Miloje Stevanović: Ljeba mi i soli
Reče Gospod:
Još ste čuli kako e kazano starima:
Ne kuni se krivo,
a ispuni što si se Gospodu zakl[e]o.
A ja vam kažem: Ne kunte se nikako…
neka bude rječ vaša: da, da; ne, ne;
a što je više od toga od zloga [j]e.
Ali ima momenata kad Crkva ne maniše zakletvu, ko što e zakletva u vojsci, monaška i sveštenička zakletva, zakletva na sudu i tako to.
U narodu se ižnjedrila svoevrsna „zakletva“ kad se oće naglasiti neka čvrsta namera ili ižnjeti kaka neopoziva tvrdnja: Ljeba mi i soli!
To pokazu[j]e koliki se značaj pridavo ljebu. I soli.
***
Devedesetijeh godina minulog vjeka, u vreme onijeg ilindanskig vrućina, otac reši da povede ćer Mariju u svoe rodno selo, da joj pokaže staze i bogaze njegovog bosonožja.
Da joj pokaže brda i doline preko koig je peške ito školi.
Da joj pokaže kudije je čuvo ovce i kako e koekad, koeđe, s koekim koekako radijo koešta.
Kako se igro koečega s koečim, takmičijo se u koečemu i tako stasavo mimogred.
Da joj pokaže njive, livade i votnjake đe se učijo razno-raznijem poslovima uz roditelje, đeda i babu koi su se preselili u večnos.
Sporadi toga bijaše rad da e odvede i na-groblje, to šareno selo, tu čuvaonicu najvećeg blaga pod Suncem: praha otaca i praotaca našijeg.
Usput svratiše u dućan kraj džade da bi kupili tamljan i svjeće d-okade grobove i zapale voštanice za pokoj duša usopšijeg predaka. Ispred dućana na klupici pod lipom, pored koe otac parkira fiću, dvije đevojčice lizagu sladoled.
– Tata mogu li da dobijem pare da kupim jedan sladoled?
– Možeš ćero – reče otac, pa pomilovši je po kosici reče: Al da znadeš, blago tati, da toliko košta vekna ljeba. A do vekne ljeba golem je put na kom se mora mlogo znoja proliti i truda uložiti.
– Kako to, tata, kad hleb začas kupimo u prodavnici?
– Zemajle se u svakoj kući mjesijo ljeb. On je maom bijo u obliku sunca. Peko se u okruglom pleku u vruni od šporeta ili u zemljanoj crepulji koja se zapretala u žar, na ognjištu koe je bivalo usred kuće.
Svaka kuća e imala naćvar, u kom se držalo brašno, i jednu veličačku drvenu karlicu u kojoj se zakuvavalo tjesto. To se radilo slično ko kad ti i tvoja seka sa mamom mjesite slavski kolač, samo što onak nije bilo takije posuda ni lektričnog šporeta.
– Sad sam razumela što si rekao da je put do hleba dug. Stvarno, dok se zamesi brašno pa dok testo odstoji da naraste, pa dok se ispeče treba dosta vremena.
– E, da e samo to, ni po jada. Put je mlogo-mlogo duži i teži da se do pogače stigne.
– Koliko duži?
– Sa-ću da ti objasnim kako e to bilo u vreme ono kad sam ja bijo tvoijeg godina.
Da bi njiva valjatno rodila treba e dobro pođubriti štalskim đubretom. A do njega se dolazi tako što se svakog bogovetnog dana čisti štala po nekolko puta pa se ondak pod stoku jopet prostre slama, a ono đubre što se lopatom ili vilama zgrće na gomilu, izbacue se kroz šuber na đubrište đe će se zgoreti.
Pred oranje se đubre tovari na-kola il na sonice, ako e pao snjeg, i razvlači po-njivi. Dan dva [u]oči oranja đubre se rastura gvozdenim vilama pa se ondak zaore. Ukošaju se volovi il upregnu konji, zakači se plug il ralica i vazdan orač ore držeći čvrsto rukunice da niđe ne oplaza. To se radi od ranog jutra do zalaska sunca. Kad bidne pred-noć ne znaš dal je umornija zaprega il orač.
Kad njiva prirudi jopet se upreže zaprega i drljačom povlači da se zemlja usitni eda bi se moglo baciti ćeme u ornu njivu.
Potlje na-red dolazi setva. Zavati se ćeme u kovu il neku kopanju i baca šakom preko prsta da se pravilno rasporedi. Ne smije d-ostane lazina, a ne valja ni da se prećera da ućev, kad obnikne, ne bidne prečes[t].
Da bi se ćeme zatrpalo u-zemlju valjatno, jopet se njiva vlači drljačom. A pođeko e imo valjak koi vuče zaprega pa potlje vlačenja još povalja njivu i ona bidne zategnuta ko tambura a ćeme ušuškano ko kad majka nado[j]i i u pelene povije djete.
A kukuruz se sijo na odžak. Potlje vlačenja zakopa se motikom odžak, baci dvatri zrna žita i na-njig se nagrne meno sitne zemljice. I tako redom, sije se zrno po zrno, odžak po odžak.
Kad se ćetva obavi, ondak se domaćin i radnici prekrste i njivu predaju u ruke Gospodnje. I Bog o njoj briga brigu: zaliva e blagorodnom kišicom, suši povetarcom, grije suncom, te tako ćeme klija, nikne i raste.
A ondak dođe vakat kad se zametne klas. Ćećaš li se kad smo bili kod đeda-Žarka kad bijaše klasala pšenica pa se na povetarcu talasaše kono kad je more uzburkano?
– Da, sećam se. Onda sam prvi put videla, kad je pao suton, kako su svetlucali svici nad njivom.
– E, ali još smo daleko od pogače kojom se sladimo kad ćednemo za astal da se prezalogaimo.
– Koliko daleko?
– Još mlogo znoja treba blago tati. Kad pšenica, raž, ječam ili zob sazreli, ondak se njiva napuni vrednig žetelica koe srpovima žnju ućev i za sobom ostavljaju rukovedi.
Za njima idu vezijoci koji sad sastave po nekolko onije rukovedi pa ig vezuju vrbovim prušćom u snopove ili od požnjevenog ućeva prave užeta. I svaki snop usprave da klasje bidne okrenuto naviše k-suncu, eda bi se zrna što bolje osušila.
Ijako e taj poso po vrućini težak, kad goj žetelice išćeraju postat one, dok se vraćaju na-dnu njive da ispotekar počnu žnjeti, obavezno zapjevaju. Ić to ti je bilo milina čuti. Kaže: Žito žanjem, poznae se nažanj / o moj mile što se praviš važan. Il onu: Da znaš dragi što e lepa žetva / ti bi došo da praviš užeta.
– Stvarno je lepo.
– No šta. U toj ljepoti smo mi ko đeca učestovali. Nosili smo sa izvora ladnu vodu u testijama i posluživali uznoene žetelice i vezijoce. Pa smo ondak nosili čuturu s rakijom sebicom i posluživali one koima e bastalo da nakrenu pomeno.
Kad bidne pred-noć ondak svi, pa i mi đeca, prinosimo snopove vezijocima a oni đenu krstine, tako što slažu snopove u krs, i to tako da klasje bidne u sredini a guzanje okrenute u-polje da u slučaju kiše klasje ne zakisne. Pođeko e trpo po trines a pođeko po petnes snopova u jednu krstinu. I tako se u krstinama snopovi na vetru i suncu još bolje osuše.
– Šta ti je to guzanja?
– Tako se u narodu zove onaj zadnji deo snopa.
Elem, ondak se na volujska ili konjska kola sa lotrama snopovi ćeraju na guvno i tuj se sad đenu u stogove, tako što se oko pobjenog koca slaže jedan po-edan snop, al jopet klasje uz kolac a guzanje napolje. I vodi se račun da klasje bidne starije, kasti, visokšije pa ako se okiša da kapi klize nizbrdo ka guzanji eda bi klas bijo u suvoti.
I tako žđenuti stogovi čekaju dok ne naiđe vršalica. Ondak ti je bilo meno vršalica pa e naloga bila velika i moro si da čekaš na-red. Imadijagu u vreme ono neki arani motori koi su preko remenog kaiša okretali vršalice.
Tek docnije su se pojavili drešovi, a još kasnije kombajni.
Na vršidbu se iskupi ceo džemat: onaj baca snopove sa stoga, onaj ćeče prušće i odlaže na-stranu, onaj nalaže vršalicu, nekolko njig odbacue slamu do koca oko kog jedan đene a jedan mu onu slmu izbacue naviše, jedno odgrće pljevu…
I jopet kad meno stanu d-odmore, da popiju, ko vode, ko rakicu: pjesma. Iz grla i iz srca. Ćećam se ko juče da i bilo kako đevojke zapjevaše: Mome milu kuća do planine / crne su mu oči ko trnjine. A ondak grunu muškarci: Sini okom rumena đevojko / sini okom da palim cigaru.
E sad, kad je vršaj gotov, uskupi se pšenica na gomilu, maom na mušemu, pokriva se z-drugom mušemom i slamom da, ne daj Bože, ne pokisne ako se nalunji i okiša pa se čeka vetrenjača.
Ja ne tuvim, al mi tajo pričo kako zemajle nije bilo vršalica ni vetrenjača no se „vrlo“ tako što se snopovi podrješe i na guvnu prostru oko jednog koca u-krug pa se za taj kolac konopcom veže konj il volovi i onda ig poćeraš d-idu naokolo gazeći klasje. Tako se zrnevlje kruni pod njinijem nogama, a onaj konopac se sa svakim krugom skraćue pa e zaprega sve bliže i bliže kocu. Ondak zapregu okreneš naljevo krug i sad se konopac odmotava a zaprega udaljava polagančic od koca. I tako ćeraš dok ne vidiš da e klasje okrunjeno skroz-na-skroz.
