Милан Бојић: Апостасија у РПЦ
Историја Цркве није ништа друго до историја страдања и мучеништва. Још од појаве Бога на земљи у људском телу огреховљен човек није хтео да трпи Бога у својој близини па је Јеврејски народ покушао једном за свагда да се обрачуна са својим Творцем. Када је био увeрен да је распећем угушио глас Неба, који их је опомињао, тада десило се чудо над чудима, победа над свим победама. Спаситељ је васкрсао доневши палом човеку Вечност. Васкрсењем није утишано гоњење Цркве већ још више распламсано.
Одмах су старешине јеврејске похитале да подмите стражаре да кажу да су тело Васкрслог Господа украли апостоли. Када се на Педесетници родила Црква силаском Светог Духа на апостоле Јевреји су појачали свој прогон почевши са убиством светог провомученика апостола Стефана.
Прости и неписмени рибари су добили благодатну силу, па се десио у историји рационалистички необјашњив феномен, 12 „кротких јагањаца“ је поразило свет, иако је цела велика и моћна римска царевина била против њих. Они су били неустрашиви проповедници Христовог Васкрсења, па је њихова крв била духовно семе из којег је поникло стотине хиљада хришћана. Римски цар се у својој гордости доживљавао је себе као божанство па за истинитог Бога у том царству места није било. После тровековног прогона Црква је изашла као победник и паганска царевина је постала хришћанска од времена Константина Великог. Баш као што је Господ и обећао да ни врата паклена неће је надвладати. (Мт. 16, 18)
Но Црква је на земљи војујућа, па после мало предаха много опаснији прогон се наставио. Није било физичког гоњења, тј. прогона споља; већ је ђаво покренуо много опасније гоњење изнутра. Како нас је Господ и упозорио: чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви. (Мт. 7, 15)Управо те овчије коже су мантије. Овај прогон је много опаснији будући да је изузетно суптилан, јер као главно оружје користи се својеврсна завеса лицемерја, тј. ђавоље лукавство. Тако су Цркву кроз векове прогониле разне јереси (Аријева, Оригенова, Несторијева, Монофизитска, Иконоборачка, Варламова, Римокатоличка, Протестантске јереси итд.)
Кроз целу историју Цркве, уз кратке предахе, смењује се спољашње и унутрашње страдање Цркве. Зато је нелогично очекивати да таква пракса не буде и у наше дане. Завођењем бољшевичке, тј. комунистичке диктатуре опет је побеснео Нерон, опет се разгневио Диоклецијан на Цркву Христову у лику Лењина, Стаљина, Тита и његових поданика. То страдање завршено победом Христове Невесте, Цркве Православне. Али авај многи су се успавали, заборављајући историју Цркве, заборављајући да Црква на земљи војује без престанка. Па тако успавани нису ни приметили је Цркву захватио страховит пожар страдања изнутра. Опет раздирући Цркву лицемерише Арије, уноси смутњу Евтихије, клевеће Варлам.. Све јереси су се повампириле у оквиру Екуменизма надјереси како је зове свети Гаврило Грузијски.
Још пре почетка насилног прогона од комунизма, Сатана је спремао овај опаснији суптилан прогон Цркве екуменизмом. Захваљујући делатности својих слугу међу „православном“ јерархијом. Васељенски патријарх Мелентије Метаксакис, један од прогонитеља светог Нектарија Егинског[1], нескривени масон био је један од значајнијих поборника. Ту духовну заразу је наставио да шири његов наследник патријарх Атинагора (такође учестововао у прогону св. Некатрија Егинског)[2] па све до данашњег Васељенског ЦИА патријарха Вартоломеја нескривеног миљеника Хилари Клинтон, патријарха који створио раскол са РПЦ признавањем неканонске Украјинске православне цркве. Но јавност бавећи се овим административним расколом као да избегава да призна онај много већи и страшнији раскол који је направио патријарх Вартоломеј и његови претходници, раскол са Богом и Небеском Црквом, будући да исповедају екуменизам, ту свејерес како је назива највећи теолог 20. века свети Јустин Ћелијски.
Наша јавност је прилично добро упозната са апостасијом (отпадништвом) васељенског патријарха, али каква је ситуација у Руској православној Цркви? Наша јавност веома добра зна да је РПЦ остала у вековном канонском поретку истрајавајући на ставу да не може Васељенски патријарх самовољно и кабадахијски расколнике да признаје за Цркву. Веома је јасно да патријарх Вартоломеј двоструки расколник. Но, да ли је РПЦ имуна на овај страшни духовни вирус који хара Црквом, да ли има имунитет заснован на превентивној конзумацији лековитог светоотачком учењу или је и она тешки болесник?
