Medicinske sestre i medicinska braća i njihovi doktori, vešto izbegavaju vakcinaciju, ali ne izbegavaju da roditelje nazivaju antivakserima
ISTINA O ZAKONSKOJ OBAVEZI VAKCINISANJA MEDICINSKIH RADNIKA
Možda nikada ne bih tako neposredno i glasno čula lične stavove medicinskih radnika povodom obaveze koja im se sprema, da to veče nisam provela u izolacionoj sobi, jer nije im bio dovoljan jedan negativan kovid test, čekali su i drugi, koji je isto tako bio negativan.
Oko jedan sat iza ponoći, iza tankih gipsanih zidova, čuli su se gotovo svi razgovori medicinskih sestara i po kojeg medicinskog brata ( malo rodne ravnopravnosti da unesem). Nisu imali puno obzira da možda pacijenti žele da spavaju, jer ipak je jedan sat noću, a ujutru rano treba ustati uz nežno buđenje tog “milog” zvuka njihovog hitrog provaljivanja u sobu, jer primopredaja smene mora da se obavi.
Bila sam nekulturna, slušala sam razgovore, ali ne zato što sam htela, već zato što nisam mogla da ne čujem. Te razgovore između 1 i 3 noću nisu mogli čuti jedino oni koji su prethodno popili lekić za spavanje, a ja sam nekako te traumatične momente uvek preživljavala bez pomoći sedativa, te je tako jbilo i te noći. Nisam spavala, a i ko bi mogao spavati, nisam kraj deteta, u bolnici sam, sve mi se rušilo, ja sam htela samo da radim, da budem majka kraj svog deteta, a ne da ležim u sobi gde i zidovi plaču.
Vrlo odlučno i glasno medicinski brat je svojoj koleginici rekao kako neće primiti vakcinu pritiv gripa, ali ni protiv korone ako mu budu nametnuli kao obavezu, zatim je nastavio da isto tako odlučno i glasno argumentuje taj svoj stav: “Prošli put kada smo primili ja i moja ekipa, sedam dana nam je bilo loše… ejjj, sedam dana sam ležao, bolovi, temperatura, ma nisam mogao da izlazim,nemam nameru da je primim, ni doktori je ne primaju, ne samo nju već i ostale obavezne vakcinu, nikada više nijednu neću primiti naći ćemo ko će nam ispisati potvrde da smo primili, doktori znaju, to već godinama rade”.
U tom momentu imala sam potrebu da se sama isključim sa ringerove infuzije i da ga isto tako glasno pitam da li taj isti koji njemu bude ispisivao potvde o “primljenim” vakcinama, hoće da istu takvu potvrdu ispiše i za bebe i za dečicu koja, doduše, nemaju takve reakcije na vakcine (simptomi gripa) , ali imaju mnogo teže, recimo ekceme, gubljenje govora, autizam i moguću smrt. I da ga pitam da li roditelji autistične dece isto tako glasno u 2-3 ujutru mogu da drže govore kako neće više vakcinisati decu, jer su im deca doživela teška neželjena dejstva, a da im se pri tom ne preti dolaskom radnika iz centra za socijalni rad, i da mu kažem da roditelji oštećene dece u to doba, sitnih sati, nemaju ni snage ni moći da govore šta “NEĆE”, jer MORAJU da budu budni, jer ne mogu da spavaju pošto im je dete bolesno i nemaju snage da drže govore pošto im je duša u nosu.
Da mu kažem da je ta reakcija koju je on imao na vakcinu protiv gripa NIŠTA naspram reakcije koju dožive deca, a neke reakcije ni ne prežive.
Gde je medicinskim radnicima etika, i svest o kolektivnom imunitetu kada oni nemaju nameru da se vakcinišu. Naći će im se neko da potvrdu ispiše, da lupi svoj pečat – sličan onom koji se lupa na potvrde da dete NIJE VAKCINISANO! Sličan onaj pečat koji se lupa na izveštaje da je dete doživelo iznenadnu smrt,eto tako slučajno, i da to nikako nije od vakcine.Nisu ni ti pečati isti, sve zavisi na čije se potvrde stavljaju, oni će jedni druge štititi, a ko će zaštititi svu onu decu zdravu pravu kojoj se nameće obavezna vakcinacija, kome njihovi roditelji da kažu: “NEĆEMO”?
Ko će zaštititi bebe i decu od neželjenih reakcija na vakcine?
Kakvi su to pečati koji se lupaju po potvdama u ovom polupanom sistemu, gde medicinski radnik od 80 kile mesa može da odbije vakcine protiv gripa, ali roditelj deteta od 4-5 kile mesa ne može isto to?
Ko pravi te pečate? Gde se kupuju? Kako se izrađuju? I od kakvog materijala su satkane savesti onih koji vešto izbegnu vakcinu dok isti ti, u isti mah, roditelje koje traže odlaganje vakcine nazivaju ANTIVSKSERIMA?
I ko će vratiti svu onu dečicu, koja su preminula? Njihovi roditelji nemaju snage da glasno drže govore u sitne sate iza ponoći, njihovi roditelji nemaju snage da govore “NEĆU” , ma njihovim roditeljima je zabranjeno da uopšte govore o tome i u jedan noću i u tri noću i tokom dana i na društvenim mrežama, jer za ovu vlast – državu – tačnije mesnu zajednicu, ta preminula i oštećena dečica nazvana su “neznatan procenat” i o razlozima njihove smrti se ćuti.
Ima li pečata koji vraćaju u život svu onu preminulu dečicu?
Do god vakcine ne primaju medicinske sestre i medicinska braća i njihovi doktori, što vešto izbegavaju vakcinaciju, ali ne izbegavaju da roditelje nazivaju antivakserima, dotle isto tako vešto treba štititi prava i zdravlje dece. Ima nas dosta.
Imamo mi snage da držimo govore po ceo dan i celu noć, i isto tako jasno i glasno da recimo u 1 ili 3 noću odlučno kažemo “NEĆEMO”, ali ne u bolničkom hodniku, gde svetlo zeleni preodvratni linoleum smrdi na toksična sredstva za čišćenje, ne u bolničkom hodniku gde i zidovi plaču, ne tamo ljudi, već napolju da nas čuju i vide, na primer ispred NAŠEG REPUBLIČKOG PARLAMENTA, DA NAŠEG NARODNOG!
Ili na primer ispred NAŠEG USTAVNOG SUDA ! Jer nije bitno mesto ni vreme, bitno je da umemo i znamo isto onako drčno, odlučno i glasno da kažemo “NEĆEMO”!
Autor: Advokat Milina Dorić
