Михаило Маџаревић: најмлађи српски мајор коме су се дивили владари

Да живот пише романе, већ је свима одавно позната фраза. Турбулентна историја нашег народа чинила је да ти „животни романи“ понекада добију чудне заплете у које је данас тешко поверовати. Један такав живот имао је и Михаило Маџаревић из Ваљева. Заплет у његовом животу почиње октобра 1912. године, тј. са почетком Првог балканског рата. Михаило је у том тренутку управо изашао из подофицирске школе. Био је више дечак него човек са својих тек напуњених деветнаест година.

Голобради наредник са нешто мало знања, без имало искуства али са огромном храброшћу ступио је у Балкански рат. Већ у том рату испоставиће се да је „дечак“ рођени ратник, успео је да зароби једну турску батерију, а све то без и једне једине огреботине. Врло брзо ређају се нови ратови за Србију и нова херојства за Михаила Маџаревића.
У Другом балканском рату Михаило учествује у чувеној Брегалничкој бици. Писао је касније како се у овој чувеној бици највише ратовало на бајонет, прса у прса са непријатељем. Испоставило се да ће болест бити та која ће га само за тренутак избацити из строја а не сурови непријатељ из тог рата. Од колере се опоравио новембра 1913. године када се вратио у родно Ваљево и то са чином потпоручника.

Када је Аустроугарска напала Србију 28.јула 1914 године, Михаило се налазио са службом у Скопљу, одмах је прекомандован у околину Лознице. И управо ту се десила ситуација која се данас може видети само у акционим филмовима уз коментар гледаоца: „Ма нема шансе…“. Судбина је уредила да Михаило са групом војника држи одступницу свом одреду, осматрајући тако околину уочио је једног аустроугарског војника који је преко ливаде ишао гурајући испред себе српску сељанку. Наместио је пушку и опалио, убио је непријатељског војника на даљини од четири стотине метара. Испоставиће се касније да је у питању био официр, оберлајтнант (старији поручник) Фриц Мајер а да је ту сељанку држао као живи штит приликом свог покушаја осматрања српских положаја.

После борби које су се водиле на Гучеву и последичног повлачења српске војске, Михаило је рањен у Каменици код Ваљева. Ипак, наставио је даље са својим одељењем и успео да заустави напад непријатеља. Када је српска војска извршила противнапад са Рудника и потерала преко Дрине неспремне Аустроугаре, Михаило и његова јединица налетели су током гоњења непријатеља на кућу у којој су се, како су им сељаци дојавили, крили аустроугарски војници. Михаило је са двојицом својих подофицира улетео у кућу користећи се фактором изненађења. У првој просторији налетели су на стражара Мађара који је на ражњу вртео ћурана и који није ни приметио када су му склонили све пушке. Касније су лако заробили остатак војника у другој просторији. Испоставило се да су готово сви били официри. Због овог херојства Михаило Маџаревић је добио златну медаљу за храброст. Почетком маја био је на реци Сави. Свака чета имала је задатак да команду обавести о непријатељу који се налазио на другој страни реке, али пошто је преко пута њих био и густиш и ништа нису видели Маџаревић одлучује да без дозволе пређе реку са петнаестак добровољаца. На другој страни у цик зоре затиче збуњене и буновне аустроугарске војнике како се брију. Без испаљеног метка све их уз помоћ вода добровољаца које је повео са собом заробљава и пребацује на српску страну. На тај начин обезбеђује Врховној команди двадесетак “живих језика”, како су звали заробљенике који су могли одати неке информације о непријатељу.

Посебно је интересантан догађај који се збио након овог херојског чина потпоручника Маџаревића, наиме након извршеног задатка он одлази да се одмори. Буде га, и кажу му да га неко тражи на телефон. Узима слушалицу.

Ко је?

Са друге стране стиже одговор: Петар.

Који Петар, виче Маџаревић, тражи презиме.

Краљ Петар Карађорђевић

Краљ га обавештава да га је унапредио у чин поручника. Такође бива одликован Карађорђевом звездом, коју добијају и остали учесници овог подухвата.

13. јуна 1915. године креће да преотме Мишарску аду код Шапца, где непријатељи држе и неколико заробљених српских војника. Добија дозволу да сам смисли тактику. Одлучује се за лажни напад на доњи шпиц, а да он са главнином зађе непријатељу иза леђа и искрца се на горњем.Напад је успео. Том приликом успео је да зароби више од сто непријатељских војника. Након овог подухвата успео је да сазна да су непријатељи уценили његову главу на 50.000 круна. Следио је слом српске војске која више није могла да држи силног и премоћног непријатеља, посебно не након што је на бојно поље дошао фелдмаршал Аугуст фон Макензен.Поручник Маџаревић са српском војском повлачи се преко Албаније до Крф, након опоравка, учествује у акцијама на Солунском фронту. На Солунском фронту 1916. године Маџаревић се срео са регентом Александром. Сусрет се десио на положају, док је регент обилазио јединице. Александар је од раније чуо за Маџаревића. Након краћег разговора, регент га упита.

