Милан Бојић – Српска подршка јерменском народу

Рат између Јерменије и Азербејџана (са Турском) око области планинског Карабаха изазвао је велике симпатије према јерменском народу. Срби су увек кроз историју имали истанчан осећај за правду, па се нису либили и да страдају супростављајући се много моћнијим, правде ради. Но, Срби не би били Срби кад све то не би превише зачинили својим идеализмом. Па одушевљно поздрављају „православну браћу,“ називајући их „Христовом војском“ итд. Јермене који уопште нису православни, већ су монофизити.

Подршка храбром јерменском народу од стране Срба је природна и логички следствена. Будући да смо се ми много пута у историји узимали улогу Давида како би смо се супроставили Голијатима свог времена. Тај величанствени призив браниоца правде и противника направедних моћника доживели смо на Косову пољу 1389. године супростављајући се Османском царству који је било једно од највећих сила тог доба штитећи своју веру, народ, културу, али и читаву Европу. Вишевековна историја турске окупације је била управо то, борба Давида против Голијата, која је кулминирала 1804. године Карађорђевим устанком, да би се дефинитивно завршила Давидовом победом 1912. године.

Одмах после Турака су спремно чекали на обрачун нови Голијати. Аустроугарска 1914. године, нацистичка Немачка 1941. године, НАТО 1999. Посебно је специфична 1941. година када су и Хрвати и Словенци свим својим бићем прихватили крволочну нацистичку власт као победу запада над истоком, цивилизације над антицивилизацијом, културе над некултуром. Не само то, већ је Хитлер, присећајући се српске храбрости из Првог светског рата, понудио веома повољан пакт по Србе. Али ни то није било довољно да их умири да му се не успротиве. Такође не треба изоставити ни 1999. када је српски народ био сам против целог света противећи се најмоћнијој сили тог времена. Баш као што је бомбардовање српског народа 1999. пробудило успавани исток, тако је и 1941. године мартовски пуч у Југославији изазвао одлагање немачке војне акције „Барбароса“ (војни напад на Совјетски савез) и омогућио Русима најмоћнијег савезника – зиму, без којег Хилтер не би био поражен.

Поред, вековима брушеног, осећаја за правду има још много разлога зашто Срби подржавају Јермене. Јермени спадају поред нас Срба и Јевреја у најстрадалније народе на свету. Довољно је споменуту геноцид који су учинили Турци над њима током Првог светског рата и не залазити дубље у историју. Они су као поменута два народа заветна нација. Тј. нација која верује да има савез са Богом. Поред тога и њихов усуд је да се налазе на раскрсници путева, на Кавказу између Црног и Каспијског мора. Налазли су се на путу многих освајача кроз векове, то нам звучи више него познато.

Да сличност буде већа и Јермени имају свој Јерусалим, своје Косово и Метохију, то није Нагорно Карабах као што многи верују већ чудесна планина Арарат. Нагорно Карабах је вековна јерменска територија на којој у огромној већини живе Јермени па је природно да се за њу боре, тим пре што су Совјети лакомислено и хладнокрвно поклонили Азербејџану, слично као што је председник Никита Хрушчов вековну руску територију Крим поклонио Украјини. Али Нагорно Карабах нема сакрлани карактер као што има Косово и Метохија за нас. Планина Арарат, на коју Јермени са чежњом гледају сваког дана из Јеревана и те како има сакрални карактер. На ту моћну и поносну планину после потопа се насукала Нојева барка. За Јермене који се сматрају потомцима Хајка Нојевог пра-пра унука та планина је највећа светиња, али је од 1915. године окупирана од стране Турака.

Поглед на планину Арарат из Јеревана, главног града Јерменије

Поред тога Јермени су историјски народ, који дубоко поштује своју традицију и културу. Јерменска омладина заштићена моћним Кавказом, као каквим бедемом, од стране западног (анти)културног утицја у великој мери је  сачувала моралност, што потврђује и пример њима пограничне православне Грузије. Све набројено је и више него довољно да подржавамо Јерменски народ у њиховој праведној борби, но више је него непотребно да их називамо „браћом православцима,“ „христољубивим ратницима,“ „христовом војском“ и слично. Будући да управо њихова вера хули на Богочовека Христа.

