Милан Бојић: Пастир добри владика Ксенофонт
„Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази и оставља овце, и бјежи; и вук разграби овце и распуди их. А најамник бјежи, јер је најамник и не мари за овце.“ Јв. (10, 11-13)
Заиста владика Артемије је свој виноград (бројно монаштво) заливао очинског љубављу, грејао личним примером, орезивао учењем о монашкој послушности, па није било сумње да ће се у његовом стаду наћи достојан наследник. Као што је владика Артемије животом својим бранио народ на Косову и Метохији тако и данас његов духовни син, заиста достојан наследник, владика Ксенофонт брани своје стадо како речју, тако и делом. А сви ми који знамо владику свесни смо да ће и страдати за нас његову паству, ако буде било потребе.
Хвала Богу да нам је дао достојног пастира који нема потребу да организује помпу како храни гладне пред камерама, већ то чини увек и на сваком месту. Сведоци смо били недавног исценираног патријарховог медијског милосрђа. Патријарх је тај који би требао да буде проповедник, како речју тако и делом, Христових речи о тајном милосрђу: „Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде: иначе плате немате од Оца својега који је на небесима. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемјери по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем: Примили су плату своју.“ (Мт. 6, 1-2)
То организовано медијско самовеличање изузетно je разрадио покојни митрополит Амфилохије створивши од себе култ личности. Оно што је заједничко патријарху Порфирију и покојном митрополиту Амфилохију је изузетнa блискост са ватиканским круговима где се налазе највећи мајстори манипулације. Тако да смо сличне трикове већ видели код папе Франческа који је прао ноге мигрантима опонашајући Богочовека Христа на тај начин. Јасно је да он није имао искрене побуде, довољно говори чињеница да је свети Јустин написао за папе у својој књизи „Православна Црква и екуменизам“ да се налази у највећем паду у историји човечанства после Адама и Јуде. Поред тога стиче се утисак да тренутни патријарх покушава да опонаша у медијима блаженопочившег патријарха Павла, који је заиста истински скромно живео, крпио је одећу и обућу, возио се у трамвају (а сада, необично „случајно“ фотографишу патријарха Порфирија како пешачи „Мостарском петљом“). Разлика је само у томе што је патријарх Павле то чинио искрено избегавајући било какве медије, док о „подвизима“ патријарха Порфирија оркестрирано брује медији.
Свевременост Христових речи се показује и у нашем времену, реч је о његовим светим поукама о добром пастиру и најамнику. „Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази и оставља овце, и бјежи; и вук разграби овце и распуди их. А најамник бјежи, јер је најамник и не мари за овце“ Јв. (10, 11-13). Попут рендгена прецизно овогодишње Васкршње посланице показују ко је добар пастир спреман на жртву за своју паству, а ко је најамник који се приклања свету, трудећи се да буде покоран Ћесару (Вучићу и Кризном штабу) и онда када Ћесар задире и у оно Божије.
Заиста наш народ осећа искреност и благодат Духа светог па зато попут плимних таласа благодатно плави својом бројношћу манастире Епархије рашко-призренске у егзилу, на чијем челу је пастир добри Владика Ксенофонт. Он је уз Божију помоћ чудесно изградио на Златибору мале Дечане. Његов манастир је уточиште за страдалне, хранилиште за гладне, лечилиште за болесне, место утехе за оне који пате. Тако је и у осталих 40-ак катакомбних манастира широм света.
Када човек посети ту светињу налазећи се међу прелепим фрескама као међу живим светитељима, док полијелејна светлост обасјава радосна и облагодаћена лица, тамјан милује чуло мириса, а душа у благодатном заносу ужива у предивном монашком византијском појању човек осећа као да је у Богородичином врту, тј. да на Златибору постоји парче Свете Горе. Има осећај да је време стало, а Вечност почела. А истовремено сузне и радосне очи бројног народа сијају необјашњивим сјајем, сјајем Царства небеског, које избија из њих, јер како каже Господ „Царство небеско је унутар у вама“[1] (Лк. 17, 21).
[1] https://www.youtube.com/watch?v=jg7gat5y-2g
Та благодат и дела владике и његовог монаштва су доказ исправности исповеденичког пута епархије свакој истинољубивој души. Наш пастир владика Ксенофонт, као и остало монаштво све чини у славу Божију тако да „што чини десница, да не зна љевица“, онако како је Богочовек Христос учио, презирући било какву славу и помпу од људи, али како каже јеванђеље „не може се сакрити град који на гори стоји“ (Мт. 5, 14). Зато се народ све масовније прелива у Епархију рашко-призренску у егзилу чувајући своју Цркву и веру све до коначног тријумфа Православља, до момента када ће се пастири добри наћи на светосавском трону где се тренутно налазе узурпатори „вукови у овчијим кожама“ (Мт. 7, 15).
Аутор: Милан Бојић, историчар