Ondak se slama vilama odvoji od ućeva pa se zrnevlje kupi u kopanju koja se podigne na-glavu i ozgo polako izručiva na mušemu il ponjavu. Al za to vijanje moraš da kedžiš zgodu kad duva vetar da bi odnjo pljevu na-stranu.
Elem, tek kad oviješ ućev, ondak puniš džakove, unosiš u ambar i izručivaš u prjećeke.
Potlje će naići onaj što e vro i onaj što e vijo da im dadneš ujam.
Tek ondak moš d-uzmeš džak il vreću, da ig napuniš pšenicom, ražom il ječmom i nosiš u vodenicu. Vodeničar ti dadne deo od raboša, a onaj drugi deo veže uz tvoj džak il vreću da ne bi tvoe brašno otišlo nekom drugom.
Potlje nekolko dana kad tvoe meljivo dođe na-red, vodeničar uzme ujam a ti sad brašno nosiš kući i sipaš u naćvar. Ondak se, kad ustreba, brašno loparom zavata i sije kroz sito.
Tek sad moš da zakuvaš tjesto. Potlje znaš kako ide, viđela si kad ste mjesili kolač za-slavu.
Kod muruza e meno drukčije. Rekosmo kako se vrši setva. A kad žito nikne i poraste do trećeg pera, ondak se njiva napuni kopača te se vrši prvookop tako što se žito prorjedi i trava pokreše. Jopet kad se išćera vrsta, kopači zabace motike na ramena i dok idu na-dnu njive udare pjesmu. Tuvim onu: Kad kopači šorom zapjevaju / prozori se sami otvaraju / to ig mila otvorila širom / jer joj nije od kopača s-mirom.
Kad poprođe vreme i žito odvrkne iksanu bezmalo do-koljena, ondak dođe na-red ogrt. Ispotekar se napuni njiva kopačima koi sadenak zemlju motikama prigrću uz stabljike i jopet ječi polje od pjesme kopačke.
Kad se ispune dani muruzi se počnu odćecati. Ako e njiva đubreli maom se odćeču po dva a na pođekom struku i tri muruza. Milina ti je poglati kad žito brada a gorenak se klasje ljuška na povetarcu.
Kad dođe jesen, onamo o mijoljskom ljetu, sledue berba. Muruzi se beru, tovare u kanate i zapregom ćeraju kući. A šašina se požnje, poveže u snopove i žđene u kupe. Čim pane suton počinje komišanje. Ceo džemat se iskupi pa komišijoci uz pjesmu i komendijanje komišaju žito koe se kotobanjima unosi u-salaš đe će se sušiti, pa kad dođe vreme ondak se kruni i nosi u vodenicu da se melje.
Tek ondak, kad doneseš brašno, moš d-umjesiš muruznicu i da se sladiš uz sir i kajmak, slaninicu i koekaka jela il d-ukuvaš kačamak.
– To je stvarno ogroman trud.
– Jeste ćeri. Al da bi se ispekla pogača il muruznica mora da navašeš drva. Jakom kad naložiš vatru moš da turiš ono zakuvano tjesto u plek pa u vrunu od šporeta il u crepulju koja se zapreće u-žar na ognjištu.
Al i za drva e potrebito mlogo znoja i truda. Najprvo se ode u-šumu pa se kladarom, to ti je poprjeko testere koe vuču dvoica, obali bukva il maj kako drvo. Ondak se ono iskrati na metarske trupce koi se tovare na-kola i ćeraju kući na drvljanik. Tujnak se ćekirom icjepaju ćepanice, pa se one bičkijom na kozliću, kog pođeko zove magare, krate na noliko kolko mogu d-uiđu u-špotet. Ondak se icjepka suvije ljuščica il naćecka granjušca za potpalu vatre šibicom i lučom ili čakmakom i trudom.
Pri svakom od ovije poslova što ti opričak naši stari su se, kad ga započinju, prekrstili i pomolili Svevišnjem: Bože pomozi! A kad obave rad, jopet se prekrste. Zablagodare Bogu: Vala Ti Bože na Tvom daru! Il: Vala ti Bože na-pomoći!
Zato su ta pogača il muruznica, što e sad zovu proja, bile tako slatke i boz toga se ljeb poštovo kono svetinja. I kad se priđe sobri, čeljad se pomole Bogu: … Ljeb naš nasušni daj nam danas… I posle ručka blagodare: Blagodarimo Ti Hriste Bože naš što si nas nasitijo Tvoim zemaljskim dobrima; ne liši nas ni Tvog Carstva nebeskoga, već ko što Si došo među učenike svoje i dao im mir, dođi i među-nas Spasitelju naš i spasi nas.
A kad se prekađue slavski kolač, tu slavsku pogaču koja se ukrašava slovom, grozdovima, tičicama… načinjenim od tjesta, pop ga s domaćinom okreće uz one tri pjesme Svjati mučenici… Slava tebje, Hriste Bože…i Isaije likuj…Ondak se prekada ljubi triput i pop govori: Hristos po sredi nas! Ili: Hristos među nama! A slavljenik odgovara: I jeste i biće! Taj slavski kolač prestavlja telo Isusa Hrista, a vino kojim pop kolač preliva prestavlja Njegovu krv. Zato se na sredini kolača, kao i na četiri mesta po obodu, stavlja pečat sa slovima IS HS NI KA, što znači Isus Hristos pobeđue.
Et, sad si viđela kolko muke, ljubavi i truda treba da bi se došlo do ljeba.
– Neverovatno!
– Neverovatno al istinito, ćeri moja. Naši stari su govorili da e velika grota baciti i najmanju mrvicu ljeba.
Ništa se, kovo sad, nije bacalo.
Jok, Bož-sačuvaj.
Tuvim kad moj jadni đedo, Bog da mu dušu prosti, s najvećom mrvom na trpezi priteže male mrvice i tako ig skupi u jednu i pojde. A kad bi neko bacijo mrvu ljeba pod-noge, smatro bi se raskalašnim i čaknutim.
– Ali sad je lakše doći do hleba jer postoje mašine, pa se verovatno zato ljudi drugačije ponašaju prema hlebu.
– To jes tačno.
Mašine jesu donjele olakšicu, al su odnjele ljepotu.
Odnjele su pjesmu i rados.
Tandrkanje mašina je oćeralo vijuk kose, rez srpa, pjesmu kopačku i žetelačku, kosačku i rabadžisku, čobansku i oračku, ugušilo poj prelja i vezilja, raspudilo mobe, poćela, sabore i vašere, porušilo vodenice i valjalice, drndare i bojadžinice, kovačnice i potkivačnice, urnisalo dunđere i tišljere, abadžije i pintore, tkalje i prelje, zatrpalo močila, ućutkalo prakljače i trlice, razbo[j]e i škripu đermova…
Zemajle, sporadi toga što e Bog blagoslovijo d-edemo ljeb u znoju lica svoega, oćećali smo rados u srcu svom kad dođe žetva i vršidba. To e bila kruna i nagrada za sve napore, trud, znoj i straovanje da grad ne odnese ljetinu, da suša ne otanji rod ili kišna godina ne uzme danak. Boz-toga radovanju nemadijaše kraja.
U vreme ono narod nije ko sumanut ćeđo ispred televizora nit je buljijo u mobilne televončine no e gledo rumenilo svitanja i zalaske sunca u smiraj dana, zvezdano nebo kad namine mesec, talasanje klasja na povetarcu, šarenilo cvjeća po livadama i lepršanje leptirova, skakutanje jaganjaca po pašnjacima…
I mešto da sluša koekake bljuvotine s radija i tije đavoljig televizorčina slušo e ujanje vetra, šuštanje slame, šumor drveća, žubor potoka, bruj medenica, poj tica i pjevčeva, kakotanje kokošiju, dukatanje misirki, ćurlikanje ćuraka, gakanje gusaka, bleku ovaca, riku govedi, rzanje konja, meketanje koza… Slušo e kikotanje i graju đece.
Na sve strane se orila pjesma.
I ondak je mlađarija, mešto da gleda novinčine, televončine, televizorčine, gledala ljudma u-oči, upijala rječi stariig i učijla se redu, poretku i blagočašću. Ondak se mlađi nisu gradili pametni[j]i od stari[j]ig, no su dobro tuvili šta matori zbore i otale izvlačili nauk o tom šta im valja činiti i koim putom treba ići. Jerbo u vreme ono nemadijaše boljig učitelja od mudrjeg starina u selu koe je život oškolovo.
Bezmalo e svak znao da nojnak đe se stari[j]i ne čuju, tujnak ni Bog ne pomaže.
Sadenak ima vazdan koekakijeg škola, ali brez Boga.
To znanje stečeno u brezbožnijem školetinama ti je ko jelo bez soli: dođe bljutavo i oma prokisne. Nije nizašta. Moš olajle da ga baciš za-prošće.
Zalud knjiga i nauka đe Boga nema.
A đe Boga nema tude ni pameti nema.
Nema, nema, tako mi ljeba mi soli.
Naši stari su na sobru najprvo turali ljeb i so, čime su pokazivali da e ljeb glavna [h]rana. I so. Jerbo, što bi narod reko: Brez soli ti je neukusno a brez-ljeba nezasito.