Наш народ налазећи се на балканској ветрометини где сурово шибају разни окупаторски ветрови трпећи жестоке ударе ових ветрова чежњиво је гледао ка далекој али једноверној и једнокрвној мајци Русији, која је показивала жељу да бар мало буде заклон, а то је потврдила током Првог српског устанка, Првог светског рата итд. Због те силне тежње да српски чамац плови привезан уз огроман руски брод кроз узбуркано историјско море у нашем народу се изродила потреба за идеализацијом свега руског, па тако и савремене РПЦ.
Несумњиво је био величанствен Васкрс руске Цркве, после Великог петка који су приредили Бољшевици и њихови наследници РПЦ. Али ништа мање није страшан и огроман прогон РПЦ изнутра кроз јерес Екукменизма. У овим тешким ситуацијама када су руски јераси на своја лица ставили маске доказали су маловерје и кривоверје, заправо тим чином су оне страшне и језиве маске лицемерја пале. Како наш народ мудро каже: не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже траг. Тако су и нама ова кризна времена дата да се види ко је вера а ко невера, како би рекао народни песник.
Почетком корона хистерије врховна администрација је РПЦ показала је своје право лице које су веома лако могли да виде сви православни и истинољубиви људи још пре Кириловог састанка са папом у Хавани, а тада дефинитивно. Другачија активност патријарх Кирила, који је као ученик несрећног Никодима Ротова, није се могла ни очекивати.
Никодим Ротов као син секретара обласног комитета Рјазанског округа имао је све могуће повластице (као служба унутар Цркве) па је као такав постао најмлађи епископ свога времена. На предлог КГБ-а председник одељења РПЦ при влади Владимир Куроедов и председник комитета државне безбедности СССР-а Александар Шелепин су направили извештај у коме су тражили од РПЦ да несрећни Никодим Ротов постане председник Одсека спољних послова РПЦ. Тако су 21. јуна 1960. године сменили митрополита Николаја који је за КГБ био неподобан и на његово место поставили Никодима. Тим поводом су га хиротонисали као епископа подољског, када је имао само 31 годину.[3]
Никодим је био најрадикалнији екумениста у унутар РПЦ, убрзо се његово јеретичко учење почело називати „никодимовштина“. Његови одласци код папе, кога је сматрао духовним оцем, били су свакодневени. На крају је и умро код ногу папе Јована Павла I када кога је био на аудијенцији, баш као што му је прорекла света Пелагија Рјазањска.
Садашњег патријарха Кирила је 2. априла 1969. године управо замонашио Никодим Ротов, потом га је увео у ђаконски и свештенички чин, да би га 30. августа 1970. године поставо за свог личног секретара. Следеће године је добио чин архимандрита, а потом постављен као за предстојатеља московског патријархата у Светском савету цркава. Затим је епископа хиротонсан за Никодимовог викарног (помоћног) епископа Лењинградске епархије. Године 1984. постао је председник Одсека спољних црквених односа РПЦ, као и његов духовник Никодим.[4] На питање да ли може да буде добар ученик од лошег учитеља добијамо одговор у Јеванђељу од самог Господ: По плодовима њиховим познаћете их. Е да ли се са бере са трња грожђе или са чичка смовке? (Мт. 7, 16)
Зато не чуди што се један такав јерарх попут Јуде издаје праву веру називајући папу братом и на тај начин признајући му благодат.[5] Не чуди када на Литургији уместо да беседи јеванђељској поуци за ту недељу, о кротком и смиреном Господу он се правда како нису тачни наводи да он поседује милионе.[6] Не чуди то што је за Васкрс затворио цркве, будући понизан и покоран пред световним властима.[7] На тај начин је исповедио Русима добро познату јерес Сергијанства.[8] Не чуди ни то што се у РПЦ служи новогодишња Литургија у поноћ 1. јануара по Грегоријанском календару, чиме се на мала врата уводи нови календар у РПЦ.[9] Не чуди када патријарх на Божићној литургији уместо да беседи о Богомладенцу Христу он пореди неверовање у корона вирус са неверовањем у Бога. И при том строго позива све верујуће да у храмовима носе маске и држе дистанце, опет исповедајући Сергијанску јерес.[10] Не чуди ни суров начин обрачуна са монаштвом и свештенством које се буни против његових безакоња. Све наведено се може проверити на снимцима чији линкови су остављени у фуснотама.
