Miloje Stevanović: Držimo se Rusije
Evo, preko puta ovog, krvlju časnijeg Srbalja osvećenog mesta, nalazi se skroman biljeg koji od zaboravlja čuva uspomenu na Darju Korobkinu, bolničarku iz Petrograda, koja je, kao dobrovoljac, danonoćno, pod vedrim nebom, vidala rane srbskim ranjenicima, đe je za vreme teških borbi na Eminovim vodama, na ovoj planini, poginula 2. oktobra 1914. godine. Ne sačeka da izvida rane mom đedu Radosavu koji mesec i po kasnije bijaše teško ranjen na Kolubari.
Pesnik Milosav Jelić, kom je Darja spasla život, posvetiće joj blagodarne stihove među kojima i ove:
Prska zemlja i nebo se cepa
Dok u vatri Darja stoji smelo
I ranjenu kad privije čelo
Šapat čuje: „Hvala dušo lepa!“
Sestro draga iz prostranih stepa
Drugo nežna iz krvi i bola
Rane naše, rane bez prebola
I ti pade gde su i svi pali
„Kad bi Rusi znali, kad bi znali…
Kakvi Rusi?
Koji Rusi?
Da li su to oni Rusi kod kojih se naš Sveti Sava zamonaši u manastiru Sv. Pantelejmona na Svetoj gori?
Da li su to oni Rusi čiji đed prvog cara Rusije, Ivana Groznog zaključi brak sa srbskom plemkinjinom iz vlastelinske beogradske porodice Jakšića?
Da li su to oni Rusi od kojih naš vožd Karađorđe zatraži i dobi veliku finansijsku pomoć i koji, iako u ratu sa Turskom, uputiše ruski odred u Srbiju 1806?
Da li su to oni Rusi koi su morali 1812. da sa Turskom prekinu rat zbog invazije Napoleona na Rusiju, iako su u tom ratu (1806-1812) pobeđivala Tursku na svim frontovima, pa zaključivši Bukureštanski mir 1812. tim sporazumom izdejstvovaše samoupravu za Srbe?
Da li su to oni Rusi koji vršiše pritisak na Tursku, tokom novog ustanka pod Milošem Obrenovićem, da se ispunjavaju odredbe Bukureštanskog sporazuma za davanje samouprave, bez čega Srbi ne bi dobili samoupravu posle Drugog srbskog ustanka 1815, niti bi došlo do autonomije 1829. na Jedrenskom miru, i kasnije, nezavisnost Srbije 1878. godine?
Da li su to oni Rusi koji su predvodili diplomatsku borbu u kojoj Knjaz Miloš dobijenu samoupravu pretvori u autonomiju i koji su Akermanskom konvencijom, tj. ugovorom između Rusije i Osmanskog carstva 1826. godine u tvrđavi Akerman obezbedili Srbiji autonomiju i vratili joj teritorije (onih 6 nahija) koje su joj oduzete 1813. Godine?
Da li su to oni Rusi koji su zbog kršenja Akermanske konvencije, koje je počinjeno po nalogu sultana Mahmuda II, ušli u Rusko-turski rat (1828–1829), pa pobedivši Tursku Jedrenskim sporazumom 1829. godine, omogućili rešenje i srpskog pitanja te je Turska, pod pritiskom Rusije prethodnu samoupravu pretvorila u autonomiju Srbije?
Da li su to oni Rusi koji su sa predstavnicima Srbije i sultana radili na dokumentima iza čega dolaze sultanovi – hatišerifi: 1830. i 1833. godine?
Da li su to oni Rusi koji su poslali Srbiji u Velikom ratu 11 velikih medicinskih misija i šest velikih grupa lekara? Da nije bilo ruske pomoći niko ne bi imao da leči bolesnike na teritoriji Srbije, jer je onaj mali broj lekara koje je Srbija imala bio mobilisan.
Da li su to oni Rusi poput genijalnog Dostojevskog koji o Srbljima, u Dnevniku, ostavi dragocene zapise?Da li su to oni Rusi – emigranti koji ne šćadujahu da prihvate boljševički teror koji je likvidirao cara Nikolaja i njegovu porodicu pa mir svoj potražiše u Srbiji kojoj se odužiše brojnim dobrim delima u arhitekturi i na drugim poljima?
Da li su to oni Rusi poput nobelovca Aleksandra Solženjicina koji se obrati pismom Srbima koji ostaju da žive na nepravedno otcepljenoj istorijskoj zemlji, pokrajini Kosovo rečima: „U nedavnim teškim godinama vi ste već pretrpeli razaranje i uništavanje pravoslavnih hramova, paljenje srpskih škola i direktno nasilje i ubijanje.Neka vam Gospod sačuva hrabrost da ostanete i ubuduće blizu grobova svojih bližnjih.”
