Милица Ракић – симбол свих наших страдања
Звала сам се Милица Ракић и живела сам у Србији. Имала сам три године пре него што су ме убили НАТО терористи 17. априла 1999. године!
У кући породице Ракић, надомак батајничког аеродрома, мала Милица спремала се за спавање. Не слутећи ништа, мајка ју је ставила на ношу и отишла за час у собу да својој ћеркици припреми кревет за спавање. У истом часу, небом над Батајницом, у својој злој намери, крстарили су авиони. Један од њих, испустио је распрскавајућу бомбу, чији гелери ломе стакло од купатила у коме је седела Милица.
Прасак и ломњава стакла и купатилских плочица, Миличиним родитељима Душици и Жарку запарали су уши и срце горе од сваке сирене. Како јераније причао Жарко, тата страдале девојчице, одмах по експлозији утрчао је у купатило. Дете му је лежало мртво на поду, око ње је свуда била крв, али се овај отац ипак надао да је његова ћерка и даље жива…
Узео ју је у руке, сјурио се низ степенице, однео у ауто и превезао у болницу. Међутим, тамо су могли само да констатују смрт.
Уместо да попије топло млеко и загрљена с плишаним медом утоне у најлепши сан, трогодишња Милица лежала је мртва на поду купатила. Расечене артерије на нози, са безбројним повредама и расекотинама по телу, мала, невина невојчица постала је жртва НАТО агресора. Милица, која ни није знала да је рат у току, нити знала шта бомбардовање значи, страдала је на најнеправеднији начин.
Није дочекала прво школско звоно. Ни прву симпатију. Није дочекала матуру. Ни први плес. Није дочекала ништа, а требало је све.
Убиство Милице званичници НАТО пакта прогласили „колатералном штетом“.
Милица Ракић – симбол свих наших страдања.
Аутор: Књига о Милутину