Најновији случај бољшевички обрачуна са схимонахом оцем Сергејом Романовим није ни први ни последњи, али је посебан по томе што је медијски пропраћен. Отац Сергије је јавно, а понекад и радикално прозивао патријарха Кирила и председника Путина зато што затварају храмове, као одговор на то уследило рашчињавање о. Сергеја. Када то није помогло јер је велики број његових духовних чеда остало уз њега као и око 500 монахиња којима је духовник онда уследио страшан обрачун који пробудио језива сећања на страшни период комунистичког насиља.[11] Заправо специјалне јединице су упале у манастир и ухапсиле оца Сергија кога су на саслушавању држали у својеврсном стакленом кавезу (вероватно зато што је одбио да ставља маске на лице). Овај догађај је медијски пропраћен вероватно зато што су хтели на тај начин да заплаше све непослушне у РПЦ, као да не знају историју Цркве да се страдањем обнавља и Васкрсава Црква, да страдање прохији попут олује и за себе остави чист ваздух који мирше на свежину и тишину. Као да не знају да Велики петак рађа Васкрс.
У Русији постоји одређен број свештенства и монаштва који се буни против патријарха Кирила, то су ткз. „непоминајушчи“ јер су прекинули општење са Кирилом. Још већи број има антиекумениста који су још увек остали унутар РПЦ, они су попут набујале реке, а питање је момената када ће брана која их задржава експлодирати, па и они масовно постати „непоминајушчи“. Такође у Русији се појавио и један покрет мирјана под називом „Сабор православних мирјана“[12] који се активно бори против затварања Црква и сулудих корона мера у Цркви. Реч је о истинској елити руског друштва коју чине искрени православни хришћани којима су се придружили водећи научници, академици, професори, лекари.. Реч је људима који су православни, тј. антиекуменистички насторијени.
Када се скину наочаре идеализма и погледа ситуација у РПЦ све бива јаснија. Постаје јасно да је тренутно најбоља ситуација у нашој СПЦ. Није први пут у историји Цркве да је наш народ чувао веру у најодсуднијим моментима. Године 1261. када је била Лионска унија између византијске црквене јерархије и папе свети краљ Милутин је одлучно бранио Православну веру. Године 1439. када је била Флорентинска унија сви православни јерарси су присуствовали тој издаји вере, против које је грмео св. Марко Ефески, само српски патријарх није отишао на тај нечастиви скуп, захваљујући мудрости деспота Ђурђа Бранковића и тадашњег патријаха. И у 20. веку када је узела маха религија антихриста тј. екуменизам Србија је дала највећег исповедника и богослова 20. века св. Јустина који је грмео против те јереси. То што је започео авва Јустин, наставио свети старац Артемије његово духовно чедо. Авва Артемије је разбуктао жар исповедништва који је св. Јустин разгорео, тако што је створио најорганизванији и најбројнији покрет који чини острво у мору екуменизма, заиста Епархија рашко призренска у егзилу је попут оазе пустињи страшљивих корона-јерараха. Све већи број монаштва и свештенства који долази у Србију из Русије да би се упознало Епархијом рашко-призренском у егзилу, а неки од њих и прелазе у епархију, то даје наду да ће искра из Србије заплати Православну васељену исповедничким духом.
Аутор: Милан Бојић, историчар
[1] Архимандрит Јустин Поповић, Житија светих за новембар, Београд 1998, 163.
[2] Архимандрит Јустин Поповић, нав. дело, 163.
[3] https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BC_(%D0%A0%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%B2)#%D0%9F%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%B3,_%D0%B8%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%B9%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B5_%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%B5_%D0%B8_%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D0%B5_%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B5
[4] https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BB_(%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%B0%D1%80%D1%85_%D0%9C%D0%BE%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B9)
[5] http://www.politika.rs/sr/clanak/349077/Sastali-se-patrijarh-Kiril-i-papa-Franja
[6] https://www.youtube.com/watch?v=TGBjnyNuLhc
[7] https://www.youtube.com/watch?v=Himz9wrsUwg
[8] Сергијантво – јерес која носи назив по руском патријарху Сергију, који је доведен на трон патријараха руских од стране самог Јосифа Висарионовића Стаљина. Сергијанство означава покоравање Цркве тренутној владајућој структури зарад приземних и материјалних интереса.
[9] https://www.youtube.com/watch?v=wKSXlp5xLVU
[10] https://www.youtube.com/watch?v=PXlaTsONflM
[11] https://www.youtube.com/watch?v=dgO8pJfVNsk
[12] https://www.youtube.com/watch?v=32kixgRbOFc