Posle bombardovanja Solženjicin se oglašavao i poručivao svetu i Zapadu da je bombardovanje Srbije otreznilo Ruse.
Da li su to oni Rusi poput Aleksandra Dugina koji gromoglasi: „Srbi su na sebe primili udarce koju su bili namenjeni nama. Naš dug prema Srbima je ogroman…Mi Srbima dugujemo Kosovo! Da Kosovo opet bude srpsko: to je istorijska i moralna dužnost Rusije!…Mi imamo naše Kulikovo polje, Srbi imaju svoje Kosovo polje. Ali u duhu to je jedno isto polje na kojem ćemo se sresti i potući neprijatelja u poslednjoj bici na Zemlji. Smatram da su Srbi isti kao Rusi, samo bolji. Svoj odnos prema Srbiji nazvao bih sakralnim. Srbija je za mene ne samo solarna, već ognjena, vatrena. Nikad se ne predaje, i to što slavite Vidovdan jeste zalog budućih pobeda. Duhovna Srbija je večna, ne može biti slomljena, jer je srpski narod izuzetan. Stideo sam se devedesetih godina da pogledam Srbima u oči, zbog tadašnjeg odnosa Rusije. Srbija je primala strahovite udarce, ali se uspravljala… Naše je da volimo i pomažemo koliko možemo. Budite sigurni da ste naša najvoljenija braća. Isto kao i Crnogorci, bez obzira na sve… Da se Srbi nisu suprotstavili Zapadu, umovi unutar Kremlja se ne bi probudili na vreme i Putinova Rusija bi zakasnila.“
Ovde vidimo Duginovo saglasje sa Sv. Vladikom Nikolajem koji kaza: Srbija je soko, a Rusija medved, kad soko opominjuće pisne, medved će se probuditi. I soko i medved su u vojsci Hrista, na koju su krenule vojske antihristovih sluga, poklonika mamona i zlatnog teleta.
Da li su to oni Rusi za koje Sv. Vladika Nikolaj kaza: Savest naša nas primorava da plačemo kada Rusi plaču i da se radujemo kada se Rusi raduju. Veliki je dug naš pred Rusijom. Može čovek biti dužan čoveku, može i narod narodu. Ali dug, kojim je Rusija obavezala srpski narod 1914. godine tako je ogroman, da njega ne mogu vratiti ni vekovi, ni pokoljenja… Smemo li ikada zaboraviti da je ruski car sa decom svojom i milionima braće svoje pošao u smrt za pravdu srpskog naroda? Smemo li prećutati da je naša sloboda i državnost koštala Rusiju više nego nas?
Da li su to oni Rusi koi su blokirali usvajanje Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o Srebrenici kojom se osuđuje genocid u julu 1995. godine, koju je predložila Velika Britanija i podržale Sjedinjene Američke Države i zemlje Evropske unije.
Ili su, pak, to oni Rusi kojima razbraća Montenegrijanska okretoše leđa pa čak uvedoše sankcije Rusiji. Tu sramotu zabeleži pesnik Bojić rečima: Udade se Crna Goro za zlikovce NATO pakta.
Istinu niko nije uništio i vreme istine dolazi kad će na viđelo biti isterani oni montenegrini kojima su belosvetski satanisti a nabili uzde i zategli čampare pa su jadnici obneviđeli i zaboravili mnogo štošta:
A zaboraviše, da su 1711. u vreme Vladike Danila, začeti diplomatski odnosi između Crne Gore i Rusije i da je Vladika Danilo iz Rusije doneo pozamašnu pomoć manastirima i siromašnom crnogorskom narodu.
Zaboraviše ono što dokumentovano piše u knjizi Crnogorske finansije Dr Mirčeta Đurović gde su, crno na belo, navedena nebrojena dobročinstva Rusa prema narodu i vladarima Crne Gore vojno, materijalno, osobito finasijski u periodu dugom dve stotine godina. Nakon iscrpne analize autor zaključuje: Da nije bilo ruske pomoći ne bi bilo ni Crne Gore.
Zaboraviše NATO lakeji šta Vladika Danilo kaza Crnogorcima. A kaza:„Mi hoćemo da se Rusima, a Rusi nama, s Božjom pomoću, približimo, da ne bismo jedni od drugih bili tako daleko. I Rusi i mi smo iste krvi i istog jezika. Dakle, naoružajte se, braćo moja, Crnogorci. Spreman sam i ja, ne žaleći ni imanje ni život svoj, da pođem s vama u službu caru hrišćanskome i našem otačestvu“.
Zaboraviše razbraća naša i amanet Sv. Petra Cetinjskog koji na samrtnom času svom nasledniku Petru Drugom Njegošu kaza: „Moli se Bogu i drži se Rusije“.