Đe pomenuk so, ona čini svako jelo ukusniim, al ono što e najglavno so ga čuva od kvareži. Zato Gospod, na Gori Blaženstva, kaza svojim učenicima ali i svim Njegovim sledbenicima, pa, daklem, i-nama: Vi ste so zemlji; ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona već neće biti ni za šta, osim da se prospe napolje i da e ljudi pogaze.
– Tata,više puta sam u crkvi čula te reči kad pop čita Jevanđelje, al nisam razumela šta to znači. Kako smo to mi so?
– To znači ako poštuemo Zakon Božji, Zapovesti Božje, ono na šta nam Evanđelje ukazue, ako ljubimo Boga i bližnje, ako zračimo radošću, strpljivošću, dobrotom, ako smo smireni, smerni, uzdržljivi mi ćemo pozitivno uticati na one koi su s nama i oko nas. Jerbo so e ko kvasac. Kono što kvasac mjenja smešu vode i brašna pa tjesto naraste, tako i so mjenja ukus namernica. To znači da mi možemo mjenjati stanje u našem okolišu na-bolje utičući svoim primerom na ponašanje onije s koima druguemo, radimo, učimo, slavimo…
Ako mi ne vodimo računa o sebe, mi ćemo biti kono so koja se ne čuva valjatno pa ovlaži i obljutavi i nije nizašta. Taku so ne smiješ da baciš u votnjak, il u njivu ili livadu, boz toga što od nje ne-mož ni travka da nikne a kamoli šta drugo. Moš da e baciš na-put đe će je ljudi i stoka gaziti.
Tako i mi, ako ne poštuemo Predanje i Zakon Božji, zapovesti Njegove, postaemo ništaci, grešnici, gubimo stra od Boga i stid od ljudi i našim nevaljalstvom truemo okoliš kono što bljutava, bačena so true biljke. Mi smo ondak pakosni, nemilosrdni, gordeljivi – glamo samo svoj interes i ne zanimaju nas potrebiti, gladni, bolesni, nevoljnici… Mi smo ti ondak ko oni što sole ranu čime izazivamo bol, toes pogoršavamo situvaciju, što se kaže, kono da bacamo soli u-oči onima oko-nas.
Tim nečoveštvom mi žalostimo Hrista Boga našega kono da Mu solimo onije pet Njegovig rana.
Ima jedna drevna priča o tome kako jednom starcu, na ulazu u jedan grad, prilazi mladić i pita ga:
– Kaki su ljudi koi žive vođe?
– A kaki su bili tamo đe si dosad življo? – pita starac.
– Nikaki: sebični i zli, zato sam pobego odanle.
– I vođe su isto taki.
Malo kasnije, naiđe drugi čovek i postavlja starcu isto pitanje .
– Reci mi, sine, kaki su ljudi bili tamo odakle si došao? – upita starac.
– O, bili su to dobre, gostoljubive i plemenite duše zato mi je bilo mlogo žao što sam moro da se rastanem od njig.
– I vojnak ćeš naći iste take – odgovori starac.
Jedan trgovac, koi je u blizini odmaro konje čuo e oba razgovora. I čim je drugi čovek otišo, priđe ljutit starcu govoreći:
– Kako dade dva potpuno različita odgovora na isto pitanje onoj dvoici?
– Sine moj – kaže starac – svako nosi svoj svet u srcu. Ko u prošlosti nije našo ništa dobro u kraju iz kog je došo, neće ništa naći ni vođe. I oni koji su imali prijatelje u drugom gradu i vojnak će naći verne i odane prijatelje.
Vidiš ćeri, nije džaba kazano da se sličan sličnom radue. Ili kako veli baba Mileva: Svaka krpa nađe zakrpu. Za razliku od onog drugog čoveka, onaj prvi mladić liči na bljutavu so, zar ne?
Naša sveta Crkva e jedno veliko solilo u kojoj se slavi Bog i propovjeda nauka Njegova. Bivalo e, a i danas imade slučaeva, da to solilo (crkva) obljutavi, pa mešto da čvrsto drži savez z-Bogom i čuva Zakon Njegov, ona počne da služi ovozemlju, pa mešto Istine teži udobnosti, mešto požrtvovanja teži sigurnosti, mešto brizi za život večni trči za slastoljubljem, srebroljubljem, vlastoljubljem ovozemlja, mešto da brine za stado svoe i juri da spašava svako izgubljeno jagnje, ona raspuđue stado Hristovo. Ta crkva nije nizašta. Ona e obljutavila i odanje treba bežati kono što se beži od zmija –kako nas uče Sveti Oci. Jerbo, ona mešto da služi Bogu, postae sluškinja mamonu.
Ništa nije korisnije od svetlosti i soli. I ništa nije grđe i štetnije od svetiljke poklopljene loncom i od obljutavele crkve.
– Kako to?
– Nako lako. Ne poklapa se svetiljka nekom posudom no se tura na svećnjak da svetli svim ukućanoma da vide kudije idu, a jok da tumaraju i sapliću se u pomrčini pa se skrdžumaju. Zato Gospod i veli da tako zasija naša svetlos pred ljudma, da oni vide naša dobra dela i proslave Oca našeg koi je na nebesima.
A crkva koja ogrezne u jeres, ona mešto da `rani ona true duše ljucke, mešto da nas vodi k desnoj strani od Slave Gospodnje, ona nas ćuška u tamu najkrajnju, nojnak đe je jauk i škrgut zuba.
Al kadgođ je u Crkvi nastala kvarež, Bog je pronašo nekog Zlatousta, nekog Marka Efeskog, nekog Maksima Ispovednika, nekog Teodora Studita… koi su bili grad što na gori stoi, koi su bili ono bezceno zrno soli koe e osolilo rod hrišćanski i vratili Crkvu Bogu i narodu.
Jerbo, Svetoj Crkvi je glava Gospod naš i nju vrata pakla neće nadvladati.
Tako e od Hrista bivalo, tako i danas jes, i tako će biti do kraja svjeta i vjeka.
Mlogi misle da Crkvu čine građevine, vladike i popovi.
Jok bogme.
Kaže mene jedan preučen čovek, on ti je profesor gorenak u Beogradu na nekom vakultetu, da crkvu moramo da slušamo i kad greši, ne-smijemo, veli, da bidnemo neposlušni, jerbo bi to vodilo u raskol.
A ja mu, iz moe prostote, kam vako: Profesore dragi, Crkva nikad ne greši. Jer glava Crkve je Isus Hristos, udi Njeni su apostoli, ispovednici, mučenjaci, narod Božji i vladike i popovi. Nije crkva građevina, vladika i pop ko što mlogi zbore.
E oni koi misle da su oni crkva, oni mogu d-izgreše. Nikad jeresi nisu dolazole od običnog naroda no od rđavijeg vladika i popova. Nije u raskolu onaj što ne sluša popa il vladiku koi je neposlušan Evanđelju i Predanju, no e u raskolu onaj što gazi Predanje i svoim rđavim delima poriče Istinu Evanđelja.
Što reko jedan stari sveštenik , postoe dvije vrste sveštenstva u našoj svetoj crkvi.
Jedno e, veli, liturđisko sveštenstvo. To su oni što služe u oltaru.
A drugo e, kaže, carsko sveštenstvo. A to ti je narod.
Narod Božji je čuvar vere.
Jabogme.
Liturđisko sveštenstvo može donjeti na saborima i rđave odluke.
Al dok narod – to carsko sveštenstvo – ne kaže: Amin! odluke onig prvig ne vrede ciganske pare.
Neke vladike i popovi kad se narod uzjoguni boz njina bezakonja i koekakije novatarija vele: nije vaše da se mješate u crkvene stvari, jerbo vi ne znate ono što znamo mi koi smo učili bogoslovske škole.
Na to njino kazivanje, jedan starac im vako reko: E braćo naša crnorizci, ko vas ne zna skupo bi ve platijo. Dopravde niste više svi crnorisci, mlogi međ-vama su počeli da nose mantje raznije boja, ko neke frajle, Bože prosti. Ne bi me začudili da vaše crne odežde ovarbate u dugine boe. Nemote misliti da e narod nedotavan ako nije učijo bogoslovske škole. Utuvite dobro šta ću, s ovom sjedom bradom, da vam rečem: Ne zna narod ni jajce da snese, al vrlo dobro zna šta e mućak!
No to e dugačka priča.
O tom ćemo neki drugi put.
Za danas je dovoljno ovo o ljebu što prozborismo.
– Zaista o ovome što si mi ispričao o hlebu i soli mi u školi nismo učili.
– Život je, ćeri moja, glavna i najveća škola. Tu školu života ne-mož ništa da nakrpi, oću reći nadomešti. Ona se stiče od malijeg nogu, od koljevke pa nadalje, sve tamo do groba. Zato se kaže da se iksan uči dok je živ. Ono što e narod iz tog životnog iskustva ižnjedrijo i pretočijo u izreke i poslovice je bezceno blago.
Jesi li čula od starinskog naroda tu ljepotu? Kad, recimo, kažu: Brez pluga i drljače ni kralj neće naći ljeba.
Pa ondak: Ruka orača jes crna, al je ljeb bjel.
Pa su zborili: Znoj na leđima – ljeb na astalu.
Il ono: Nođe đe korov cveta tuj ljeb vene.
Jerbo: Ljeb se neće roditi đe niko ne radi u polju.
Zato e kazano: U-polje za ljeb, u-šumu za ogrjev.
A za one nezajažljive, alapljive, one koima e zinula ala na ono što nisu odznoili se kaže: Ištu ljeba preko pogače.