Јермени су први народ на свету који је прихватио Хришћанство као државну религију још давне 301. године. Али због политичких разлога, (да буду што независнији од Византије) прихватили су монофизитску јерес као своју доктрину. Монофизитска јерес је учење несрећног Евтихија према коме је Богочовек Христос имао само једну природу-божанску, али не и човечанску. На тај начин губе смисао сви његови подвизи, жртва и страдање за нас људе јер по том учењу он није могао да осети муку бол и слично. Црква је на Четвртом васељенском сабором у Халкедону победила ову јерес 451. године, али њено страдање од ове пошасти тада није завршено. Монофизитство се повамирило у две нове јереси монотелитизам (учење о једној вољи Христа) и моноенергизам (учење о једној енергији).

          У време монотелитског спора бесна гомила припадника ове јереси вукла је, тукући и пљујући, светог Максима Исповедника по улицама Цариграда, да би му потом био одсечен језик и десна рука, као не би говорио и писао разобличавајући ову јерес, како не би сведочио истину Православља. Свети Максим Исповедник је умро у прогонству бранећи Православну веру, једину спасавајућу, својим животом. Црква је победивши и ове две хибридне јереси прославила светог Максима као једног од највећих светитеља православља.

Довољно за себе говори чињеница да се Благодатни огањ спушта само православном патријарху. Било је покушаја да римокатолици и Јермени преотму, али безуспешно. Године 1579. су Јермени потплатили Турке који су забранили православном патријарху Софронију IV да призове Благодатни Огањ, док је за то време патријарх Јерменске апостолске цркве призивао  Благодатни огањ на Христовом гробу.

Изненада је ударио гром у стуб на улазу у храм Васкрсења поред којег је стајао православни патријарх и упалио његове свеће, као сведочанство једине истините вере. Поред Благодатног Огња, нетрулежне и чудотворне мошти светог Максима Исповедника већ више од 1300 година нам сведоче о важности чувања чистоте Православне вере.

Стуб из којег се појавио Благодатни Огањ на улазу у храм Христовог Васкрсења као сведочанство једине истините вере

Благодатни Огањ који не пече после силаска и напукао Стуб из којег се појавио Благодатни Огањ на улазу у храм Христовог Васкрсења као сведочанство једине истините вере

Не бисмо смели себи да дозволимо да олако газимо догмате наше вере, као и велику и свету жртву Максима Исповедника и других светитеља. Тим пре што је неуморном делатношћу нашег светог Саве као темељ нашег идентитета постављена Православна вера.

Св.Максим Исповедник

Заслужену подршку Јерменима морамо дати зато што их поштујемо као носиоце сјајне цивилизације, као храбар и одважан народ. Тим пре што НАТО попут нацистичке Немачке све више, стеже обруч око Русије. Будући да су велики хибридни протести против проруских влада у постсовјетским републикама Белорусији, Молдавији и Киргизији; док је у Украјини влада профашистичка, антируска страховлада, у Грузији репресиван НАТО режим, а против Јерменије се води рат. 

Подршку јерменском народу треба да дамо, као што смо им увек кроз историју и чинили пружајући им уточиште у нашој земљи, с обзиром да су често били прогоњени из своје земље. Али то треба чинити на начин да своје поштујемо и чувамо, у овом случају своју веру. Будући да није ретка појава у историји да смо препуштајући се идеалстичком заносу заборављали себе, тј. своју веру, историју.. Такав очајаравајући занос се увек завршавао разочарењем.

И за крај су навијачи фудбалског клуба Арарат већ поручили: Косово је Србија! Карабах је Јерменија!

Аутор: Милан Бојић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!