Медицинске сестре и медицинска браћа и њихови доктори, вешто избегавају вакцинацију, али не избегавају да родитеље називају антиваксерима
ИСТИНА О ЗАКОНСКОЈ ОБАВЕЗИ ВАКЦИНИСАЊА МЕДИЦИНСКИХ РАДНИКА
Можда никада не бих тако непосредно и гласно чула личне ставове медицинских радника поводом обавезе која им се спрема, да то вече нисам провела у изолационој соби, јер није им био довољан један негативан ковид тест, чекали су и други, који је исто тако био негативан.
Око један сат иза поноћи, иза танких гипсаних зидова, чули су се готово сви разговори медицинских сестара и по којег медицинског брата ( мало родне равноправности да унесем). Нису имали пуно обзира да можда пацијенти желе да спавају, јер ипак је један сат ноћу, а ујутру рано треба устати уз нежно буђење тог “милог” звука њиховог хитрог проваљивања у собу, јер примопредаја смене мора да се обави.
Била сам некултурна, слушала сам разговоре, али не зато што сам хтела, већ зато што нисам могла да не чујем. Те разговоре између 1 и 3 ноћу нису могли чути једино они који су претходно попили лекић за спавање, а ја сам некако те трауматичне моменте увек преживљавала без помоћи седатива, те је тако јбило и те ноћи. Нисам спавала, а и ко би могао спавати, нисам крај детета, у болници сам, све ми се рушило, ја сам хтела само да радим, да будем мајка крај свог детета, а не да лежим у соби где и зидови плачу.
Врло одлучно и гласно медицински брат је својој колегиници рекао како неће примити вакцину притив грипа, али ни против короне ако му буду наметнули као обавезу, затим је наставио да исто тако одлучно и гласно аргументује тај свој став: “Прошли пут када смо примили ја и моја екипа, седам дана нам је било лоше… ејјј, седам дана сам лежао, болови, температура, ма нисам могао да излазим,немам намеру да је примим, ни доктори је не примају, не само њу већ и остале обавезне вакцину, никада више ниједну нећу примити наћи ћемо ко ће нам исписати потврде да смо примили, доктори знају, то већ годинама раде”.
У том моменту имала сам потребу да се сама искључим са рингерове инфузије и да га исто тако гласно питам да ли тај исти који њему буде исписивао потвде о “примљеним” вакцинама, хоће да исту такву потврду испише и за бебе и за дечицу која, додуше, немају такве реакције на вакцине (симптоми грипа) , али имају много теже, рецимо екцеме, губљење говора, аутизам и могућу смрт. И да га питам да ли родитељи аутистичне деце исто тако гласно у 2-3 ујутру могу да држе говоре како неће више вакцинисати децу, јер су им деца доживела тешка нежељена дејства, а да им се при том не прети доласком радника из центра за социјални рад, и да му кажем да родитељи оштећене деце у то доба, ситних сати, немају ни снаге ни моћи да говоре шта “НЕЋЕ”, јер МОРАЈУ да буду будни, јер не могу да спавају пошто им је дете болесно и немају снаге да држе говоре пошто им је душа у носу.
Да му кажем да је та реакција коју је он имао на вакцину против грипа НИШТА наспрам реакције коју доживе деца, а неке реакције ни не преживе.
Где је медицинским радницима етика, и свест о колективном имунитету када они немају намеру да се вакцинишу. Наћи ће им се неко да потврду испише, да лупи свој печат – сличан оном који се лупа на потврде да дете НИЈЕ ВАКЦИНИСАНО! Сличан онај печат који се лупа на извештаје да је дете доживело изненадну смрт,ето тако случајно, и да то никако није од вакцине.Нису ни ти печати исти, све зависи на чије се потврде стављају, они ће једни друге штитити, а ко ће заштитити сву ону децу здраву праву којој се намеће обавезна вакцинација, коме њихови родитељи да кажу: “НЕЋЕМО”?
Ко ће заштитити бебе и децу од нежељених реакција на вакцине?
Какви су то печати који се лупају по потвдама у овом полупаном систему, где медицински радник од 80 киле меса може да одбије вакцине против грипа, али родитељ детета од 4-5 киле меса не може исто то?
Ко прави те печате? Где се купују? Како се израђују? И од каквог материјала су саткане савести оних који вешто избегну вакцину док исти ти, у исти мах, родитеље које траже одлагање вакцине називају АНТИВСКСЕРИМА?
И ко ће вратити сву ону дечицу, која су преминула? Њихови родитељи немају снаге да гласно држе говоре у ситне сате иза поноћи, њихови родитељи немају снаге да говоре “НЕЋУ” , ма њиховим родитељима је забрањено да уопште говоре о томе и у један ноћу и у три ноћу и током дана и на друштвеним мрежама, јер за ову власт – државу – тачније месну заједницу, та преминула и оштећена дечица названа су “незнатан проценат” и о разлозима њихове смрти се ћути.
Има ли печата који враћају у живот сву ону преминулу дечицу?
До год вакцине не примају медицинске сестре и медицинска браћа и њихови доктори, што вешто избегавају вакцинацију, али не избегавају да родитеље називају антиваксерима, дотле исто тако вешто треба штитити права и здравље деце. Има нас доста.
Имамо ми снаге да држимо говоре по цео дан и целу ноћ, и исто тако јасно и гласно да рецимо у 1 или 3 ноћу одлучно кажемо “НЕЋЕМО”, али не у болничком ходнику, где светло зелени преодвратни линолеум смрди на токсична средства за чишћење, не у болничком ходнику где и зидови плачу, не тамо људи, већ напољу да нас чују и виде, на пример испред НАШЕГ РЕПУБЛИЧКОГ ПАРЛАМЕНТА, ДА НАШЕГ НАРОДНОГ!
Или на пример испред НАШЕГ УСТАВНОГ СУДА ! Јер није битно место ни време, битно је да умемо и знамо исто онако дрчно, одлучно и гласно да кажемо “НЕЋЕМО”!
Аутор: Адвокат Милина Дорић