A smerni kažu: Đe je ljeba nođe je i pjesma. Jel, na prazan stomak se ne-pjeva.
Zato ljeb na putu nije teretan. Kad imadeš ljeba, imaš sreću.
Vazdan ima tije izmudrica narodnig o ljebu.
Kaže: Ljeb je izvor čovečje snage i života;
U ljebu Bog prebiva;
Brez orača i kopača ne bi bilo ljeba ni kolača.
Najveća briga roditelja e da đecu odgae, da ig izvedu na pravi put. Govorili su: Samo da mi bi dočekati da se đeca dočepaju svog parčeta ljeba, što će reći da odrastu eda bi se osposobili da radom mogu d-opstanu, d-edu svoj a jok tuđi ljeb.
Za neradna i ljenja iksana su govorili da e leziljebović, gotovan, pa kad ig neko pita kaki je to iksan, oni su imali običaj da reknu: Lezi ljebe da te jedem.
A mlogi su zbog siromaštinje pukli u bjeli svjet u pečalbu. Što-no se veli: trbuom za kruom.
Za bezdušna čoveka koi oćera poštena radnika se kaže: Uzo mu parče ljeba.
A za spletkaroše i abronoše se govorilo: Svoj ljeb jedu a tuđu brigu brigaju.
– Baš su lepe te mudrosti.
– No šta. Mudri ljudi nas uče da bacati ljeb znači izgubiti porodično blagostanje i snagu.
Zato što e put koim se dolazi do ljeba težak i časan poso.
Boz-toga se on poštue i čuva ko oči u glavi. Kono svetinja, jel on je garant sreće i blagostanja.
Sporadi toga, blago mene, kad jednog dana porasteš i stašeš za udadbu, pa da ti Bog podari đečice, mlogo e važno da u njig usadiš poštovanje prema ljebu, da ig naučiš da brinu o svakoj mrvici.
I da poštuju rad seljaka.
Nije tek nako kazano: Bog na zidu, ljeb na astalu.
Jerbo se u svakoj časnoj kući na zidu iznad trpeze držala ikona Gospodnja.
Do ljeba nasušnog se ne dolazi tim vražjim lajkovanjem, četovanjem, sejvovanjem, surfovanjem, tagovanjem, poukovanjem, resetovanjem… no trudom i znoem.
Zato e i kazano: Nema ljeba brez motike.
Premudri Solomon uči: Idi mravu, lenjivče, gledaj njegove putove i omudraj. On nema vladara ali tokom ljeta skuplja sebi `ranu.
A dokoličar i ladolež lenčare, planduju, drjemaju dok ne dospiju do siromaštinje i gladi.
Odnoseći se spram ljeba kono spram svetinje narod je ižnjedrijo koekake poslovice i izreke.
– Znaš li neku od njih?
– Ić, kako ne bi znao, pobogu djete.
– Kaži mi koju.
– Eve ti na-priliku vako: Ko te ljebom rani, pjevaj mu pjesmu;
Ni ker ne lae na onoga čii ljeb jede;
Dok je ljeba i vode, nema zime;
Kud goj pođeš na jedan dan ponesi ljeba za sedam dana;
Sit gladnom ne verue;
Ko tebe kamenom ti njega ljebom;
Grk poso, al sladak ljeb;
Grka ti je večera brez-ljeba;
Ako odneseš đubre iz-štale, donjećeš ljeb iz-njive…
I tako bi mogo da ti nabrajam ljetni dan do podne.
Sem toga postoi mlogo običaja vezanig za ljeb.
– Koji su to običaji?
– Kad su blagočastivi ljudi dočekivali goste i prijatelje, dočekivali su ig s ljebom i solju. To e bijo znak iskrene ljubavi, poštovanja i dobrodošlice.
Ima jedna divna pjesma koja slovi: … [H]raneći srce viteštvima starim / Ja znam: ti samo napajaš se nebom / I svakog primaš sa solju i ljebom / Pa tebe slavim, tebe blagodarim!
Pa e ondak bijo običaj da momkovi otac, đed, ujak, čiča i koeko kad pođu da prave pitanje za đevojku, kasti, u prosidbu, nosili su ljeb.
Pa su mladu po povratku s-venčanja iz-crkve dočekivali ljebom i solju.
Pa su ljeb donosili sa ruom neveste.
A varovali su da sa astala daju ljeb kerovima, smatrajući da time slute nemaštinju. Dopravde, i Gospod kaza, onoj ženi Samarjanki, da nije dobro uzeti ljeb od đece i dati paščadma.
Ondak su varovali da siju u vreme mladine, verujući da će ondak žito biti šturo, a ako se sije kad je pun mesec ondak će klas biti jedar i bogat zrnom.
Za krsnu slavu se pravi posebno ukrašen slavski kolač ko što znaš. A za Novu godinu, jok katoličku, no ovu našu, srbsku, se mjesi vasilica.
– Što se taj hleb zove vasilica?
– Boz-toga što se u taj dan 1. januvara, a po onom katoličkom kalendaru to ti dođe 14. januvar, slavi Sveti Vasilije Veliki. Taj ljeb se maom pravi od muruznog brašna, u koe se dodae mljeko, med, žumance, mljeveni orasi i koešta. Baba će ti to bolje opričati i pokazati. Naši stari su vasilicu šarali s tri cjevčice od zove il s tri drenova prutića koe se uvežu crvenom rudicom što prestavlja Svetu Troicu.
A za Božić se mjesi česnica. U tjesto za česnicu turi se novčić i još koešta: zno pasulja, žita i tako to. Česnica se o božićnom ručku okreće tri-put sljeva nadesno, pa e potlje svi ukućani lome rukama. Verue se da će ono čeljade koe nađe novčić u svom komadu biti naročito sretne ruke u nastupajućoj godini.
Isto tako se za Vaskrs mjesijo veliki vaskršnji kolač, slično onoj pogači što e zovu ruža, pa se nasred njega stavljalo jajce a u brašno vazdan koešta: kajmak, šećer, mljeko, vanila, istrugana kora od limuna, menkic soli.
Za Mladence se mjese mladenčići: četres malig ljebčića koi podćećaju na onig četres stradalnika. Tog dana đuvegija i njegova mlada koi su u prvoj godini braka primaju goste, a ovi daruju mladence razno-raznijem poklončićima.
Za svadbu se mjesi posebno ukrašen kolač, zvani prijateljski, koi lome prijatelji – mladoženjin i mladin otac na svadbenom ručku.
A za jakom rođeno djete mjesi se obredni ljeb koi pođeko naziva povojnica.
Za crkvu se priprema pet posebnije ljebčića – prosvora. Ona se osvećue na Liturđii i od središnjeg dela – Agneca se s vinom priprema Sveto Pričešće, a preostali deo prosvore se ćeče na male komadiće i ta navora se djeli vernicima na kraju Liturđije.
A posebna vrsta ljeba e bijo tain. To ti je bilo dnevno sledovanje srbskijeg vojnika u Balkanskim i Velikom ratu. Svakom vojniku je pripado ljeb od 800 grama koi se mjesijo tako što se pomješa dvije trećine ražanog i trećina pšeničnog brašna, što e bilo dovoljno da borci prežive u tijem mukama i silnim naporima ratovanja. Sporadi toga e obavezni deo vojničke univorme bila torbica za ljeb. Taj ljeb se nije lasno mogo ukvariti.
– Baš je predivna ta tvoja priča o hlebu. Nama se to čini prosto i ne toliko važno, al sad tek razumem ono što sam od tebe često čula kad nekog hvališ pa kažeš da je on dobar ko hleb.
– Jes, jes. Ja sam to nasledijo od našije starig. Oni su za kakog dobrišu govorili: Dobar ko ljeb.
Ljeb je, u vreme ono kad se zemlja obrađivala ručno, bilo teško stvoriti.
Ne znam da l se sad u-školama uči ono pjesmaricu: Ostajte ovdje! Sunce tuđeg neba / Neće vas grijat ko što ovo grije / Grki su tamo zalogaji ljeba / Đe svoga nema i đe brata nije…
Il onu: O klasje mo[j]e ispod goli[h] brda / Moj crni ljebe, krvlju poštrapani /
Ko mi te štedi, ko li mi te brani / Od gladnije tica, moja muko tvrda?
Borba da se obezbedi ljeb za čeljad bila e golema, teška i mučna. Rukama i prostim alatkama radilo se od uranka do zaranka.
Moi đedovi su ljeb poredili sa zlatom, a dobra žetva e bila rados i doživljaj veličačke sreće i blagostanja.
– Baš je zanimljivo.
– Ić, ima mlogo zanimljivijeg stvari vezanig za ljeb.
Vele da za pečenje jedne pogače treba preko deset iljada zrna pšenice.
Kažu da ljeb sadrži brojne vitamine i minerale i da čovek pola svoe snage crpi iz ljeba. On je najbolji od pšenice, raži i ječma? Premda ljeb mož da bidne i zobeni, i muruzni, i od [h]eljde. A tamonak đe rađa pirinač, vele, mož da bidne i pirinčani.
U vreme mog bosonožja ljeb se peko od celog zrna, ono što vi sad zovete integralni, dok se bjeli ljeb mjesijo samo za praznike.
Tuvim kako e za mene i mog brata bila neopišljiva rados kad nam mama petkom, to e bijo pijačni dan u Čačku, donese pola somuna.
Zato se za ljeb veli da e nasušni što će reći: nužni, svakodnevni, brez kog se ne može.
