Милиони Срба који раде за 500 евра месечно, нервирају се због полуписмених тетовираних сатаниста шутача лопте
Прва фудбалска утакмица у Србији одиграла се лета 1896. године када су између Калемегданских зидина и Куле Небојша голови обиљежени камењем. Актери су били београдски гимнастичари. Прву кожну лопту у Београд донео је Хуго Були, са студија у Берлину годину дана раније, он је у Берлину наступао за ФК Германиа. Игром судбине, Були ће 1941. године на Сајмишту бити стрељан управо од Немаца.
Управа града Београда 1897. године у књизи „лоптање ногом” потврђује правила фудбалске игре и почело се са градњом првог фудбалског терена на Губеревцу. Овде ће 1900. године бити одиграна прва међународна утакмица када је ту стигла група спортиста из Суботице, међу којима је било доста играча из тадашње Аустроугарске царевине. Стефан Стефановић ће 1903. године основати први ФК назван „Соко.” Они ће своје утакмице играти на прописно изграђеном терену на Кошутњаку. У Крагујевцу се исте године оснива и ФК Шумадија. Од средине 1904. па у годинама које су уследиле, широм Србије почињу да ничу клубови као што су Цар Лазар, Душан Силни, Српски мач, Хајдук Вељко, БСК, Обилић, Синђелић, Војводина…Они који нису били регрутовани у Балканским ратовима, шутали су лопту свакодневно. На Каленић пијаци основани су ФК Косово, Невесиње и Славија. По завршетку Другог балканског рата одмах је одиграна фудбалска утакмица између тек основаног ФК Велика Србија и БСК-а. Играло се на терену „Тркалиште” где се данас налази хотел Метропол, славио је БСК резултатом 2-0.
У Првом светском рату у тада непокореном Крушевцу играла се утакмица између ФК Цар Лазар и избеглица које је предводио Јован Ружић. Ружић је касније оставио велики траг у француском фудбалу након што је са српском војском прегазио Албанију.
У време кратког примирја 10. маја 1915. године у Београду је одиграна утакмица између БСК-а и припадника Британске војне мисије. БСК је победио 3:1 а реванш меч 7 дана касније прекинула је аустроугарска артиљерија. После Првог светског рата држава више није била српска а седиште новоформираног Фудбалског савеза постао је Загреб. У загребачкој кафани „Медулић” 15. априла 1919. године основан је Југословенски ногометни савез, иако никаква Југославија у то време није постојала. На чело овог савеза сео је Хинко Вирк који је за Србе говорио да су фудбалски чобани а на његов захтев одмах је поменути ФК Велика Србија преименован у ФК Југославија. Од тада су ницали само клубови са именима попут ФК Мачва, Победа, Железничар, Раднички, Слобода…
После Другог светског рата комунистичким окупаторима фалило је адреналина и требало им је нешто што ће им бити замена за рат, а то је модерни спорт. Од тада је спорт постао најслађи мамац за масе и тад се родио термин „најважнија споредна ствар на свету.” Тако су настали Црвена звезда и Партизан, највећи комунистички пројекти у историји. Врло добро се тад знало да је народом лакше манипулисати уколико је он подељен. Након хиљада убијених Срба без суда и суђења, оним преживелим који су остали живети у беди, било је потребно смислити занимацију. Тако су ионако већ подељени Срби, додатно се међусобно поделили између 2 фудбалска клуба. Тако је започео братоубилачки рат који око неког грба траје ево пуних 8 деценија.
Спорт као замена за рат је у комунистичким државама доживљаван као средство којим се најлакше може успоставити доминација. У зависности од величине државе прављен је ривалитет између 2 или више клубова по налогу тајних служби или војске. Први највећи ривали били су ЦСК-а и Спартак из Москве. Док се Борис Аркадијев, тренер Динама из Москве за резултате тима правдао лично шефу КГБ-а Лаврентију Берију. Скоро да нема републике у Совјетском Савезу која није имала неке своје Динаме, Локомотиве и Торпеда.
Касније се то проширило и на остале комунистичке државе па су у Румунији ривали постали Стеауа и опет један Динамо, у Чехословачкој су то Спарта и Славиа а у Бугарској ЦСК-а и Локомотива итд. Дакле, реч је овде о уобичајној матрици насталој још у Совјетском Савезу.
Црвена звезда и Партизан створени су по налогу НКВД-а, организације која је створила и југословенску УДБУ. Довољно је рећи да је прву међународну утакмицу Црвена звезда играла у Тирани 24. априла 1945. године. Баш тих дана последња група логораша извлачила се у пробоју из логора Јасеновац а по налогу нових владара Србије, људи су се у то време веселили уз фудбал.
Професионални спорт, дисциплина која треба да замени друштвену динамику и да се кроз тај дуалитет истроши енергија која би могла бити преусмерена у некакав политички протест. До данас је то толико узнапредовало да су спортисти постали највећи јуришници настраности, сатанизма, рекламни панели највећих светских компанија и предводници кладионичарске мафије. Да се нису ишарали демонским знаковима, крстовима изнад задњица и свиме оним што вређа Бога, да не промовишу разврат и сатанизам, никад не би били познати спортисти. Моментално би им одузели могућност да раде оно што најбоље знају, то је да шутају лопту, ако и то знају.
Историја спорта код нас је чудновата, али спорт је данас постао бизнис, део индустрије лажи, забаве, велика праоница прљавог новца и место замајавања широких народних маса.
Играчи својим сатанским симболима само показују којем Богу служе и у какву су се игру упустили. Погледајте само тела наших надобудних фудбалера када се поскидају после утакмице или када се сликају за друштвене мреже. Па те фотографије као да су настале у затворима Јужне Америке. То су ти спортисти и то су ти идоли данашње омладине, са нултим манирима понашања, али као такви врло моћно оружје у рукама светских капиталиста. Иако плаћени масно, јефтина је то потрошачка роба која ће као њихове тетоваже избледити чим прође њихово време.
Иронија је да се милиони људи који раде за 500 евра месечно, нервирају због полуписмених шутача лопте који су плаћени десетине хиљада евра седмично. Али енергија мора да се троши на нешто што је потпуно небитно а ни сам резултат у спорту није битан. Некада у прошлости, религија је била механизам контроле, данас је то постао спорт. Најгоре од свега тога је то што ће многи клинци у њима видети своје идоле.
Фудбал је данас толико узнапредовао да су чак и у Саудијској Арабији схватили да је од смртне казне ефикасније да људе умире тако што ће их стрпати на стадионе…
Аутор: Деки РС