Zaboraviše i Testament Sv. Petra Cetinjskog u kom stoje i ove reči: „Ako bi se ko našao u narodu našemu da ne prijmi ove moje potonje riječi i preporuke za istinite, ili ako ne bi sve tako poslušao kako sva knjiga izgovara, nego bi kakvu smutnju i razdor među narodom usudio se činiti slovom ili djelom, toga svakojega, ko bi gođ on bio, mirskij ili duhovnij, ja na samertnij čas moj vječnome prokletstvu i anatemi predajem, kako njega tako i njegov rod i porod, da mu se i trag i dom iskopa i utre! Isto tako da Bog da i onome, koji bi vas od vjernosti k blagočestivoj i Hristoljubivoj Rusii otlučiti poiskao i svakojemu ako bi se koji iz vas Cernogoracah i Berđanah našao da pomisli otstupiti od pokroviteljstva i nada na jednorodnu i jedinovjernu nama Rusiju, da Bog dajakij te od njega živoga meso odpadalo i svako dobro vremenito i vječno otstupilo!“
Pomolimo se braćo moja za bludne sinove montenegrijske da se vrate sa puta zloga, da se vrate srbstvu, da se vrate srbstvu da ih ne-stigne kletva sveca Cetinjskoga.
Ej, da je živ vladika Rade, poglavar Crne Gore, da vidi kako se montenegrini prostituišu u nemoralnoj NATO kući, kako su ukinuli njegov srbski jezik, kako donješe sramnu odluku o priznanju nezvisnosti trgovcima organa srbskog naroda na Kosovu i Metohiji, kako su uveli sankcije Rusii – on bi zajauko gore no u Gorskom vjencu koi posveti „prahu oca Srbije“ voždu Karađorđu lelečući:
Crni dane, a crna sudbino !
O kukavno Srpstvo ugašeno,
zla nadživjeh tvoja svakolika,
a s najgorim hoću da se borim !
Sad su neke – Srbljima podmetnute – sodomite, nečastive, domanovićevske vođe pozvale evropske bolesnike, do bezdana pale u greh sodomski, da nam ukaljaju, uprljaju, obeščaste bogorodičin grad koji bogomajci u slavu vozdiže Stefan Lazarev.
Oj, moja draga braćo Srbi, ima li većeg greha od onoga u kom živi tzv. srbska premijerka, hrvatskoga roda i sodomskog soja koja šćadijaše da nam priredi rugobnu bruku i sramotu, veliku greotu u Beogradu koji despot Stefan Lazarević, od porušenog pograničnog gradića pretvori u modernu utvrđenu evropsku prestonicu, proširivši je gotovo deset puta i posvetivši je Presvetoj Bogorodici, obnovši manastir posvećen Bogomajci i brojne svetinje u Beogradu i oko njega?
Neka bi Bog dao da se ovi izopačenici pokaju i prestanu da nam truju đecu i da nam se sklone s očiju eda bismo imali moralno pravo da ponovimo Njegoševo pitanje:
Su čim ćemo izać pred Miloša
i pred druge srpske vitezove,
koji žive doklen sunca grije?
Braćo moja srbska, sestre Srbkinje, draga Srbadijo mlada, u ovom zlovremju nam se valja opredeliti za carstvo zemaljsko koje nam nudi satanizovani zapad ili carstvo nebesko za koje se polako ali sigurno opredeljuje vaskrsavajuća Rusija.
Đeco srbska, evo nas na raskrsnici na kojoj moramo da odaberemo put, da biramo, što bi reko Sveti Vladika Nikolaj: …život ili smrt; čast ili sramotu; svetlost ili tamu; pravdu ili nepravdu; Boga ili đavola birajte! Birajte ili Hrista ili Barabu.Od tog izbora zavisila vam je sva vaša prošlost.Od toga zavisiće i sva vaša budućnost.
Ako ne znate, omladino srbska, koji put valja odabrati, pitajte Cara Lazara, pitajte grobove div junaka na Gučevu, Kolubari i kojekudije, pitajte grobove svoijeh đedova i oni će vam kazati.
Neka bi Bog dao da Srblji okrenu leđa Barabi, koji iskeženih zuba reži i otrovnim žalcem palaca sa zapada, i prigrle Hrista, koji ponovo vaskrsava u Rusiji!
Neka bi Bog dao da Srblji uzmu krst svoj i krenu za Hristom i tako se vrate onim večnim, iskonskim vrednostima poštujući zavet predaka, poštujući žrtvu koju su na Gučevu srbskom rodu priložili div junaci srbski kojima nek je večna slava i hvala!
Bog da im duše prosti!
Autor: Miloje Stevanović, beseda izgovorena kod spomen kosturnice na Gučevu povodom obeležavanja bitke na Gučevu (Gučevska litija)