On se smatro vjekovima izvorom života, Božjim darom, dok se nisu u ovom našem zlovremju pojavile koekake sumanute budalčine što bulazne da e ljeb nezdrav, opasan, tobož izvor bolesti.
Budiboksnama.
E te sumašedše ti je izgleda stigla ona, u narodu čuvena, kletva: Ljeb ti se ogadijo!
Ko ig je kleo nije dangubijo.
Nije, ljeba mi i soli.
Njima se odbilo od-srca sve što e čisto, blagočastivo, blagosloveno, čedno.
Oni ne-mare za Boga, za bližnjeg, oni se tetoviraju, silikoniraju, drogiraju, oni bludniče, oni gaze zakon Božji i Sveto Predanje, odaju se sodomi[j]i.
Oni se rugaju svemu što e sveto. I slavi. I prekadi. I svetinji braka. I svetom pričešću…
Njima ni ljeb nije svetinja.
Njima su, tamo njima, od svačeg najvažnije pare koe ig vode pravo u ambis propasti.
Vele da ima i nekije doktora i školaca koi koekad setuju koekoga da ne-jde ljeb, sporadi linije.
Daboksačuvaj.
Ono dopravde nije zabadava Apostol reko: Govoreći da su mudri poluđeše.
Imade svetaca koi su prorokovali da će nam mloge nevolje doći od načitanijeg ljudi.
Te „pametnjakoviće“ ne treba slušati.
U Svetom Pismu e kazano da ćemo u znoju lica svoega jesti ljeb nasušni, dok se ne vratimo u zemlju od koe je Svedržitelj sotvorio praoca našeg Adama. Zato, veli, prah jesi i u prah ćeš se vrnuti da tamo sačekaš vaskrsenje mrtvijeg i život budućega vjeka.
– Bože, kolko mi ne razmišljamo o važnosti hleba.
– Pa jeste ćeri. Zato se od brezbožnika može čuti more koekakijeg budalaštinja. Kad nekog đavo uzme pod svoe on bogo[h]uli, psue sve odreda, što pašče s maslom ne bi moglo pojsti. Psue Boga, Sunce, ljeb…
Imo sam prilike da čuem kad jadnici psuju sunce. Pa sunce žarko; sunce kalaisano; sunce ljebovo; sunce krvavo…
Ili bestidnike kad psuju ljeb; ljeb krvavi. Kaže: ljeb te pojo. Onaj drugi psue ljebarnik. Treći – krušnu mrvu. Četvrti: ćemenku, ćeme i pleme.
Daboksačuvaj.
– Strašno.
– Tako govore oni koi se Boga ne boe nit se ljudi stide.
A pobožan i blagočestiv čovek znade da Gospod, prelomivši ljeb na Tajnoj Večeri, razdeli ga apostolima govoreći: Uzmite, jedite; ovo e Telo Moe koe se dae za vas.
Premudri Solomon kaže: Koi svoju njivu radi, nasitiće se ljeba.
A Apostol odašilje poslanicu zapovjedajući u ime Gospodnje: Ko neće da radi da ne jede zabadava ljeb.
Još šilje zapoves da se treba odvoiti od onije što ne žive po Predanju, no životinjare neuredno, lenjstvujući.
Rad je spasonosan!
To e podvig koim se ugađa Bogu. Radom bogatimo dušu našu i telo držimo u čistoti i tako se valjatno pripremamo za život večni u Carstvu Gospodnjem.
Jerbo, dokone ruke đavo uposli i boz-toga dokoličarenje, besposlica, lingaranje, intrigarenje, vođenje abrova, traćenje u-ništa vremena koe nam je Bog darovo – vuče u smrad, u pogibao, u propas, u du[h]ovnu smrt.
Neradnik je raslabljen, on je satarijo revnos i veru, jerbo, znaš da e kazano: Vera bez dela e mrtva, pa e time onaj koi ne-dela, ne-radi – du[h]ovni meit.
Neradnu iksanu su širom otvorena vrata duše za ulazak poroka i gre[h]ova, za bavljenje uzaludnijem poslovima i on je sebe dovo na ivicu dušelomlja, do pogibelji duše svoe.
Bog nas je sotvorijo po obličju Svoemu, dao nam razum da se ugledamo na Sina Njegovog, a jok da uzaludno traćimo vreme i date nam darove.
Ćeti se Priče o talantima.
Pa jabogme.
One što su umložili talante Gospod po[h]valjue govoreći: Dobri i verni slugo, u malom si bio veran… uiđi u rados gospodara svoega.
A onoga što se nije trudijo i nije umložio dati mu dar naziva: Zlim i ljenjim slugom! I nalaže: Uzmite od njega talant i dajte onome što ima deset talanata. Jer svakome koi ima daće se i preteći će; a od onoga koi nema – uzeće se i ono što ima. A nekorisnoga slugu izbacite u krajnju tamu; nođe će biti plač i škrgut zuba.
Šta e glavna poruka ove priče?
Bog nam je dao darove i od nas očekue trud, uvećanje, usavršavanje, umložavanje darova e da bi uišli u radost Njegovu, u Božji odmor, kad se ispuni vreme.
Jabogme.
Znaš kako e kazano u onoj narodnoj pjesmi: Ne može se carstvo zadobiti / na dušeku sve duvan pušeći.
Obrati pažnju, ćeri:
I onaj lenji sluga nije lopov.
On pošteno vraća ono što e dobijo, nije ukro ništa.
Ali, ali: nije ništa ni uradio sa dobivenim darom!
Daklem, Bogu nije dovoljno da se „uprepodobiš“ i da budeš samo pošten a neradan.
Jerbo sam Gospod reče: Neće uići u Carstvo nebesko onaj koi govori Gospode, Gospode, no onaj koi tvori volju Oca moega koi je na nebesima.
A šta Bog oda-nas ište? Šta e Njegova volja?
Bog od nas traži i želi da vidi trud, rad, požrtvovanje.
Time ćemo obezbediti sve što nam treba, i pretećiće nam.
I s tim ćemo moći činiti dobra dela. Moćićemo da spomognemo potrebite: da gladna naranimo, gola i bosa ođenemo i obuemo, nevoljnika pod krov primimo i ugostimo. A ako to bidnemo činili, dako bi jednog dana čuli one rječi Gospodnje iz Evanđelja o strašnom sudu, što se čita mesopusne neđelje [u]oči Časnog posta, kad onima s desne strane govori: Odite blagosloveni Oca mo[j]ega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja svjeta. Jer ogladnjeh, i dadoste mi d–edem; ožednjek, i napojiste me; stranac bijag, i primiste me; nag bijag, i ođenuste me; bolestan bijag, i poćetiste me; u tamnici bijag, i dođoste mi.
Ćećaš se kako ga začuđeni pravednici upitaše: Gospode, kada te viđesmo gladna, i naranismo? Ili žedna, i napoismo? Kad li te viđesmo stranca, i primismo? Ili naga, i ođenusmo? Kad li te viđesmo bolesna ili u tamnici, i dođosmo ti?
A odgovarajući Gospod im kaza: Zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, mene učiniste.
Nedo nam Bog da čuemo ono što govori onijem što su Mu s ljeve strane, što ne učinješe milosrđe nevoljnima: Idite od Mene, prokleti, u oganj večni, pripravljen đavolu i slugamalj njegovijem!
Imam vojnak u torbici, saću d-iščeprljam, jedan svitak na kom je zapisata miso Svetog Justina Ćeliskog. Oću da ti ga podarim da ga čuvaš i nosiš u srcu svoemu i da ga predaš jednog dana onima što će jakom doći za-tobom, ako Bog da.
Rekok Svetog Justina.
Nisam sevijo: ja ne znam dal ću dočekati, al ti sigurno oćeš, kad će Bog projaviti da e on sveti čovek.
Eve ti ovaj svitak da ga čuvaš.
„Čovek, stvoren od Boga, da iz sebe izgradi malog boga po blagodati, – bavi se uzaludnim stvarima!
Ta zar to nije ludo izigravanje sebe samog?
Ta zar to nije bezumno odbacivanje božanskog smisla našeg ljudskog života, našeg ljudskog bića?
Mravi, mravi, o mravi! pohitajte i zauzmite sve katedre ljudskih nauka, i naučite ljude osnovnoj vrlini života, i ona će ih zbog bogolikosti duše njihove uvrstiti među anđele Božje, kao što je vas načinio besprekornim saradnicima Božjim.
Pčele, pčele, o pčele! uletite u duše lenjivaca i izrojite u njima neumorne sile radilice, da bi i oni, ugledajući se na vas, revnosno ispunjavali Evanđelje Božje o radu.
Ko je bezuman u rodu ljudskom?
Onaj koji olako uzima dušu svoju, dušu koja mu je data za božansku večnost. A to je, na prvom mestu, lenjivac, svaki lenjivac.
Lenjivče, otidi k mravima! otidi k pčelama! i nauči se od njih ozbiljnom shvatanju života i sveta, i svoga postojanja u svetu. Pohitaj, dok tvoja lenjost nije odgajila dušegubne poroke, koji dušu strovaljuju u večnu pogibao.
Ali jedno znaj: kroz tvoju lenjost radi onaj koji je najveći neprijatelj tvoje duše – đavo. Ne dopusti mu da ti dušu pretvori u radionicu dušeubilačkih poroka i strasti...
Lenjost, nerad je smrt duše; vaskrsni ti koji spavaš dušom u gnojavom naručju lenjosti, i obasjaće te Hristos. A vaskrsnućeš, ako primoraš sebe na rad, na rad u ime Gospoda Hrista, koji ti je i dao ruke da bi njima radio, i um da bi njime mudro umovao, i oči da bi njima put pravi video.
