, (прим. аут.)
[21] Др М.Пршић и С.Бојковић.
Извор: ЋИРИЛИЦА