Ког чина бејасте?

Поручник, Ваше краљевско височанство.

Ви сте капетан – рече му регент.

Нисам, поручник сам – исправи га Маџаревић брзо.

Знам, знам, али сте од овог тренутка капетан. Најсрдачније вам честитам чин – осмехнуо се регент Александар.

Сазнање да неко цени и поштује његову храброст, као да су додатно оснажили сада капетана Михаила

Маџаревића. Управо на Солунском фронту збио се његов најблиставији моменат у војничкој каријери.

Наиме, Бугари су се добро били ушанчили на Кајмакчалану и сламали сваки јуриш нас и наших савезника, а између тог места и Доброг Поља стајао је неосвојиви Кучков камен, највиша тачка са својих 2525 метара, где је непријатељ поставио митраљез којим је косио све што се мрда. Сви покушаји да се неутралише су пропадали један за другим. Једнога дана на бојном пољу појављују се војвода Живојин Мишић, француски генерал Морис Сарај и регент Александар. Притрчава им капетан Маџаревић и тражи дозволу да он покуша да заузме Кучков камен. Војвода Мишић одбија предлог. Поручник Маџаревић инсистира. Сарај пита о чему се ради. Објашњавају му. Сарај се вероватно мисли, кад луди Србин хоће да гине ко сам ја да га у томе спречим. Даје дозволу. Капетан Маџаревић и његов наредник узимају бомбе и крећу да се, усред бела дана, пењу као митраљеском гнезду, прво преко потока, па преко чистине пузећи, па узбрдо. Митраљез, који је до тада звекетао као блесав, сада се није оглашавао. Наједном: неколико експлозија, и котрљање Маџаревића и његовог саборца низ падину. Кучков камен престаје да буде препрека. Дотрчавају до заповедничке тројке, рапортирају. Регент Александар, будући краљ, са својих груди скида Карађорђеву звезду и качи је на груди поручника Маџаревића. Генерал Сарај, који је остао без текста и који је сада у мислима размишљао због чега он у својој војсци нема овакве „луде Србе“, са својих груди скида орден Легије части и он одликује Маџаревића. А славни Војвода Живојин Мишић га је моментално унапредио у чин мајора. Тако је Михаило Маџаревић у 24. години постао најмлађи мајор српске војске и једини официр којег су ванредно унапредили Краљ Петар, Регент Александар и Војвода Мишић. Онда је Маџаревић одао своју тајну како је успео у сред бела дана да уништи то чврсто упориште Бугара. Маџаревић је данима осматрао гнездо и схватио да Бугарима у подне, кад је највећа врућина и гори камен а не глава испод шлема, не пада на памет да седе унутра, него се повлаче у оближњу хладовину. Тог дана је Маџаревић проценио да је време за напад и био у праву.

Предложилио су му том приликом и да га мало одморе, што је Маџаревић одбио. Хтео је фронт, по сваку цену. А цена је била још једно рањавање и то баш тог дана. Мајора Маџаревића шаљу у Бизерту на опоравак. Опоравак је кратко трајао, Маџаревић се враћа у строј и учествује у пробоју Солунског фронта. У дневнику једног бугарског официра кога су убили у борби прочитали су да је неколико дана раније тај официр спасио живот бугарском принцу престолонаследнику Борису. Михаило Маџаревић се сетио тог догађаја.Наиме, био је у рову на стражи. С друге стране је видео неко комешање, појавили су се неки људи у белим униформама. На несрећу, пушка му није била при руци и послао је посилног по њу. Кад је добио, нанишанио је на једног Бугарина у белом. Таман кад је хтео да опали, на овог се неко бацио и повукао га у ров. У оном заробљеном дневнику писало је да је то био принц Борис, а тај који га је повукао био је онај бугарски официр. По пробоју фронта Маџаревићев вод наступао је као претходница. Стуштили су се ка Србији. Код Рековца су водили последњу борбу у Првом светском рату.

На крају рату, док је наша војска победоносно јездила кроз ослобођене пределе, у Бијељини ће упознати поповску кћи и заљубити се. Са њом ће родити троје деце. 1920. године биће демобилисан. 1933. ће објавити књигу сећања, “Кроз сјај и сенке рата”. Управо та књига је и извог ових информација које сте читали о хероју Михаилу Маџаревићу.

А зашто се о овом невероватном хероју и човеку тако мало људи зна?

Јер је до гроба остао веран „Краљу и отаџбини“.

Када је избио Други светски рат, након пораза наше војске, одбија да приступи формацијама Недићеве полиције.

Одводе га у заробљеништво на Бањицу, а потом и у Немачку.

По завршетку рата одбија да се врати у комунистичку Југославију, и одлази у Америку. Умире 1965. године у Либертвилу, где је и сахрањен у порти манастира.

Извор: blogovanje.rs