Čim primoraš sebe na to osnovno, početno dobro, tebi će dotrčati u pomoć nada, noseći u sebi revnost, i ti ćeš ubrzo zavoleti rad, i trudoljublje će postati tvoja prijatna i mila muka, korisna i spasonosna.
Tako radeći, ti ćeš ispuniti zapovest Gospodnju o novom, bogočovečanskom načinu života, poretku života, života po svetom predanju.“
Et, naši stari su đecu od malig nogu učili radu. Čim đeca proodaju oni su ig upošljavali. Da ne-lenduju, da ne dokoličare, jerbo su znali da dokone ruke oma đavo uzme pod svoe.
A oni su, Bog da im podari rajsko naselje, radili dan – noć.
Ko čele.
Ko mravi.
Nikad nisam viđo mog oca ni majku da dokoliče.
I kad je praznik kad se ne-radi u-polju oni su išli crkvi, brisali put pored avlije brezovom metlom, išli da obiđu kakog bolesnika, nosili neke mardice sirotinji i koešta.
Starinski narod je tako življo.
Rad je bijo njina rados i zadovoljstvo.
Oni su uživali u poslu do potonjeg izihanija.
Moja pokojna baba Draginja e nacjepala drva na drvljaniku u-bašči, natovarila puno naruče i ponjela u-kuću. Nije stigla do šporeta. Na pragu e ispuštila drva i tujnak okončala život svoj.
Jadna teta Olga e u dubokoj starosti ponjela splačine d-izruči svinjama. Al nije stigla do korita u oboru, no e spuštila splačiru spored šimšira, ćela na-travu nojnak u avli[j]i i izdanula.
Moj čiča Miloš je bijo poslovođa u vabrici i tamo e izjutra rasporedijo radnike na poslove i kad je sve to obavijo prestavijo se nođe na radnom mestu.
Moj veseli tajo e poranijo u razasvit i prije no što e sunce granulo očistijo štalu, položijo stoci sjena, puštijo kokoške i bacijo im žita, naranijo svinje i poćero ovce pod Ridove u pašnjak i nojna, đe smo mu spodigli onaj spomeničak na kom piše da e tuj radeći ispuštijo dušu, otišo Bogu na istinu.
Et, tako su življeli i radeći umirali naši preci.
Težili su d-ispune volju Božju.
Ja veruem da su tim poštenijem radom ugodili Bogu, ispunili Zakon Njegov i da se sad nalaze, Božjom Milošću, z desne strane slave Njegove.
Ne daj Bože da neko končinu dočeka u bogo[h]uljenju, gordosti, srebroljublju, zavisti, prejedanju, zlopamćenju, dokoličeći i lenjstvujući, pijančeći, kockajući, bludničeći, gatajući, kinđureći se, modirajući se, šminkajući se, gledajući i slušajući sablazne bljuvotine, tetovirajući se, ogovarajući.
Zato, blago mene, i ti se trudi i bori: uči, radi i radeći spašavaj dušicu svoju.
I tome uči one što će, ako Bog dragi dade, doći izate.
– Hvala ti tata.
– Bogu fala, ćeri moja.
Zagovorismo se. Umal da zaboravim da ti dadnem paricu za sladoled.
– Hvala i za to, ali još ti više hvala što si mi ispričao ovu priču o hlebu i radu.
Nikad to neću zaboraviti!
I hvala što si mi podario ovaj svitak sa poukom, čuvaću ga zauvek.
– Pazi ćeri, to što si kazla ti dođe ko neka vrsta zaveta.
Bog je ćedok šta si obećala.
Trudi se da to ispuniš.
Jerbo nije džaba kazano da se vo za rogove vezue a iksan za- rječ.
– Tata često sam i od čiče čula taj izraz: Bog mi je svedok.
– Bog sve vidi i sve čue. On zna i šta mi mislimo a jadno ti šta zborimo ili šta radimo.
U narodu se Bog kao Sotvoritelj i Svedržitelj na mlogo-mlogo načina spominje.
– Kako misliš na mnogo načina?
– Pođeko imadijaše običaj da kaže: Bog te molovo. Ko juče da e bilo kad sam čuo da starci razgovaraju međ-sobom pa pokojni Bogdan veli: Kad one gladne godine nasta bežljebica, nadničilo se za kilo brašna, Bok te molovo sami.
Nekom je uz-rječ Bok te mazo. Vikaše jedne prilike tečo Ilija: Štaga ovaca imadu oni Maćanci, bok te mazo, bjeli se celo brdo iznad njinijeg kuća.
Nekom basta, kad oće nešto važno d-upita, da rekne: Tako ti Boga jel bilo to i to?
Kad se sretiš s nekim, na putu, kaže se: Pomaže Bog! ili Pomoz Bog! – a ovaj će odgovariti: Bog ti pomogo!
Kad se nazdravlja nekom kaže se: Zdrav si! A onaj odgovara: Od-Boga ti zdravlje!
Imadijaše običaj baba Vujana da rekne: Bog s tobom djete, zar ste i tu budalaštinju da e čovek od majmuna posto čuli od vaše učiteljice?
Često sam od starinskog naroda čuo kad kažu: Bogme batina e iz raja izišla, jerbo nije džabe kazano ko žaliprut, mrzi sinasvoega, a ko ga ljubi, kara ga za vremena.
Jedne prilike čuk kako se Emilija jadaše Dragoslavi: Kukuj mene idoboga šta pusti poradismo, udadosmo ono djete u brezbožnu kuću.
Običavali su pođekad da blagosiljaju pa će reči: Bog ti dao svako dobro. A ovaj će oradošćen kazti: Daj Bože.
Pobožni ljudi nisu verovali u sebe no u Boga pa su govorili uradićemo to i to ako Bog da. A prisutni će reći: Daće mili Bog.
Kad se moli iksan će reći: Gospode pomiluj! ili: Pomozi Bože!
Kad se nekom nešto dogodi ma bilo i tužno ili štetno – komšija il svojak će ga tešiti govoreći: Božja e to volja, On zna što e tako moralo da bidne, jerbo ništa ne-mož da se zbude brez Njegove volje ili dopuštenja.
Kad ispane nešto pajatli, obično se kaže: Bogom dano.
Za prosjaka il maj kakog jadnička se kaže da e ubožjak.
Za imućnog da e bogat,
Za iskrenog vernika se govori da e: pobožan, bogobojažljiv, Božji čovek.
A za bahatog: Taj se Boga ne boji nit se od ljudi stidi. Ili: Taj ne zna za Boga.
Bogobojažljivi ljudi će često reći: Vala Bogu za sve! Valim te Bože! Bog te viđo!
A imadijagu običaj da kažu: Za ime Boga. Jedne prilike čuk kad Milorad kaže Vladu: Što mučimo volove u ovom sajmanu, za ime Boga, zovni Sava da nam iščetvori.
Kad se pođeko obraća nekom ištući nešto što mu e mlogo nužno reći će: Molim te ko Boga. Ili: Kumim te bogom. Ili: Tako ti Boga.
Kad se moli za pokojnike govori se: Bog da im dušu prosti!
Kad nekom požele dobru godinu il kaku rados, taj bi odgovorijo: Iz tvoig usta u Božje uvo.
Kad mu se otrgne te izgovori nešto neprilično, reći će: Bože prosti.
Kad nije siguran kako bi trebalo on će reći: Boga pitaj.
Bivalo e pođekad da neko nekom prjeti za-nešto pa će reći: Kazniće te Bog; Ubijo te Bog; Ubiće Boga u tebe; Kad te prture kroz apsanu ni Bog ti neće pomoći; Bog će ti biti Sudija; Nemo misliti da e Bog mačka da ogrebe oni čas, al znaj dobro da kazna Njegova stiže za nevaljalstvo kad tad, oma il tamonake do sedmog koljena; I Bog je odanj digo ruke; Oni će njemu pokazati njegovoga Boga; Samo ga Bog i batina mogu izlječiti od namćorluka.
Kad jemče nešto bivalo im uz-rječ da reknu: Bogami; Kunem ti se Bogom živim; Ako nije vako bilo, ko što rekok, ubijo me Bog.
A moglo se čuti od starinskog naroda kad je zabrinut zbog nekog postupka ili kake budalaštinje: budiboksnama. Tako e pokojni đedo Sreten govorijo: Šta dođe vreme, oteše nakom domaćinu noliku imovinu i sad ova gologuzija ražnje svu njinu zamuku, koju e sticalo sedam koljena, budiboksnama.
A kad je neka nevaljalština bivala govorili su: daboksačuvaj. Tuvim kad se pokojna Lika jadala babi Draginji: Nestanulo, sejice moja, one složnosti, one pažnje, onog cenjenja, sve se izokrenulo i izopačilo, sad znadu ko e otac i đed keradma što ig, daleko bilo, drže po-kućama, a da ig pitaš kako im se zvao prađed ni da beknu – daboksačuvaj i sakloni.
A za nekog ko živi u kakoj zabiti kaže se da živi Bogu iza leđa. Ili: Bogu iza nogu.
Kad nije siguran da odgovori na pitanje kaže: Boga pitaj. Ili: Bog zna.
Kad neko ište savet, mudar čovek bi reko: Samo se ti trudi, zapni kolko moš, Bog će te naučiti.
A imali su vazdan uzrečica: Bogami tako i tako e bilo; Bogati djete šta to vantaziraš; Zaboga ženo šta ti bi te ne-posoli ručak; Pobogu brate što se obruka…
A ništacii brezbožnici su, Bože prosti, psovali Boga. E te poganjštine ti ne smijem reći jerbo e kazano da će se za svaku ružnu rječ dati odgovor na Strašnom Sudu.
Ima jedan poganousti vladika koi ima običaj da rekne: „Do-zla-boga“. Bog, koi je davalac dobara, nek mu oprosti to njegovo lupetanje.
Mlogi kumovi su novorođenoj đeci davali imena koja u sebe imaju ćećanje na Boga. Ja sam znao mlogo starinskog naroda iz mog zavičaja koi su imali taka imena. Kono da ig gledam premda su se mlogi preselili u večnos. Znao sam Bogdana, Bogića, Bogoja, Bogoljuba, Bogosava, Bogoslava, Boška, Boža, Božidara.
– A jel imalo takvih ženskih imena? Ja sam upoznala jednu tetu Božanu.
– Imalo e i ženskig imena košto su Bogdana, Bogdanka, Bogoslava, Božica, Božidarka, Božinka.
I na spomenima koe je rodbina spodizala svim usopšima često se, viđećeš posle kad odemo na-groblje, Bog spominje.
Viđećeš da na spomenu tvoe prababe Draginje koio je ona s kućanima spodigla svom mužu i sebe za života piše: Doćiće dan i mom životu kraj pa ako zaslužim duša će u raj kad Bog reče, Njegovo je preče.
No, zagovorismo se mlogo.
Eve ti pare, trkni u dućan te kupi sladoled, tamljan i trijes svjeća, pa d-idemo dilje, s Božjom pomoći.
– Oću tale, što bi ti rekao: Hleba mi i soli.
– Ako ćemo pravo kazti, ja bi reko: Ljeba mi i soli!
REČI NA UVORU
A
abadžija ‘krojač odela od sukna (abe)’.
abronoša m/ž ‘raznosač glasina, abrova’.
alapljiv alapljiva –o ‘proždrljiv’.
ambar m ‘drvena zgrada, ostava za zrnastu hranu’.
ambis m ‘bezdan, ponor provalija’.
apsana -ane ž ‘prostorija za zatvorenike, zatvor’.
astal -ala m ‘sto’.
B
bastati –a (ne)sv ‘biti vešt, umešan, vičan; moći (nešto)’.
bezljebica / bežljebica `nestašica brašna`.
bičkija ž‘vrsta ručne testere’.
bljuvotina ž ‘neprilična priča, od koje se čestit čovek mora postideti’.
bljutavo / bljutko -a -o ‘neukusan, neprijatan’.
bogovetni-a -o ‘sav, svaki, ceo’.
bojadžinica ž ‘radnja, radionica u kojoj se boji pređa, opredena vuna’.
bosonožje s ‘»bosonogo« detinjstvo’; bosonog -onoga -o ‘koji je bos, bez obuće’.
brada ž anat ‘svila na vrhu kukuruznog klipa’.
budiboksnama ‘izraz zabrinutosti zbog nerazumnog postupka; neka bi Bog bio sa nama’.
bulazniti bulaznim nesv ‘pričati bez veze, nepovezano’.
buljiti `glupavo gledati, piljiti, dugo bezvezno gledati`.
V
vazdan pril ‘ceo dan, od jutra do mraka’.
vakat vakta m ‘vreme, pravi momenat da se nešto uradi’.
vakultet `velika škola, fakultet`
valjalica ž‘građevina na reci u kojoj se valja sukno’.
valjatan -tna-o1.‘valjan, vredan, marljiv’; 2. pril. ‘valjano, baš kako treba’.
vezijoc m ‘osoba koja vezuje snopove pri žetvi’.
veličački / velički -a -o ‘veliki, ogroman, golem’.
vijati-em nesv ‘odvajati plevu i prljavštinu od zrna žita, pasulja’.
vijuk `fijuk`.
vlačiti vlačim nesv 1. ‘drljati, ravnati oranicu drljačom’; 2. ‘češljati vunu u vunovlačari’.
vojnak /vođe /vođenak pril ‘ovde, na ovom mestu, u ovom kraju’.
vreća ž ‘džak izatkan od kostreti za čuvanje ili prevoz žita’.
vrnuti(se) vrnem (se) sv ‘vratiti (se)’.
meit meita m ‘pokojnik’.
vruna 1. ‘rerna na šporetu’ 2. ‘peć, zidana hlebna furuna’.
vršaj / vršidba ž ‘odvajanje zrna pšenice od slame i pleve’.
G
glati glam nesv ‘gledati’.
golem `velik`.
gotovan-ana m‘neradnik, lenština’.
granjušce -a s ‘sitno granje’.
grota / greota grote -ote ž ‘grehota’.
grunuti -nem sv ‘učiniti nešto snažno, iznenada’.
guvno s ‘mesto na kome se vršu strna žita i mlati pasulj’.
D
daboksačuvaj `izraz kojim se označava nešto što je nepoželjno, neka bi Bog sačuvo od toga zla`.
d-edemo `da jedemo`.
dilje pril ‘dalje’
dobriša m ‘muškarac dobre duše, čestit’.
dokoličar m‘dokon, besposlen čovek, besposličar’.
dospiti / dospeti -im /-ijem sv 1. ‘naći pogodan trenutak, ulučiti priliku’; 2. ‘stasati’.
drvljanik-ika m ‘mesto na kome se nalaze i pripremaju drva za loženje’.
drljača ž ‘naprava za ravnanje i sitnjenje uzorane zemlje’.
drndara ž ‘vunovlačara’.
dunđer m ‘majstor koji obrađuje drvo pri izradi građevina, tesar’.
dućan -ana m ‘prodavnica’.
dušelomlje s `upropašćavanje duša`
Đ
đavoiman -a -o ‘koji postupa nečasno i nenormalno, kojeg je đavo obrlatio’.
đenuti ‘slagati snopove ili seno oko koca`.
žđenuti `završiti posao oko slaganja sena ili snopova`.
đenuti se `ići nekud, tražiti sklonište, utočište’.
đeram đerma m ‘pokretno drvo na bunaru za koje je privezana kofa kojom se vadi voda’.
đubreli `dobro nađubrena zemlja`.
đuvegija m 1. ‘mladoženja’; 2. ‘oženjen mlad čovek, suprug’.
Ž
žđenuti `završiti posao oko slaganja sena ili snopova, pođenuti krstine, stogove, sena`
životinjariti`životariti, jedva sastavljati kraj s krajem`
Z
zamuka ž ‘mukom stečeno (imanje, imetak)’.
zapretati-tem sv 1. ‘prekriti žar pepelom da bi se sačuvao’. 2. ‘staviti nešto u crepulju ili pod sač, pa zagrnuti žarom na ognjištu da se peče’.
zaranak -anka m ‘vreme pred zalazak sunca’.
zgoreti se -i se sv ‘potpuno pregoreti, satrunuti (o đubretu)’.
zemajle pril ‘nekada, davno’.
I
ižnjedriti ižnjedrim sv ‘stvoriti, izmisliti’.
ižnjeti iznesem sv ‘izneti’.
izate `iza tebe`.
iksan -ana m ‘ljudsko biće, čovek’.
ispotekar pril ‘ispočetka, ponovo’.
itati itam nesv ‘hitati, žuriti’.
icjepkati-am sv ‘isitniti potpalu’
iščaprljati -am sv ‘iščeprkati, pronaći nešto’.
iščetvoriti ‘izvući teret pomoću dva upregnuta para volova`.
J
jabogme ‘dabogme, nego šta’.
jakom pril neprom ‘tek, čim’.
jedar jedra -o ‘zdrav, napredan’.
jopet pril ‘opet, ponovo’.
K
kanate `gornji deo zaprežnih kola načinjen od dasaka`
karlica ž ‘drvena posuda za razlivanje mleka radi kajmačenja ili mešenja hleba’.
kvarež ž ‘pokvarenost’.
kedžiti -im nesv `prenosno od: uhvatiti klis u igri klisa i maške’
kladara `poprjeko testere koje se vuče udvoje`.
kovačnica ž ‘kovačka radionica’.
kovo `kao`
koekakijeg `koje kakvih, raznih`.
komendijanje s gl. im. ‘pričanje šaljivih priča, šegačenje’.
komišijoci `koji komišaju kukuruz`.
kopanja ž ‘drvena posuda (šavanj, čabar, karlica, korito)’
kotobanj -anja ‘velika korpa pletena od pruća sa dva rukohvata (uveta)’.
kupa ž ‘uspravno sadenuti snopovi kukuruzovine’
L
ladolež 1. ‘lenština, neradnik’; 2. bot ‘cvetna puzavica’.
lazina ž ‘mesto u njivi propušteno pri ručnom sejanju’.
leziljebović m ‘neradnik, lenština’.
lendovati `lenstvovati, dangubiti`.
lenčariti `besposličiti`
lingarati / linjgarati ‘skitati, besposličiti’.
lopar -ara m ‘drvena lopata sa drškom’.
lotre ž mn ‘stranice na zaprežnim kolima nalik na merdevine’.
LJ
ljetina / letina `plodovi sa imanja u jednoj godini, godišnji urod`.
M
manisati -šem ‘naći, nalaziti manu, nedostatak’.
maom pril ‘mahom, najčešće, pretežno’.
mardica (dem od marda) ž ‘razne potrepštine, roba, namirnice’.
menkic / menko /meno pril ‘malo, malkice’.
mešto predl ‘mesto, umesto’.
mimogred pril ‘usputno, ujedno, uzgredno’.
mlada ž 1. ‘devojka na dan udaje, nevesta’; 2. ‘mlada, tek udata žena’.
mladina-ine ž ‘vreme mladog meseca’.
mlađarija ž zb ‘omladina, mlade osobe, mladež’.
močilo s ‘bara u kojoj se potapala (močila) počupana konoplja’
muruz muruza m ‘kukuruz, klip kukuruza`.
muruznica ž ‘hleb od kukuruznog brašna’.
mušema-eme ž ‘prostirka od nepromočivog materijala koja se stavlja u kanate kad se vuče grožđe, cerada’.
N
naćeckati `sitno iseći, isitniti kakvim oštrivom`.
navasati -šem sv ‘nabaviti, pribaviti, snabdeti se’.
navora ž ‘osvećeni hleb, nafora’.
nadomeštiti `nadoknaditi, zameniti`.
nažanj nažnja m ‘rukoved požnjevenog žita’.
nakrpiti -im sv ‘nadoknaditi’.
naloga ž ‘navala, gužva, red u kome se čeka da se obavi neki posao’.
nalunjiti se nalunji[m] sv ‘naoblačiti se, namračiti se’
naminuti naminem sv ‘navratiti, svratiti, naići’.
naćvar -ara m ‘drveno spremište u kome stoji brašno’.
nedotavan -vna -o ‘umno nesposoban’
nezajažljiv -ažljiva -o ‘kome nikad nije dosta, halapljiv, nezasit’.
neopišljivo `koje se ne može opisati,neopisivo`.
nojnak / nojna pril ‘onde’.
noliko pril ‘onoliko’.
O
obličje `obris, lik`.
obnići /obniknuti ‘lepo nići, iznići’.
ognjište s ‘vatrište, mesto u kući gde se loži vatra`.
ogreznuti-ne[m] sv 1. ‘zagaziti u nevaljalstvo (korupciju, bezakonje)’. 2. ‘biti potopljen, zamočen u tečnost’;
odanle pril ‘odande’.
odćecati se 1. `zametati plod (o kukuruzu)`; 2. `odrezati`.
odanj `od njega`
odvrknuti ` nem sv ‘odrasti, ojačati`
odznoiti odznoim sv ‘pošteno zaraditi u znoju lica svoga’.
ođenuti (se) -nem se ‘odenuti (se), obući odelo’.
okaditi okadim sv ‘odimiti prostorije tamjanom’.
okišati se okiša se (ne)sv ‘ući u kišni period, učestati sa kišom’.
okoliš `okolina, sredina u kojoj se nalazi ili živi`.
olajle pril ‘olako’.
oma pril ‘odmah’.
oplazati-am sv ‘nemarom ne zasejati deo njive, napraviti propust u nekom poslu’.
opričati opričam sv ‘ispričati’.
orno `podesno za setvu, obradu (o zemljištu)`.
otrgnuti -nem sv ‘naglo odvojiti od nečega, izmaći kontroli`.
P
„pametnjaković“ pej `školovan bez zdravorazumlja`.
pintor m ‘majstor koji pravi burad i kace od drveta’.
plandovati -uem nesv ‘nalaziti se u hladu u vreme dnevne žege’.
pogača ž ‘pšenični hleb’.
pogibelj ž‘izloženost nesreći, propasti’
polagančic pril ‘polako, sporo’.
pomeno `po malo`.
postat ž ‘deo njive koji se zauzme kada se žanje ili kopa’.
potkivačnica ž ‘radionica u kojoj se potkivaju volovi i konji’.
prakljača ž ‘daska sa rukohvatom za pranje rublja lupanjem’.
prezalogaiti (se) -ogaim (se) sv ‘pojesti malo, na brzinu’.
prekada ž ‘čin prekađivanja obrednog kolača’.
prekađivati ‘sečenje slavskog kolača, osvećenje slavskog žita; izdavanje podušja, parastosi’.
priruđeti -di sv ‘prosušiti se na suncu (o zemlji)’.
prjećek / presek m ‘pregrada u ambaru, sanduk za žito’.
prokisnuti prokisne sv 1. ‘uzljutiti se, pokvariti se (o jelu)’; 2. ‘početi prokišnjavati (o lošem krovu)`.
prosvora `prosfora, kvasni hleb kružnog oblika koji se koristi se pri služenju liturgije u pravoslavnoj crkvi`.
prosidba ž ‘ponuda braka devojci, proševina’.
R
raboš m ‘komad drveta na kome se zarezima, crtama beleže dugovanja i potraživanja’.
razboj m 1. ‘naprava za tkanje’; 2. ‘ram uzdužne testere’.
raznjeti / ražnjeti `razneti, opustošiti`.
raskalašan -šna -o ‘rasipan, nemaran’.
raspuditi raspudi[m] sv ‘rasterati’.
remen / remenik `kaiš (o vršalici)`.
rudica ž ‘predivo, ispredena vuna’.
rukoved ž ‘rukovet, količina požnjevenog žita koja se može obuhvatiti šakom’.
ruo / ruvo s ‘devojačka sprema, ruho’.
S
sablazan `raskalašan, sramotan, sablažnjiv, nečastan, razvratan, bestidan`. sablazniti `navesti na greh, postupkom moralno kvariti`.
sadenak / sadenake / sadnak pril‘sada’.
sajman sajmana m ‘neprohodan teren’.
salaš m ‘građevina opletena prućem za smeštaj i sušenje kukuruza u klipu’.
saplitati se `zavrzivati se za nešto, najčešće u mraku, bezdanu`.
satariti satarim sv ‘izgubiti’.
svitac m zool ‘insekat koja se pojavljuje kad zri pšenica svetleći noću treperavom svetlošću`.
sebica ž ‘neprepečena rakija, meka (10–12 gradi)’.
setovati -uem nesv ‘savetovati’.
skrdžumati se -am se sv ‘slomatati se, preturiti se’.
sobra ž ‘trpeza, postavljen sto sa jelom, sofra’.
solilo s ‘mesto na kome se stoci daje so’.
somun -una m ‘kupovni hleb, beli pšenični hleb, vekna’.
sotvoriti sotvorim sv ‘stvoriti’.
spletkaroš `koji vodi intrige`.
spodići ‘podići, odgajiti’.
spomoći spomognem sv ‘pomoći’.
sporadi predl ‘zbog, radi (nečega)`.
stog stoga m ‘seno ili pšenica sadenuti na kružnoj osnovi oko koca, stožera’.
straovati `strahovati, strepeti, plašiti se`.
sumanut -a -o `koji je bez uma`.
sumašedši ‘koji je sišao s uma’.
suton m ‘sumrak’.
Ć
ćeđeti `sedeti`.
Ttamljan tamljana m ‘tamjan, mirišljava smola koja se upotrebljava prilikom kađenja’.
tandrkati `praviti veliku buku`.
testere-ereta s ‘alatka za struganje drveta, testera, pila raznih oblika i veličina. ručno (sebevuk), poprjeko, bičkija (kanavlija), uzdužno)`.
tišljer tišljera m ‘stolar’.
traćiti -im nesv ‘uludogubiti (vreme, novac, imanje)’.
trknuti trknem sv ‘otrčati po nešto’.
trlica ž ‘naprava kojom se odvaja drvenasti deo konoplje od niti`.
trnjina ž bot ‘vrsta divljeg ploda izrazito crne boje`.
trud m bot ‘gljiva koja se, prosušena, upotrebljava za paljenje vatre kresivom’.
tuviti tuvim nesv ‘pamtiti, sećati se, držati u pameti’.
tujnak / tuj / tujna pril ‘tu, na tom mestu’.
tumarati-am nesv ‘kretati se bez cilja, lutati, ići po mraku’.
turiti `metnuti, staviti, postaviti`.
Ć
ćepanica ž ‘cepanica’.
U
ućev m ‘ono što je zasejano: žitarice, povrće, usev’.
uže užeta s a. ‘upreden prut ili stabljike strnog žita u koji se vezuju snopovi’; b. ‘konopac’.
uzjoguniti se -ogunim sv ‘usprotiviti se, držati se nečeg neodstupno’
uići uiđem sv ‘ući’.
ujam ujma m ‘plaćanje u naturi za učinjenu uslugu’.
uprepodobiti se -odobim se sv ‘ukrutiti se, pokušati se predstaviti u lepšem svetlu nego što stvarno jeste’.
uranak uranka m ‘vreme pred izlazak sunca, rano ustajanje’.
urnisati -šem sv ‘uništiti, rasturiti, razoriti’.
učinjeti `učiniti, obaviti, ostvariti`.
C
crepulja ž ‘zemljana posuda za pečenje hleba, jela na ognjištu’.
Č
čakmak čakmaka m ‘kresivo, ognjilo, ocilo koji udarom u belutak kamen proizbodi iskru koja padom na trud daje žišku’.
čaknut -a -o ‘mentalno načet, luckast’.
čeljade -eta s ‘osoba, ljudska jedinka, član porodice’.
DŽ
džaba / džabe pril ‘besplatno, bez naknade’.
džada ž ‘drum, pokaldrmljen put’.
džemat -ata m ‘zaselak’.
Š
šturo štura -o ‘rđav, usušen, koji nije jedar’.
štaga`mnogo`.
šuber m a. ‘mala vratanca kroz koja se izbacuje đubre iz štale’. b. ‘kapak na tavanici’.
Autor: Miloje Stevanović
Izvor: Srbski žurnal
